Kako prolaze disidenti u Srbiji?
I pored straha beloruskog novinara, reditelja i aktiviste Andreja Gnjota da mu po povratku u Belorusiju prete progon, mučenje i smrt, Viši sud u Beogradu doneo je presudu da može biti izručen. Krši li Srbija ovom odlukom domaće propise i međunarodne konvencije? Ima li postupak za azil prednost u odnosu na postupak izručivanja? Na kojim primerima ekstradicije iz prošlosti smo već mogli da naučimo lekciju kako prolaze disidenti?
Andrej Gnjot je krajem oktobra 2023. godine sleteo na beogradski aerodrom i tada je uhapšen po Interpolovoj poternici – Belorusija ga je tražila zbog navodne utaje poreza. Nakon nešto više od sedam meseci u Okružnom zatvoru u Beogradu, prebačen je u kućni pritvor, a 13. juna stigla je i presuda. Viši sud u Beogradu ponovo je odlučio da može da bude izručen Belorusiji i pored tvrdnje odbrane da je slučaj politički motivisan, kao i straha Gnjota da mu prete progon i mučenje, ali i smrt.
Šta kaže Ustav, a šta međunarodni akti na koje se Srbija obavezala?
„Niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju”, deo je člana 25 Ustava Republike Srbije, a član 39 kaže da „stranac može biti proteran samo na osnovu odluke nadležnog organa, u zakonom predviđenom postupku i ako mu je obezbeđeno pravo žalbe i to samo tamo gde mu ne preti progon zbog njegove rase, pola, vere, nacionalne pripadnosti, državljanstva, pripadnosti određenoj društvenoj grupi, političkog mišljenja ili gde mu ne preti ozbiljno kršenje prava zajemčenih ovim ustavom”.
Pravo na utočište garantuje se i članom 57 Ustava, koji kaže da „stranac koji osnovano strahuje od progona zbog svoje rase, pola, jezika, veroispovesti, nacionalne pripadnosti ili pripadnosti nekoj grupi ili zbog svojih političkih uverenja, ima pravo na utočište u Republici Srbiji”.
S obzirom da se u Ustavu Srbije navodi i da su ljudska prava zajemčena i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, kao i potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima, podsećamo kojim sve međunarodnim ugovorima je obavezana Republika Srbija, a koji se bave pitanjem izručenja, odnosno ekstradicije.
Konvencija o statusu izbeglica iz 1951. godine navodi da nijedna država ugovornica neće proterati ili vratiti silom, na ma koji način to bilo, izbeglicu na granice teritorije gde bi njegov život ili sloboda bili ugroženi zbog njegove rase, vere, nacionalnosti, pripadnosti nekoj društvenoj grupi ili zbog njegovog političkog mišljenja. Takođe, Konvencija protiv mučenja i drugih surovih, nečovečnih ili ponižavajućih kazni i postupaka propisuje i obavezu nadležnih organa države ugovornice da vode računa o svim relevantnim okolnostima, uključujući postojanje niza sistematskih, ozbiljnih, očiglednih ili masovnih povreda ljudskih prava u državi u koju se osoba vraća..
Zabrana mučenja i drugih oblika zlostavljanja garantuje se Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koji određuju da niko ne može biti podvrgnut mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju. A Evropska konvencija o ekstradiciji sadrži nekoliko odredaba čiji je cilj da se spreče potencijalne povrede ljudskih prava sa kojima bi se osobe suočile ukoliko bi bile izručene državi koja traži njihovo izručenje.
Koji su koraci do izručenja?
Ukoliko se na teritoriji ili graničnom prelazu Republike Srbije zatekne osoba za kojom je raspisana crvena Interpolova poternica, jer se za njom traga radi izdržavanja kazne ili vođenja krivičnog postupka - nadležni organi lišavaju slobode takvu osobu i sprovode je do sudije za prethodni postupak pri Višem sudu. Nakon saslušanja pred sudijom za prethodni postupak, o izručenju će odlučivati krivično veće Višeg suda.
Karakteristično za postupak izručenja je to da pritvor (tzv. ekstradicioni pritvor) ne može trajati duže od godinu dana od dana pritvaranja lica čije se izručenje zahteva. Sud je u obavezi da po službenoj dužnosti na svaka dva meseca ispituje da li postoje razlozi za produženje ili ukidanje pritvora. Međutim, kada za to postoje opravdani razlozi, sudija za prethodni postupak može, umesto pritvora, odrediti drugu, blažu meru kojom će obezbediti prisustvo lica čije izručenje se zahteva i nesmetano vođenje postupka.
Odluku o eventualnim žalbama na presuade Višeg suda donosi Apelacioni sud. U slučaju da i on odluči da su ispunjeni uslovi za ekstradiciju, odnosno izručenje, konačni potez je potpis ministra pravde kojim se izručenje odobrava. (Izvor: Beogradski centar za ljudska prava)
Postupak azila i diplomatske garancije
Ukoliko osobi preti opasnost od progona, mučenja, nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja, a protiv nje se vodi postupak za izručenje, ona može i da zatraži azil u Republici Srbiji. Prilikom odlučivanja o osnovanosti zahteva za azil, Kancelarija za azil prikuplja i razmatra sve relevantne činjenice, dokaze i okolnosti.
Beogradski centar za ljudska prava je u svojoj analizi „Poštovanje principa non-refoulement u postupcima izručenja u Srbiji od 2017. do 2021. godine”, došao do zaključka da u slučajevima u kojima lice koje se nalazi u postupku izručenja zatraži azil u Srbiji zbog straha od progona postupak azila mora imati prednost u odnosu na postupak izručenja.
Naime, analizom predmeta istraživači su uvideli da organi vlasti u Republici Srbiji, često, suprotno zakonskoj obavezi, prilikom odlučivanja u postupku ekstradicije, zanemaruju činjenicu da je lice o čijem se izručenju odlučuje prethodno zatražilo azil i da postupak azila nije okončan. „Ovakva praksa je sporna pre svega iz razloga što je postupak azila svojevrsno prethodno pitanje o kojem je potrebno odlučiti pre donošenja odluke o zahtevu države molilje za izručenje lica”, navodi se u analizi Beogradskog centra za ljudska prava.
Još jedan zaključak analize ukazuje da se diplomatske garancije, koje je država koja izručuje dužna da traži od države kojoj se izručuje osoba, ne obrazlažu detaljno. Dužnost je države koja odlučuje o izručenju da ispita da li su date garancije u konkretnom slučaju dovoljne da otklone stvarne rizike od zlostavljanja, a same diplomatske garancije nisu dovoljne, već treba uzeti u obzir i različite relevantne izveštaje o stanju ljudskih prava države molilje.
Sećate li se Dževdeta Ajaza?
Dževdet Ajaz, kurdski politički aktivista, u Turskoj je osuđen na 15 godina zatvora zbog „rušenja ustavnog poretka”. On je došao u Srbiju iz Crne Gore, a uhapšen je na granici sa Bosnom i Hercegovinom kada je želeo da napusti Srbiju, jer je u međuvremenu Turska raspisala poternicu. Posle hapšenja 2016. godine počeo je postupak ekstradicije, Viši sud u Šapcu tri puta je doneo rešenja da uslovi za izručenje postoje, ali je Apelacioni sud u Novom Sadu te odluke poništavao i slučaj vraćao na ponovno suđenje. Četvrti i poslednji put sud u Šapcu opet je doneo odluku da Ajaza treba izručiti Turskoj i tu odluku 14. decembra potvrđuje i Apelacioni sud u Novom Sadu.
A 25. decembra 2017. godine Srbija je Ajaza izručila Turskoj, preporuka Komiteta Ujedinjenih nacija stigla je kasno, bar prema rečima tadašnje ministarke pravde Nele Kuburović. Zbog ove odluke srpskih vlasti, Srbija je oglašena odgovornom za kršenje Konvencije protiv mučenja i drugih svirepih, nečovenih ili ponižavajućih kazni ili postupaka.
Nekoliko godina kasnije, Srbija je Bahreinu izručila državljanina te zemlje uprkos privremenoj meri koju je za ovaj ekstradicioni postupak izrekao Evropski sud za ljudska prava. Radilo se o državljaninu Bahreina koji se od novembra 2021. godine nalazio u ekstradicionom pritvoru u Srbiji i koji je pred sudom izrazio nameru da traži azil u Srbiji, tvrdeći da mu u državi porekla prete opasnost od mučenja, politički i verski progon.
Pored izrečene privremene mere Evropskog suda za ljudska prava kojom je od nadležnih organa zatraženo da se uzdrže od izručenja do okončanja postupka pred tim sudom, Srbija je sprovela izručenje i time – kao i u slučaju Ajaza – prekršila ne samo privremenu meru, već i niz potvrđenih međunarodnih ugovora i pravila međunarodnog običajnog prava.
