Rođen 1961. u Herceg Novom.
Diplomirao je 1997. na Saobraćajnom fakultetu u Beogradu, ali nikada nije radio u struci, Prvo zaposlenje bilo mu je na poziciji direktora marketinga u marketinškoj agenciji Spektra. Ubrzo je postao suvlasnik Spektre, zajedno sa Vladimirom Popovićem Bebom. Nakon toga se okreće trgovini i osniva firmu DiBek.
U politiku se uključuje posredno kroz marketinšku kampanju DS-a za izbore 1993. godine. Kasnije postaje blizak vladajućoj strukturi, pa 1997, kao nestranački stručnjak, postaje ministar za vlasničku transformaciju u Vladi Mirka Marjanovića. Ostao je upamćen kao autor Zakona o privatizaciji koji je važio do 2001. i po prodaji 49 odsto vlasništva Telekoma grčkom OTE-u i italijanskom STET-u. Dve godine kasnije prelazi u Saveznu Vladu Momira Bulatovića. Bio je i predsednik UO kragujevačke „Zastave“, ali je tu funkciju napustio posle bombardovanja 1999. godine.
Na izborima 2000. godine bio je nestranački kandidat za poslanika na listi JUL-a.
U dvehiljaditim učestvovao je direktno ili posredno u nekoliko velikih privatizacija – kupovini najvećih srpskih mlekara, „Knjaz Miloša“, „Luke Beograd“, kao i privatizaciji „Večernjih novosti“ i „C marketa“ sa Miroslavom Miškovićem. Sve te privatizacije često su ga smeštale u centar afera i za sve ove godine nije uspeo da se oslobodi javnih sumnji da su njegovi poslovni potezi imali veze sa političkim kontaktima, koje je gajio finansirajući većinu važnijih stranaka. Zbog korupcije u privatizaciji Telekoma svedočio je i pred italijanskim pravosudnim organima. Zbog kupovine Luke „Beograd“ za 40 miliona evra, pošto se smatralo da ona vredi više, saslušavan je u specijalnom sudu u okviru preispitivanja 24 sporne privatizacije, na kojima je insistirao Aleksandar Vučić po dolasku na vlast.
Kum je pokojnog premijera Zorana Đinđića, kome je krstio sina Luku, a spominjao se i kao finansijer LDP-a.
U novembru 2014. godine ranjen je ispred svoje kuće na Senjaku.
Predsednik je investicione holding kompanije „Laderna“.
