“Svakoj vladi koja bude formirana u maju mesecu biće potrebna ogromna podrška, ali ako prođemo petu reviziju ja ne vidim dalje velike probleme, a želimo da prođemo kroz celokupan ugovoreni aranžman sa MMF-om. Dok god smo u aranžmanu to je garancija i građanima i svima vama da smo na dobrom putu. Ja sam uveren da ćemo uspeti te stvari da uradimo, ali to ne možemo da uradimo sami”, poručio je premijer vodećim privrednicima na Kopaonik biznis forumu i zatražio njihovu podršku.
Da li će premijer zaista realizovati taj plan u okolnostima kad tržište rada teško da može da usisa toliko novonezaposlenih, a sindikati iz državnih preduzeća u isto vreme svojim zahtevima za ogromnim otpremninama sabotiraju planiranu racionalizaciju? Teško. Treba imati u vidu i da sledeće godine stižu predsednički izbori, a i dosadašnja istorija „prijateljstva“ MMF i svih vlada Srbije kaže da zbog prirode političkog sistema koji rađa
višestranačke koalicije, sve dosadašnje vlade izbegavaju, što je više moguće, najteže rezove u javnom sektoru.
Ekonomista Bečkog ekonomskog instituta Vladimir Gligorov ne očekuje ozbiljnije fiskalne izdatke pred izbore, “osim možda diskrecionih kako bi se selektivno povećala podrška vladajućim strankama”. Kako kaže, teško je reći da li bi reformi bilo da nema izbora, jer su sve predviđene mere od privatizacije do smanjenja broja zaposlenih, veoma nepopularne i otpor se samo povećava.
Transformacija MMF-a
Na početku tranzicije u Srbiji, kao i u drugim zemljama centralno-istočne Evrope, MMF je bio sinonim za šok terapiju i stalne pritiske čiji je cilj bio da se što više smanji potrošnja, zamrznu plate i penzije, privatizuje sve što se da privatizovati, a da pritom uopšte nije vodio računa o razvoju nacionalne ekonomije. Zato su pregovori često prekidani, a ova omražena institucija je među građanima zaradila status dežurnog krivca za nepopularnu politiku štednje i institucije koja vladi zavrće ruku.
Konferencija nakon treće revizije aranžmana / Foto: FoNet
Zašto su onda domaći političari ulazili u kolo sa MMF? Više je razloga. Nakon pada Miloševića, Srbiji je gorelo pod nogama da dobije ogroman novac za otpis duga poveriocima Pariskog kluba (vidi infografik). Međutim, novac nije bio uvek neophodan. Saradnja sa MMF-om bila je u svim aranžmanima preduslov da drugi međunarodni kreditori, poput Svetske banke ili Evropske komisije, ubrizgaju u budžet poveliku finansijsku injekciju ili povoljno finansiraju važne infrastrukturne projekte.
Domaći političari su takođe sve ove godine jako dobro koristili MMF kao pokriće za sprovođenje nepopularnih reformi. U smislu “to MMF traži, mi ne bismo, ali moramo”. A drugo, aranžman je bio način da se nekako ograniče zahtevi za potrošnjom brojnih stranaka koje su formirale vladajuću koaliciju. Dakle, MMF je trebalo da bude rampa za vođenje populističke ekonomske politike, mada to uglavnom nije uspevalo jer bi vrlo brzo došli novi izbori kada su apetiti za potrošnjom članica koalicije naglo rasli.
Imidž “zle maćehe” briše se sa izbijanjem svetske ekonomske krize kada MMF pravi zaokret u politici koja postaje tolerantnija na nešto veću potrošnju i suze političara. Ova međunarodna institucija je u aranžmanu 2009. prema Beogradu vodila popustljivu politiku koja je rezultirala neinsistiranjem na doslednom smanjenju broja zaposlenih u državnoj upravi i restrukturiranju javnih preduzeća. Dakle, isto ono što MMF i sada traži od Vučića, tražio je tada od Tadića i premijera Cvetkovića. U aranžman iz 2009. je ušla “ideološki raznovrsna koalicija stranaka, zbog čega je vlastima bilo teško da održavaju fiskalnu disciplinu i da sprovedu strukturne reforme”, ocenio je MMF u izveštaju koji se bavi revizijom svih programa MMF-a u Srbiji.
Zato je tadašnja Vlada, kad već nije imala za vratom strogi MMF, sve vreme mandata sprovodila plan za ekonomsku stabilnost sa antikriznim merama čiji je cilj bio očuvanje radnih mesta. Najupečatljiviji deo tog paketa su bili takozvani „Mlađini krediti“ ili subvencionisani potrošački krediti za kupovinu domaćih proizvoda i za likvidnost privrede pod povoljnim uslovima. Specifičnost tih kredita je bila što su bili jako povoljni i odobravali su se u dinarima po kamati koja je bila niža od inflacije, a građani su njima kupovali “domaći fijat”, krečili stanove, stavljali fiksne proteze, pa čak kupovali i “krpice”. Međutim, efekti tih mera su bili kratkog daha i bez uticaja na povećanje proizvodnje na srednji rok jer je potrošnja jačala uvoz.
Deficit
Takva potrošačka euforija stranka u vladi dovodila je do toga da pred izbore, deficit u Srbiji raste. Tipični primeri su aranžman iz 2009. i 2011. godine. Recimo, od kraja 2008. do oktobra 2009. vlasti su uz odobrenje MMF-a dva puta revidirale deficit, doduše zbog pada prihoda. Najpre je krajem 2008. planirano da fiskalni deficit za 2009. bude 1,75 odsto, zatim je u aprilu korigovan na tri odsto, da bi u oktobru 2009. bio povećan na 4,5 odsto što je skoro duplo u odnosu na 2,5 odsto u celoj 2008. Mada, ni tada nije sve išlo glatko, jer MMF nije odobrio zaključenje druge revizije aranžmana uz obrazloženje da će se ta revizija okončati za vreme treće revizije u oktobru 2009. pod uslovom da Vlada Srbije započne neophodne reforme i da smanji javnu potrošnju. Aranžman iz 2011. prekinut je već 2012. godine, baš pred izbore, jer je vlada suprotno dogovoru sa MMF povećala garancije i zaduživanje države kod komercijalnih banka za 1 odsto BDP ili za 300 miliona evra. Deficit je, umesto sa MMF-om planiranih 4,25 odsto BDP-a, dostigao visokih 6,8 odsto.
U trenutnom aranžmanu sa MMF-om, Vučićeva vlada se obavezala na smanjivanje deficita. Prema ocenama Fiskalnog saveta, dalje neophodno smanjivanje deficita “će ići teško, jer nisu pripremljene dovoljno dobre mere, niti sprovedene sve reforme”. Kako se navodi u poslednjem
izveštaju Saveta od 7. marta 2016. uz to postoji rizik novih fiskalnih troškova zbog neuspešnog poslovanja javnih i državnih preduzeća.
Poznavaoci prilika smatraju da bi nastavak planiranih reformi mogao biti jedan od povoljnih ishoda izbora, ako Vlada bude želela da ih sprovede. I tu ucenjivanje i pritisak MMF ništa ne pomažu jer i prethodne vlasti nisu ispoštovale preuzete obaveze.
“Ako, dakle, nova vlada bude htela da sprovede reforme, mogla bi to ubrzano da učini posle izbora, jer ima četiri godine da nadoknadi eventualni gubitak političke podrške”, zaključuje ekonomista Vladimir Gligorov.
