Posle teških reči – narodno jedinstvo (1. deo)
Danima se početkom 1998. godine govorilo o Vladi SPS-a i JUL-a sa nekadašnjim ljutim rivalima Srpskim pokretom obnove. Novinski stupci bili su prepuni informacija iz "pouzdanih izvora" da Vuk Drašković i njegova stranka imaju velike prohteve i da su nezasiti u svojim željama, zahtevajući od Miloševića da u novoj Vladi imaju značajnije i brojnije funkcije od onih koje je on bio spreman da im prepusti. A onda se desio obrt. Novu Vladu Srbije formiraće SPS, JUL i Srpska radikalna stranka!
„Pošto je Marjanović saopštio imena budućih ministara (uz uzvike iznenađenja u Sali) za reč se javilo nekoliko poslanika. Nenad Čanak je predlog nazvao „krajem ove zemlje“, Dragan Veselinov bio je mišljenja da će „nova Vlada ugroziti državu Srbiju“, a Žarko Jokanović (ND) je rekao da „iako koncept njegove stranke nije prošao, novoj vladi treba dati džentlmenskih sto dana“. Milan Miković (SPO) istakao je da ne može biti optimista, ali da „svi problemi mogu da se reše u dogovoru“. (Otvoreniparlament.rs, 24. 3. 1998. godine)
„Sa 160 glasova za i 13 protiv usvojena je Deklaracija o narodnom jedinstvu. Protiv Deklaracije izjasnili su se, iako su u njenom stvaranju učestvovali, poslanici SPO zbog, kako je sa skupštinske govornice poručio Ivan Kovačević, izostao njen suštinski deo. On je rekao da je izbačen stav kojim se obavezuje Vlada da dva meseca po usvajanju Deklaracije bude usvojen i zakon o državnim simbolima i naglasio da je izostavljen i deo koji glasi: ‘Slava i hvala svima koji su se borili protiv stranih zavojevača uz zavet da više nikada jedni drugima ne budemo neprijatelji’.“ (Blic, 25. 3. 1998. godine)
Mandatar je dodao da će nova vlast obezbediti i „rast društvenog proizvoda po stopi od sedam odsto godišnje kao i da će nastaviti sa reformskim procesima u oblastima svojinske transformacije, prestrukturiranja privrede i banaka i bržeg otvaranja prema svetu“. Nova Vlada imala je čak 35 članova, čime je postavljen neslavan rekord po glomaznosti kabineta. Njen sastav izgledao je ovako:
Premijer: Mirko Marjanović (SPS) Potpredѕednіci: Milovan Bojić (JUL) Ratko Marković (SPS) Dragan Tomić (SPS) Vojislav Šešelj (SRS) Tomislav Nikolić (SRS) Ministri: Vlajko Stojiljković (SPS), ministar unutrašnjih poslova Borislav Milačić (JUL), ministar finansija Dragoljub Janković (JUL), ministar pravde Gordаnа Рор-Lazić (SRS), ministаrka za lokalnu samoupravu Jovan Babović (SPS), ministar poljoprivrede i šumarstva Luka Mitrović (SRS), ministar industrije Života Ćosić (SPS),ministar rudarstva Dragan Todorović (SRS), ministar za saobraćaj i veze Dejan Kovačević (SPS), ministar građevinarstva Zoran Krasić (SRS), ministar trgovine Slobodan Čerović, ministar turizma Jorgovanka Tabakovic (SRS), ministarka za ekonomsku i vlasničku transformaciju Tomislav Milenković (SPS), ministar za rad, boračka i socijalna pitanja Rada Trajković (SRS), ministarka za brigu o porodici Branislav Ivković (SPS), ministar nauke Jovo Todorović (SPS), ministar prosvete Nada Popović – Perišić (SPS), ministarka kulture Leposava Milićević (JUL), ministarka zdravlja Branislav Вlаžić (SRS), ministar za zaštitu životne sredine Zoran Anđelković, ministar sporta Miroslav Minčić (SRS), ministar za veze sa Srbima izvan Srbije Milovan Radovanović (SRS), ministar vera Aleksandar Vučić, (SRS), ministar informisanja Ministri bez portfelja: Milan Beko (vanstranačka ličnost) Čedomir Vasiljević (SRS) Maja Gojković (SRS) Paja Momčilov (SRS) Đura Lazić (SPS) Slobodan Tomović (SPS) Ivan Sedlak (JUL)
Na pitanje zašto u Vladu Srbije nije ušao SPO, iako je to danima figuriralo kao izvesna opcija, predsednik Skupštine Dragan Tomić je kazao: „Stranke koje su formirale Vladu prihvatile su koncept Vlade narodnog jedinstva. One koje su uslovljavale i koje su tražile određene pogodnosti za sebe nisu ušle u vladu. To je njihov izbor.“ (Blic, 25. 3. 1998. godine)
SPO se preigrao
Lider SPO je objasnio šta je razlog (ne)očekivane koalicije.
„SPO nema u novoj Vladi Srbije, ali ne zbog toga što mi nismo hteli, niti zbog toga što nismo mogli da se dogovorimo oko ministarskih resora. Nismo, naprosto, mogli da se sporazumemo oko pitanja svih pitanja: Kojim putem da ide Srbija…Šešeljeva stranka, kao drugi mogući partner u novoj Vladi zagovarala je tvrdi kurs prema Americi i ostalim zapadnim silama, okretanje ka Kini i pijanu, inadžijsku politiku na Kosovu i Metohiji. Činjenica da nema SPO-a u novoj Vladi jasno znači da JUL i SPS nisu prihvatili put za koji smo se mi zalagali. Dužan sam, međutim, reći da sam, za sve vreme razgovora i dogovora, uočio da je mnogo onih u SPS koji su i za korenite reforme i za punu sardanju sa EU i SAD i za ozbiljni demokratski dijalog sa političkim vođstvom kosovskih Albanaca i za nacionalno pomirenje i jedinstvo u srpskom narodu.“ (Blic, 25. 3. 1998. godine)
Nisu svi u vladajućoj koaliciji bili zadovoljni ovakvim rešenjem.
„Aleksandar Vulin podneo je u petak definitivnu i neopozivu ostavku na sve funkcije u Jugoslovenskoj levici, saznaje Blic. Vulin koji je do sada bio zamenik predsednika Direkcije zadužen za odnose s javnošću, pismenu ostavku je podneo u petak, obrazlažući je nezadovoljstvom zbog formiranja Vlade Srbije sa Srpskom radikalnom stranom. Kako ističe naš izvor, Vulin je na sastanku Direkcije ocenio da je takav potez, kao i eventualno formiranje Vlade sa SPO kontraproduktivno i da će štetiti ugledu i snazi stranke.“ (Blic, 25. 3. 1998. godine)
Šokantna činjenica da će savez činiti socijalisti i oni koji su najpogrdnije govorili o njima, predsedniku Miloševiću, a posebno o njegovoj supruzi, otvorila je niz pitanja.
„Na novinarsko pitanje upućeno novom ministru informisanja Aleksandru Vučiću da prokomentariše izjavu dr Mire Marković u kojoj se za saradnju sa spoljnim neprijateljem optužuju nezavisni mediji i lideri desnice, odgovor je, preduhitrivši ga, dao Vojislav Šešelj: ‘Vučić ne može da komentariše izjave predsednika političkih stranaka koje učestvuju u Vladi narodnog jedinstva. Od nas nemojte tražiti komentare izjava čelnika naših koalicionih partnera’.“ (Blic, 25. 3. 1998. godine)
Otkud Šešelj u Vladi
Lider DS-a Zoran Đinđić izjavio je da nije iznenađen ulaskom radikala u Vladu, ali jeste ulaskom pojedinaca.
„Ne može se modernizovati Srbija sa ministrima biznismenima, Draganima Tomićima, šeicima, ne može suzbiti kriminal i korupciju, ne može modernizovati privredu, a još manje otvoriti vrata međunarodnih institucija…Ruku na srce, to ne bi moglo ni sa Vladom u kojoj bi bio SPO. Ta Vlada bila bi samo skuplja, veći su im apetiti gladniji su, imaju mnogo više rodbine nego radikali. Stepen korupcije biće manji nego da je SPO u Vladi i ne mislim da se desilo nešto tragično…Nisam iznenađen ulaskom radikala, ali sam iznenađen ulaskom Šešelja u srpsku vladu. Skočio je u čamac koji tone i to ne mogu da razumem. Ne možete se vi za srpski nacionalni interes boriti sa onima koji ga ugrožavaju svakog dana, a to je gospodin Milošević i ljudi oko njega. Ne možete se boriti za uređenu državu sa onima koji su organizovali mafiju u srpskoj državi. Neki drugi razlozi su u pitanju i kad vidim gospodina Šešelja pitaću ga, ne zašto je Milošević uzeo radikale, nego zašto je Šešelj ušao u brod koji tone. Ako imalo iskrenosti imaju, radikali će morati postaviti pitanje kako zaustaviti šverc cigareta, koji je državno organizovan i na kome država gubi milijardu i šesto miliona dinara godišnje. Na prvoj sednici Vlade, Šešelj može da postavi to pitanje i da izazove sukob. Ako za 15 dana oko toga ne izbije sukob u Vladi, znači da su se nagodili.“ (Blic, 27. 3. 1998. godine)
Mlađan Dinkić, koordinator Grupe 17, bio je mišljenja da bi u koalicionoj vladi sa SPO sve bilo izvesno, ali da bi radikali „mogli da se pokažu kao reformska snaga, ako u delo sprovedu svoj ekonomski program“.
„Dinkić je istakao da je ekonomski program, s kojim od pre pola godine istupaju radikali, kvalitetniji od svih ostalih, veoma blizak programu G17 naročito u oblasti poreza i da će sve zavisiti od toga kako će se odvijati stvari u samoj vladi.“ (Blic, 27. 3. 1998. godine)
O tome kako će sarađivati sa svojim dojučerašnjim protivnicima, govorio je lider SRS Vojislav Šešelj.
„Vrlo normalno ću da sarađujem sa svim ljudima koji su u vladi i sa svima u vrhu naših koalicionih partnera. To kako smo se međusobno sukobljavali i ko je više, ko manje bio u pravu dok nije stvorena vlada narodnog jedinstva, to je stvar koja se prepušta istoričarima. To što smo ušli u vladu narodnog jedinstva podrazumeva da je 24. mart za nas nulta tačka od koje počinje zajednički rad, i to podrazumeva da ne ulazimo u rasprave ko je šta ranije radio, kako se ko ranije ponašao i kakvi su nam bili međusobni odnosi ranije. Drugo, političari ne smeju da budu sujetni ljudi, političari ne smeju da budu zlopamtila, političari ne smeju da budu ljudi isuviše uskih i emotivnih shvatanja. Političari treba da budu širokogrudi i teleološki (ali insistiram da precizno to objavite, ako ovaj deo intervjua objavite, da ne bude teološki, pošto me to ne bi iznenadilo), dakle ciljno da usmeravaju svoje političko delovanje. Delovanje nam je ispravno ako realizujemo cilj, delovanje je neispravno ako ga ne realizujemo.“ (NIN, 2. 4. 1998. godine)
Referendumska odbrana Kosova (2. deo)
Korišćena arhiva izdanja iz 1998. i 1999: „Politike“, „Blica“, „Dnevnog Telegrafa“, „Danasa“, „Večernjih novosti“, „Vremena“, „Nedeljnog Telegrafa“, NIN-a…