Srušićemo ovu fašističku vlast

„Živimo u zemlji iz koje odlazi 73.000 ljudi godišnje. U kojoj, nažalost, 40.000 više umre nego što se rodi. Živimo u zemlji u kojoj ljude ubeđuju da je 25.000 dinara super plata, neki, nažalost, rade za 10-15.000 dinara. Živimo u zemlji u kojoj je kriminal na svakom ćošku i povezan je potpuno sa državom i zbog toga ne može da se sa njim izbori. Živimo u zemlji u kojoj ljudi koji je najstrašnije pljačkaju ubeđuju ostale da smo mi ti koji pljačkamo, a niko od njih neće da odgovori odakle im pare za odela od po nekoliko hiljada evra, odakle njihovim ženama ‘Luj Viton’ tašne, kako su kupili stanove i kuće, kako plaćaju školarine za decu od po hiljadu evra, a plata im je 800 evra. Živimo u zemlji apatije i beznađa, gde ljudi ne veruju da će ikada biti bolje. Moja generacija je demonstrirala da promeni na bolje zemlju u kojoj će da živi, a ova generacija sada želi da promeni zemlju u kojoj će da živi, hoće da odu odavde. U toj priči nikakvi Vučići, nikakve podele na građansko i nacionalno, meni nisu tema“, kaže u intervjuu za Istinomer Dragan Đilas, inicijator i jedan od osnivača Saveza za Srbiju. Ističe da je najvažniji zadatak novoosnovanog saveza promena sistema, koji, kako naglašava, “ide u fašizam”. Veruje da će se ta promena desiti.  

  

Mi imamo jedan ozbiljan problem u ovoj zemlji, zato što je taj sistem koji mi hoćemo da menjamo u stvari Aleksandar Vučić. On je i predsednik i premijer, on je i Vulin, on je i Stefanović, on je i onaj Rističević, to je sve on, nema tu priče, to je potpuno jasno. On odlučuje o svemu što se u ovoj zemlji dešava, on je taj koji je na vlasti šest godina, i za taj period je za još 10 milijardi zadužena Srbija. On je taj koji donosi odluke o Boru, on je taj koji gasi Azotaru, on je sve. I onda mi kada hoćemo da promenimo sistem, mi u stvari moramo da promenimo Vučića sa pozicije tog svemoćnog lidera. I zato imamo tu priču – ‘Vi samo o Vučiću’. Ja kažem da nije samo o Vučiću. Ja ga najradije ne bih uopšte pomenuo u životu, ali, na žalost, u ovakvoj političkoj konstelaciji, to nije moguće.  

Znate, na onim tribinama kada pitam ljude koji dođu – ‘Je l’ ste mogli da zamislite ovakvu scenu, da ovi ljudi pre šest, sedam, osam meseci, sede zajedno?’ Niko ne može. Kažu – ‘Ma jok, ma kakvi’. Ja jednostavno polazim od toga da kada je neko veliko zlo i neka velika nesreća, onda ljudi moraju da se ujedine, ne možemo drugačije. Na kraju krajeva, kada smo imali fašizam u Evropi, ujedinili su se Čerčil i Staljin, a složićete se sa mnom da su njihove političke pozicije i viđenje države i svega ostalog, bile potpuno suprotne. Mi nemamo toliko razlika, mi imamo različitosti koje nisu sporne, ali smo kroz ovih 30 programskih tačaka pokazali da imamo puno sličnosti. Jer imamo vrlo slično gledanje na ekonomske stvari, vrlo slično gledanje na pravosudni sistem, mi smo protiv ovakvog sistema sudskih izvršitelja, mi smo za obavezno srednjoškolsko obrazovanje, ali koje prati i stipendiranje dece. Ne možeš ljudima da kažeš šalji decu u školu, ako nemaju od čega da žive. Imamo dosta sličnih stavova, da ne kažem istih u mnogim temama. Na kraju krajeva, to nas je i odvojilo od ovog sistema vlasti, a na neki način nas je i spojilo. I biće potrebno puno vremena da i mi sami napredujemo, da se menjamo. Ne možete da kažete – sad smo se mi spojili, ostaćemo svi isti, ništa nećemo promeniti, narod će glasati za nas. Pa neće, moramo i mi da pokažemo da zavređujemo svojim napretkom da ljudi izađu na izbore i da glasaju. Mislim da je tu zaista puno ideja i puno hrabrih ljudi. Ne govorim o liderima stranaka, nego i o ljudima po Srbiji, koji nisu spremni sebe da prodaju, bez obzira na ponude, pritiske i maltretiranja. Oni su ti pravi lideri Srbije koji će promeniti Srbiju, a mi treba samo da im pomognemo u tome.

Da, ali moram da vam objasnim jednu stvar. Mi nismo Vlada. Mi nemamo vlast, mi nemamo koalicionu Vladu koja sad treba da vodi jedinstvenu politiku na nivou države i da vodi tu državu u nekom smeru. Ne, mi smo – ako nas već zovete koalicijom, mi smo koalicija za borbu protiv nedemokratije koja danas postoji u Srbiji. I naša ideja je upravo to – da se udružimo, da promenimo ovu vlast, a da pokažemo da nam zaista nije samo ideja da mi budemo vlast umesto ovih. Mi smo i predložili tu prelaznu Vladu od godinu dana, u koju bi ušli ljudi koji nisu članovi stranaka, odnosno nisu lideri ovih stranaka sasvim sigurno, da napravimo normalnu situaciju. Da osim na Istinomeru, o ovim stvarima mogu da pričam i na RTS-u, i na televizijama s nacionalnom frekvencijom, i u dnevnim novinama i svuda. Da nas ljudi čuju, pa će onda neko moći da kaže da je više za nacionalniju opciju, ovaj više za građanskiju, ovaj za centar… Ali, sada to ne postoji, pošto nas niko ne čuje. I ovo znate vi da je Savez osnovan i još možda sto, dvesta, trista hiljada ljudi širom Srbije. Ostali uopšte nemaju informaciju da mi postojimo.

Da, da… Pa, ljudi, čekajte… Mislim, kako su pobedili Savez, kada se Savez osnovao pošto su počeli izbori u Majdanpeku!? Ali, kakve to veze ima… Naslovna strana Informera piše – ‘Vučić ‘ubio’ Đilasa’. Ali, jednostavno to je tako, to je ta Srbija, svaki dan. Za nas samo znaju da smo lopovi, kriminalci, izdajnici, tajkuni i sve ostalo što svaki dan pričaju o nama, a realno 80 odsto ljudi nije čulo nikada šta mi predlažemo, šta nudimo i za šta se zalažemo.

Pa, nije. Znate, ja ne mislim da niko ko živi u Evropi može da ima antievropsku političku poziciju.

Imate ljude koji su više za ulazak Srbije u EU, imate i one koji su skeptični prema tome. Znate, ja sam 1992. vodio studentske demonstracije, imali smo one parole da je Beograd svet i da hoćemo u Evropu. Sada imamo 26 godina više i neko iz EU mi kaže da je preoptimistički plan da uđemo u EU za sedam godina. To znači da ću ja imati preko 60 godina kada ćemo, navodno, biti u situaciji da budemo članica EU. Moje zalaganje za ulazak u EU i dalje postoji. Nije baš sa onolikim idealizmom i energijom kao pre 26 godina, ali postoji zato što je to najbolje mesto za život i dan danas i nama bi ulazak sigurno koristio. Ali, to zaista nije glavna tema, ako mi neko kaže – možda za sedam godina, a možda za 17 godina. Jednostavno nije tema. Tema je da zatvorimo poglavlja koja smo otvorili. Niko među našim partnerima ne bi bio protiv toga da imamo pravosudni sistem onakav kakav je u većini Evrope. Niko nije protiv toga da imamo zaštitu radničkih prava kakva postoje u tom sistemu, da imamo neka ekonomska pravila koja se poštuju. Uopšte nije sporno da mi to sprovedemo, ali priča – ja se zalažem za EU, ja sam protiv, u situaciji u kojoj oni neće da nas prime, nije više toliko aktuelna.

A gde se ona danas usaglašava? ‘Ajde da izađemo iz svih tih priča, da jednostavno budemo malo realni prema tome. Meni smeta kada gospodin Han dođe u Novi Sad i drži neki govor na mostu koji je pre 20 godina srušen u bombardovanju, u kome su učestvovale zemlje članice EU. I sada su dali deo sredstava da se on obnovi. Naravno, moraš da oprostiš i ideš dalje, ali ne možeš da zaboraviš da je neko rušio mostove u Novom Sadu i, da budemo realni, u bombardovanju koje ne može da se opravda ni na jedan način. Daj samo malo da budemo korektni, da ne pričamo o takvim stvarima. Jednostavno, mislim da pričati o EU u situaciji u kojoj vi stojite na semaforu i ne znate da li će auto pored vas da odleti u vazduh, možda i sa vama i sa tim jadnim ljudima koji su unutra, u zemlji u kojoj se plata od 25.000 dinara smatra dobrom platom, u kojoj kriminalci šetaju slobodno ulicama, svaki dan se ubijaju, pucaju, maltretiraju, u zemlji u kojoj je vršnjačko nasilje u školama, po podacima Ministarstva prosvete, prešlo 50 odsto. U takvoj zemlji pričati o ovim temama koje vi sada namećete, je jednostavno besmisleno. A ako me pitate, ja najiskrenije mislim da je za one koji su protiv EU, Srbija najsigurnija sa Aleksandrom Vučićem.

Mi nikada nećemo ući u EU sa Aleksandrom Vučićem. Evo, da gledamo formalno, da se pravimo da nema političkih uslova za ulazak, nego samo poglavlja. Otvorili smo poglavlja o pravosuđu pre dve godine. Do današnjeg dana, po podacima NGO sektora, ispunili smo 14 odsto, a po podacima države 25 odsto. To znači da ovom dinamikom onda treba 16 godina da zatvorimo to jedno poglavlje. A to onda znači da ćemo sva poglavlja zatvoriti za jedno 40 godina. Dakle, nije dovoljno da retorički govorite da ste za nešto, morate to da pokažete.

Moja ideja je upravo to da dve Srbije koje se demokratski zalažu za svoje stavove, počnu da komuniciraju. Jedna stvar je da li se neko zalaže za svoje stavove nasilnim putem, korišćenjem kriminalaca, pritiscima, a druga je da li se demokratski bori za svoje stavove. Pa, ne možete Republikance, koji su u Americi vrlo konzervativni i sa stavovima koje ja sigurno ne delim, da nazovete nedemokratama zbog toga što se bore za svoje stavove. I oni imaju pravo na svoje stavove. U ovom trenutku sve te teme o kojima vi govorite, one u ovoj situaciji u Srbiji nisu na prvom mestu. U ovoj situaciji su prvo demokratija, sloboda, normalnost, stabilnost, da napravimo normalnu situaciju, normalnu zemlju, a onda će na tim nekim izborima oni zaista moći, ako dele te stavove, da se zalažu za njih, a mi ćemo se zalagati za neke druge. Videćemo za šta je većina građana Srbije. Sigurno ja ne moram, nadam se, da objašnjavam nekome da se zalažem za EU, da je pravo žena da same odlučuju o sebi i svom životu i o svojoj budućnosti, kao što smatram za taj kamp, koji pominjete, da svako ima pravo da šalje svoje dete, ako smatra da treba. Ja svoje dete ne bih slao u takav kamp, ali niko nema pravo da deci i licima od 18 godina oblači bilo kakve uniforme, jer to je nešto što jednostavno ne ide. Ja mislim da su ljudi sve to napravili, inače u dogovoru sa državom i svim državnim organima, samo da znate, a opština Čajetina je bila samo pokrovitelj svega toga. Da nije bilo tih uniformi, da se nije napravila priča da deca imaju kontakt sa oružjem, a nisu ga imala, ja mislim da to ne bi bio toliki problem. I opet, čak i da je tako, moj stav je da ja svog Vuka ne bih tamo slao, ali neko drugi možda smatra da treba, to je njegovo pravo. Mislim, oko toga se možemo, nadam se, ne složiti. Ali, se moramo složiti oko toga da deca u bilo kakvim uniformama, dete od 12, 13, 14 godina, ne može da bude ni u jednoj uniformi, ne može da ima kontakt ni sa jednom vrstom oružja.

Moram samo malo da vas ispravim, ako se ne ljutite. Od nas desetoro i dvoje govornika – Ršuma (Ljubivoja Ršumovića) i Jelene Balašević, samo su Slaviša Ristić i Vuk Jeremić pričali o Kosovu. Svi ostali su pričali o nekim drugim temama. Kosovo jeste tema zato što je tema u svim medijima, ona se svaki dan diže, svaki dan se o njoj priča. I naravno da ne možete da izbegnete tu temu, koju, naravno, i vlast servira. Moje mišljenje je da se kosovskom temom pokriva sve drugo što se dešava u isto vreme. To što se gasi neka Azotara, koja je strateški važna za Srbiju, direktni je dogovor Vučića i Orbana da se to uradi. To što se proda RTB Bor ispod svake cene… Kakvih milijardu i po, nemojte da pričamo besmislice. Kinezi će platiti, uzeti dugove od 200 miliona, neće ih sve isplatiti u punoj vrednosti, ali će platiti deo para i uplatiće kao dokapitalizaciju 350 miliona. Pošto su oni vlasnici 63 odsto te firme u koju uplaćuju dokapitalizaciju, to znači da su sami sebi platili jedno 220, 230. Ali, nemojte da kažete da su dali milijardu i po na osnovu biznis plana. Lično mislim da su to jako male pare, zato što je samo topionica koštala državu preko 300 miliona. Plus, gde su tu rudne rezerve, sve što Bor ima i tako dalje. To prolazi ispod, prolaze ispod sve druge stvari koje su ovoj zemlji dešavaju. 

Pa, dobro, zato što je Aleksandar Vučić 2012. pregovarao svojih pet godina vlasti na osnovu tog obećanja i na kraju doneo Briselski sporazum i sproveo i taj deo. Sada se bori za novih pet godina vlasti i traži podršku, a ja i dalje ne znam za šta. Evo, šest meseci je tema Kosova podignuta. Mi i dalje uopštr ne znamo šta je konkretno bilo čiji predlog. Mi svaki dan čitamo potpuno suprotne informacije o tome šta je ideja, šta je predlog, ali ne znamo ništa o tome. 

Ja sam uvek za to da se kroz dijalog dođe do rešenja. Ali ne smatram da ako u nekom trenutku ne možemo da postignemo rešenje, da treba da napravimo nešto što nije rešenje. Ja zaista to ne mislim. Mislim da je u prethodnih desetak godina urađeno jako puno u normalizaciji života ljudi – i Albanaca i Srba. Mi nemamo zamrznuti konflikt na Kosovu. Čitao sam, šta kaže Zavadevič, stručnjak za zamrznute konflikte sa Instituta u Lajbnicu. On je rekao da Kosovo nije zamrznuti konflikt. Zamrznuti konflikt je bio Kipar, gde ste imali Turke i kiparske Grke koji se gledaju preko pušaka, sa tampon zonama od ne znam koliko kilometara, pa su i oni izašli iz toga. Sada se tamo prelazi s jedne strane na drugu, počinju da funkcionišu. Zamrznuti konflikt je Nagorno Karabah. Ovde gde ljudi normalno, manje-više, putuju, kreću se, koriste svoja dokumenta, svoje automobile, privreda sarađuje, neki ljudi iz sveta kulture odlaze u Prištinu, neko dolazi ovde… to nije zamrznuti konflikt. To je samo problem da nemamo konačno rešenje. Mislim da mi treba da radimo na tome da se dva naroda približavaju, kao što sam i rekao pre neki dan. Da umesto da stalno pričamo o ljudima koji su bili ubice i zlikovci tokom rata – a bilo ih je s obe strane, da pričamo o ljudima koji su spasavali ljude suprotne vere i nacionalnosti. ‘Ajde o njima da pričamo, da dva naroda približavamo, umesto što se bavimo jednom stvari. Ne razumem zašto sada, šta će se desiti? Evo jedno retoričko pitanje – Vučić potpiše, velike sile to izguraju i Kosovo uđe u UN. Hoće li biti bolje ljudima koji žive na Kosovu zbog toga? Hoće li prestati teror srpskih kriminalaca nad Srbima, a albanskih nad Albancima, koji su u sprezi sa državoM? Neće, samo će sledeće desetine generacija dece u Srbiji odrastati na ideji, što i jeste, da je Srbija ponižena, da je nešto urađeno nefer, nekorektno. I za nekoliko desetina godina ćemo imati neki novi potencijalni sukob. Da bismo to izbegli, mora da se nađe rešenje…

 

Naš stav je, i iz toga ne bih izlazio, da mi razgovaramo sa predstavnicima albanskog naroda. Valjda imamo naš Ustav, koji, dok se ne promeni, mora da se poštuje. Postoje i odluke Saveta bezbednosti, koje ma koliko nekome bile nebitne, na osnovu njegove rezolucije je danas KFOR na Kosovu, koji više štiti Srbe nego Albance. Prema tome, to su okviri za razgovor. A da bi se izašlo van tih okvira, mislim da onda mora da se napravi jedan dosta veliki dogovor svih najvećih sila sveta, koje su uvek određivale kako će Balkan izgledati i gde će biti granica kog naroda i koje države. Nismo mi ti koji možemo takve odluke da donosimo, a posebno ne parcijalno sami da rešavamo odnos Srbije i Kosova. Taj način rešavanja odnosa Srbije i Kosova, ma koliko neko bio za a neko protiv, izazvaće domino efekat u celom regionu. Toga smo svesni, nadam se. 

Nemojte se ljutiti, ali takve tvrdnje uopšte ne zaslužuju moj komentar, pošto su toliko van realnosti i toliko nemaju osnova za takve ideje. To uopšte ne bih komentarisao. 

Ne razumem. Ne bavimo se mi biračima DS-a, nije nama stranka kao nekima sve i svja u životu i ne možemo da izađemo iz toga. Mi se, ljudi, bavimo time kako da u Srbiji bude bolje. Kakve veze ima di li će da se zove ovako ili onako? Neki ljudi žive u nekim vremenima koja su prošla. Ja ih razumem, oni su vezani za to, a ja sam vezan za ovu zemlju. Nisam vezan za stranku, verujte mi, iako je Demokratska stranka bila jedina u kojoj sam bio. U ovim vremenima, kao što je besmisleno da pričamo o temama koje sam pomenuo, tek je besmisleno da pričamo da li ljudi treba da se vraćaju u neku stranku ili ne treba.