Prekraćivanje dokolice dogodilo se onog trenutka kada je osvanula vest da je dramski pisac Biljana Srbljanović uhvaćena ispred svoje zgrade u nečasnom poslovnom aranžmanu – ti meni (Šomi) kokain, ja (Biljana) tebi 60 evra. Mirko bi rekao evara, pa bi se glasno, pred kamerama zapitao da l’ se beše kaže evra. Novine citiraju policijski zapisnik u kojem spisateljica opisuje događaj, pominje kontejnere na trotoaru (ne kaže da li su ih đubretari ispraznili) i sve ono što dramaturgija primopredaje droge podrazumeva. Sve je to navodno rekla pa se kasnije branila ćutanjem. To kažu novine. A ja novinarima ništa ne verujem. Umeju da nakite vest kao nanožnica Cecin zglavak, da uvećaju količinu belog i kad se sneg već otapa. Ma, sve u svemu, neko je davno oklevetao Hegela pa danas i dramaturga B. S. Sve to što se dogodilo mora da je samo kroki neke njene buduće drame koju će igrati na daskama širom sveta.

Podršku, u po nju teškim trenucima, dale su joj dve brižne majke, jedna koja se – i to je bila jedna od vesti dana – vozala kroz šest država i promenila četiri aviona (ili beše obrnuto) i druga koja se iz Splita oglasila ne bi li Biljani bilo lakše. Prva, poznata kao kolumnista u pokušaju, Jelena Karleuša fejsbučila je i tvitovala na temu kokain versus Biljana, druga, poznata kao supruga srpskog biznismena, Severina Vučković poduprla je podršku.

Biljana S. bila je ne tako davno kanidatkinja LDP-a za gradonačelnika najbeljeg grada u državi. Pretenzije na gradonačelnički presto bile su nerealno neumerene spram mogućnosti i moći koju su stranka i ona imale. Vredelo je pokušati. To je tada shvatio i Đilas. Njega, međutim, ne uhvatiše pored kontejnera sa đubretom u prahu. O moralnim aspektima Biljaninog greha raspravljaće čaršija i njeni protivnici koje je, bez imalo napora, stekla onoliko. Mrzitelji se podrazumevaju. Ako je tačno da je kupovala kokain za kućnu upotrebu sama sebi je potpisala presudu, i sudsku i političku.

Dok su ovde mlatili o istinitosti vesti pa i događaja u dorćolskoj ulici koja odiše belim prahom, Milku Forcan kamere su nahvatale na skijama na Kopaoniku. Baš nam je takva vest nedostajala pa da popunimo sve novinske šlajfne i prazne televizijske minute. Milka se na svoj način bori sa planinskim snegom. Možete to i vi. Milka, jedan komadić i tamo ste. Muškarci znaju zašto.

I ko posle svega da mari za najavu poskupljenja struje; za kragujevačke oružare koji traže overene zdravstvene knjižice; za cenu mosta na Adi; za predizbornu kampanju koja traje mesecima… Prave vesti kriju se u onome što nas okružuje, pevaljke, belo, kulura, belo, Milka, belo s nijasnom ljubičastog… S toga je najbolja štampa ona s rubrikom rekla kazala a sve je živa istina. Očajne domaćice zatrpane vestima o Borisu, Mirku, ministru koji se preziva kao ja, Mrki, Ivici, Rasimu… došle su na svoje. Uživaju u izvrtanju prljavog veša tamo nekih koje su ništa drugo do ono što i ove – očajne domaćice. U svakom smislu.

Manite se bistrenja politike i politikanstva. Obratite pažnju na kontejnere ispred zgrade, tu uvek ima najviše đubreta. Iz novina čitajte samo recepte i žute strane, televiziju gledajte na „mutavo“ i uz nove serijale turskih sapunica hranite se tuđim očajem i ne propustite nijedan trač. E da, nadam ste da ste čuli, Severina se porodila.

Jedna od prvih čestitki koje su na državnu adresu stigle bila je ona iz Brisela u kojoj je pisalo da se zahteva hitan nastavak dijaloga Beograda i Prištine ili će u protivnom biti kasno za status kandidata u Evropskoj uniji. U istom gradu – a uz pomoć i saradnju ambasade zemlje koja ne zna gde su joj granice – gradsku maskotu, statuu dečaka koji piški obukli su u srpsku nošnju. Okamenjeni dečak u jeleku, anteriji, opancima i sa šajkačom radosno piški šljivovicu sve čestitajući srpskom življu domovinski dan. Degustacija rakije moguća je samo u Briselu pod „slavinom“.

I dok statua urinira srpski brend, nacionalno piće koje je Karađorđeve junake nosilo kroz vatru i vodu, Mirko od premijerske fotelje i finansija u Orašcu je kadio po istoriji ubeđujući okupljene da je budućnost izvesna. Niko mu nije verovao. Ponajmanje oni kostimirani svesrpskim znamenjem koji budućnost države i njenih granica nalaze u Ratku, Radovanu, Aci bez kraljevskog portfelja, časti i obrazu. Obučeni kao da su ispali iz Bulajićevog filma skandirali su nacionalističke parole dok ih ovi u kostimima robokapa nisu najurili u Marićevića jarugu. U njoj je jednom i Karađorđe zalutao. Zanoćio i nije se nikada probudio. Neko je tu u šipražju pored njega pronašao sekiru. Ovekovečeno kasnije u pričama o Radovanjskom lugu i kumovskom usudu.

Odnekud je izmileo i ministar Predrag Marković da doprinese opštenarodnom slavlju. Reinkarnacija Milovana Glišiča dodala je parče glave šećera na oporu vodicu srpskog praznovanja. Njegovo učestvovanje ovde je pomenuto tek u kontekstu da u državi koja ne (pre)poznaje svoje granice postoji i funkcija ministra kulture. I ovoliko redova je mnogo.

Na isti dan oglasio se i Google, najveći svetski pretraživač podataka poznat u narodu i kao majka istraživačkog novinarstva. Na tečnom ćiriličnom srpskom napisao je svoj logo koji 24 sata obaveštava korisnike da je u Srbiji u toku svenarodna slava. Klikneš na Google i iskoče ti bradati Peđa i Mirko. Kao braća Grim. I ostale bradonje iz kategorije „Obraz“, „Naši“, „Ravnogorski pokret“… Impresivna gomila.

I dok zemlja uživa u blagodetima prazničnih neradnih dana protkanih vanrednom situacijom izazvanom snegom valjalo bi da razmisli o konačnosti svog poseda. Parohija joj je sve manja a da je svest o tome prilično nesvesna. Avlija koja oivičava kretanje slavljeničkog življa preti da postane ono što je u Karađorđevo doba i bila – Beogradski pašaluk. Očito da i ova zima utiče na nju kao i na sve što se na hladnoći skuplja. A priznaćete da je hladnije no ikada. Najviše tamo gde se ne zna gde su granice zemlje koju nazivate svojom. I u Briselu su to naslutili. Ne piški onaj kameni mališa šljivovicu zbog toga što mu se prohtelao. On to poručuje da počnemo da sadimo šljivu. Da svi pod nju stanemo.

Iako za građane i privredu i dnevne oscilacije kursa prave probleme, guverner Šoškić ističe da je dinar dugoročno posmatrano stabilan u odnosu na druge valute.

„Oscilacije su veoma male kada je u pitanju period od 15 meseci. Ako poredimo šta se dešavalo sa drugim valutama, svako ko bi rekao da se kurs tokom 15 meseci promenio za jedan odsto mogao bi samo da kaže da je to vrlo stabilan devizni kurs.“ (guverner Narodne banke Srbije Dejan Šoškić, Beta, 13. 2. 2012. godine)

U Narodnoj banci kažu da je kurs otišao nagore zbog povećanog uvoza energenata, ali da je otežavajuća okolnost i zamrzavanje pregovora sa MMF-om o reviziji aranžmana.

„Kretanja na deviznom tržištu u poslednjih nekoliko dana bila su podstaknuta nešto većom tražnjom domaćih preduzeća za devizama, uglavnom zbog nešto višeg od uobičajenog uvoza energenata. U poslednja dva dana tim kretanjima znatno su doprineli i privremeni psihološki faktori.“ (sajt NBS, 9. 2. 2012. godine)

Početak poniranja

Ekonomisti sa druge strane nisu iznenađeni slabljenjem dinara. Profesor Ekonomskog fakulteta Nikola Fabris očekuje da će domaća valuta oslabiti za sedam do deset odsto tokom ove godine, a da su upravo nagle oscilacije opasne za privredu.

„Ukoliko pogledate, mi smo prethodnu godinu završili sa nivoom deviznog kursa nižim nego sa nivoom deviznog kursa kojim smo počeli 2011. godinu, znači dinar je ojačao. Jasno je da to nije bilo prirodno jačanje kursa dinara, jednostavno u uslovima kada imate visok spoljnotrgovinski deficit, kada imate visok budžetski deficit i kada imate inflaciju veću nego što je inflacija u eurozoni, onda je jasno da je jačanje domaće valute neodrživo i da je bilo pitanje samo dana kada će domaća valuta oslabiti. Nije ni loše to što dinar gubi na vrednosti, međutim, ono što nije dobro to je da dođe do naglog gubljenja vrednosti dinara u kratkom roku.“ (profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, Nikola Fabris, Tanjug, 9. 2. 2012. godine)

„Još u decembru prošle godine je bilo poznato da će dinar pasti za sedam odsto, imajući u vidu rast inflacije u evrozoni od dva odsto i rast srpskih cena od pet odsto. To je bilo jasno i pre zamrzavanja aranžmana sa Međunarodnim monetarnim fondom, a sada, kada je MMF odlučio da reviziju aranžmana odloži do izbora, situacija je još komplikovanija.“ (ekonomista Stojan Stamenković, Press, 12. 2. 2012. godine)

Građani i privrednici koji su zaduženi u devizama već osećaju efekte rasta kursa, a ukoliko se ovakav trend nastavi, mogu da očekuju i više cene na rafovima. Trgovci najavljuju poskupljenja, a proizvođači kažu da već trpe gubitke.

„Samo od početka godine kurs je otišao sedam odsto, znači toliko gubimo. Znate koliko je to. Pa tolika je celokupna dobit čitave prerađivačke industrije. Rastu kursa treba dodati i procenat inflacije za prošlu godinu. Znači svi mi bismo sada morali da povećamo cene 17 odsto. Ovako jedemo svoju supstancu i propadamo.“ (vlasnik konfekcije ‘Modus’ Milan Knežević,  Večernje novosti, 11. 2. 2012. godine)

„Kada imamo ovako brze promene kursa, uvek sam zabrinut jer se pitam gde će stati. NBS je do juče izlazila na kraj sa kursom, ali sada izgleda da je izgubila kontrolu. Ovo liči na kraj 2008. godine, kada je dinar za kratko vreme oslabio čak 15 odsto. A to su, kao i sada, ogromni gubici za srpsku privredu.“ (generalni direktor koncerna ‘Bambi’ Miroslav Miletić, Press, 10. 2. 2012. godine)

Sa druge strane, iz Narodne banke emituju umirujuće tonove. Tvrde da je oscilacija kursa kratkotrajna i da će obezbediti stabilnost deviznog tržišta.

„Sprečićemo prekomerne dnevne oscilacije kursa, kao i posledice niskog prometa na deviznom tržištu. Devizne rezerve od 11,6 milijardi evra više su nego dovoljna garancija sposobnosti za to.“ (viceguverner NBS Bojan Marković, Večernje novosti, 13. 2. 2012. godine)

Koliko će dinar ostati stabilan, i u kojoj će meri uticati na standard građana i privrede, trenutno niko ne može da predvidi. Ako je za utehu, optimizam NBS potkrepljuje i pretpostavka da država neće dozvoliti da pomeranja kursa budu takva da previše utiču na povećanje inflacije do leta. Bar dok ne prođu izbori.

U uslovima koje obično nazivamo kolapsom, koji je najčešće subjektivan proizvod, neko se dosetio da proglasi vanrednu situaciju u celoj zemlji. I to tek pošto je Beograd kolabirao od lake prehlade. Ovi iz provincije masovno dolaze da vide Jetija na Slaviji. Odlaze razočarani u svoje zavičajne smetove spram kojih je beogradska klima februarsko proleće.

I dok prestoničke grtalice kljakavo rade na odloženo sa kojim danom zakašnjenja u pritvorskoj jedinici Centralnog zatvora pada dogovor da se pomogne gradskim ocima u lopatanju snega. A i ne plaća se loše, 1.600 dinara po lopati. Dođeš pred Skupštinu, zadužiš lopatu, riljaš po snegu a kad otopli očekuj obećanu crkavicu od koje vajde nema osim setnog sećanja na prohujalo sa snegovima. E, tamo iza zatvorskih rešetaka odlučeno je da je vanredna situacija najpogodnije stanje da se proveri izdržljivost duha i tela na negativnom Celzijusu. U cik zore, Sretko Kalinić (Zver, Beli) i Željko Milovanović iskočili su iz svojih rupa u zatvorsko dvorište namerni da naprave Sneška Belića. U tome ih je sprečila zatvorska straža, tj. onaj njen budan deo. Gde će vam duša? Ne vama koji ste spavali, nego vama koji ne date deci da uživaju u snegu.

Osim što su postali poznati po zimskim vragolijama, Sretko i Željko nose i hipoteku osuđenih za najteža ubistva. Prvi je na tridesetogodišnjoj robiji zbog ubistva premijera Zorana Đinđića, drugi će ležati deceniju duže zbog likvidacije hrvatskog novinara Iva Pukanića. Obojici je zatvorska kantina već dosadila pa su rešili da preko zatvorskog zida baš na sabajle skoknu negde na škembiće. Koji su inače poznati kao najidealniji dijetalan doručak. Znaju to zatvorski čuvari koji su ga već mezetili i upali u laku dremku dok su ova dvojica žurila preko žice po one lopate.

U ove hladne vanredno situacione dane prožete stanjem, kao led zveče vesti o beogradskim kvazismetovima i Sretkovom pokušaju da izmili iz brloga. Strah od mogućnosti da Zver ponovo prokrstari beogradskom džadom mnogo je veći od snega koji je više dečija radost nego sve drugo. Da li je neko razmišljao da u zatvore uvede vanrednu situaciju? Ne zbog Sneška Belića; više zbog škembića. Ledeno je doba. Ako je osuđenik za najteže krivično delo koje se kvalifikuje kao ubistvo predstavnika najviših državnih organa tako lako mogao da izađe da se grudva valjalo bi razmisliti da mu se obezbede kapa i rukavice. Greota je pustiti ga golorukog na Sneška. Valjalo bi da pravdoljubiva Sneškova imenjakinja iskukiči vunicu pa da ga tako ušuškanog odvede na Slaviju. Da dete vidi Jetija.

Olja je izgradila lik male slatkice koja za naše dobro ne razume ništa pod milim bogom (a samo zato da sagovornike privede jasnom i jednostavnom izražavanju!), svoju je omiljenu tehniku primenila i na kraju emisije, nesretni Sreten reče da ima civilizacija koje kažnjavaju posledice mišljenja, a da smo mi još društvo koje kažnjava i sam čin mišljenja tj. razmišljanja:“Ubio me bog ako sam išta od ovoga ukapirala, možda neko od gledalaca jeste, hvalavamlakunoć!“

Država Srbija uputila je bila oštar demarš Crnoj Gori, jer je g. Nikolaidis tamo savetnik, a mi znamo da su savetnici najmoćniji ljudi u državi, g. Predrag Rafalno-Se-Izražavajuć Simić, koji je svetovao Koštunicu, dobio je priliku da se priseti svoje slave i svoje bogobojažljivosti. Ljubopitljivi novinari pitali su ga: „Kako Vi, profesore, gledate na Nikolaidisov hibris tojest svinjariju?“, na šta se desna ruka Koštunice propisno zgrozila: „Međudržavni odnosi Srbije ugroženisu i pitanje je hoće li zaNikolaidisovogživota – jer mlađi je to čovek, iakovećsavetnik – moći da se vrate na nivo preovogskandala!“, bravo, profesore, kakvi su to odnosi koje može da poremeti jedan bloger?!

Kroz čitavih desetak dana moje šutnje provlačile su se slike i izjave prestolonaslednika na čijim je tablicama pisalo NJKV, ćirilicom, mnogo pre nego što će pismo naših predaka biti blagouvedeno na neprijateljski, latinicom inficirani internet, e, bucko kroz sportske uspehe, kroz propast železare, čerez svetosavsku nagradu „Presu“, prolazi kao motociklist kroz „Amarkord“, taman zaboraviš na njega i nešto se sedmo dešava, eto njega! Acika smatra da je monarhija sreća i spas, ali je primetio da baš političari to sabotiraju, političari bi, reče, voleli da budu predsednici i zato narodu ne daju da kliče kralju i da mu daje apanažu, da mu vraća vinograde i dvorce širom pokojne Kraljevine Jugoslavije; Amfilohije Radović je za životno književno delo dobio „Izviiskru Njegoševu“. Matija je napisao izvipesmu čim je čuo divotnu vest, stanovništvo se za vikend izviodalo sportu, nosilac Ordena Sv. Save je uz pomoć Svedržitelja Tvorca, kano Marko uz viline čini, pobedio Nadala koji se nije molio Bogu nego je u sebi pomislio: „Mati moja, oli ću ja opet izgubiti nakon onolike prednosti i unatoč onakovoj mojoj igri?!“, ali majka nije imala domet, a Svevišnji jeste, te ispade sve po našem i ne treba bolje, vaterpolisti su se revanširali Nikolaidisu i pobedili Crnogorce, rukometaši su se na dodeli medalja pojavili sa šajkačama, da li seljačkim, da li onim iz Prvog svetskog rata, kouč dobi šapku kao Mladićevu (General se u međuvremenu priklonio američkome bejzbol kačketu), dao bih pet evra da vidim snimak na kome neko iznosi genijalnu ideju: „Ljudi, teniseri su se šišali na nulu kad su uzeli Dejvis kup, hajde mi da stavimo srpske šajkače, probili smo Solunski front koji su držali hrvati i zašto sad da to srebro koje sija zlatnim sjajem primamo gologlavi, šta nas briga što kod nas ravnopravno žive i druge nacije, reprezentacija je etnički čista, zar ne?!“,  bilo kako bilo, trijumf delfina, g. Đokovića te defile manekena Guče i Vojske Republike Srpske pomutili su razum predsednici parlamenta kojoj je iz socijalističkih grudi izletelo da smo šampioni evrointegracija. Da, kad smo već doktorke koja je pregledala Mladića na njegov lični zahtev (tražio je jagode i Slavicu), država je Šešelju poslala petočlanu doktorsku ekipu; svakom zdravstvenom osiguraniku ovde dolaze na noge petočlane lekarske posade, sastav određuje sam pacijent, a sve plaća država, pa zašto da istaknutom pripadniku naše dijaspore i najmlađem doktoru u SFRJ ne pružimo istovetne uslove preživljavanja?! Kad to čuše drugi bolesnici, razasuti po tuđinskom apsu, redom zovu Ljajiću Rasima da i njima istu negu dadne, isto su tako roditelji temerinskih siledžija poželeli da i njihovom porodu, ma ovaj i ne bio za podičiti se, budu prepolovljene kazne, jer se ubicama francuskog navijača baš to desilo: kazna im je smanjena na pola, a da nije otkrivena nijedna nova činjenica i nijedna greška u prethodnom suđenju. Jedna od retkih stvari u kojima se slažem sa mojim ispisnikom Tomom Nikolićem: kazna kolektivu ubica beše drakonska i ulizivačka, kad smo se umiljavali Evropskoj uniji; sada, kad nam ona ne treba, a izbori nam se primiči – daj ugodi domaćem življu od kojeg se živi, i to se živi kano bubreg u loju!

U međuvremenu se jesmo umerili, što će reći da kazna ubicama Brisa Tatona jeste imala vaspitno dejstvo, Hrvatima smo lupali samo šoferšajbne, limariju, kola smo im palili samo ako u njima nikog nije bilo, uopšte, bili smo mnogo bolji domaćini nego onda kad je igrao „Partizan“! Sebični i plašljivi kao što ih je Bog stvorio Hrvati su odmah digli dževu te nas je ministar policije morao ukoriti i upozoriti da ne budemo mi kao Hrvati kad Srbi odu na njihovu teritoriju; na televiziji je puštena u opticaj ganc nova vojna sapunica, iako više nema amatersku vojsku, Srbija može da blaguje vojničke uspomene i da se mentalno priprema za borbu protiv budućeg okupatora. Slobodni mediji opsednuti su Anđelinom Džoli, ne samo što nas je oklevetala kao najmasovnije silovatelje u vasceloj evoluciji, nego bi da nam ukine Republiku Srpsku. E, pa nećeš! Predrag Marković je jedno pet minuta bio bezmalo simpatičan, kad je kazao da smenjivanje Sretena Ugričića nije najhitnija stvar, sad se opet vratio na svoje. Vlada je, veli, postupila divno, preispravno i svetosavski: „Žao mi je što sam bio nedostupan za vreme fantomske sednice, pa se mogao steći utisak kao da se ja tu nešto prenemažem, ne!“ Ionako jedinstvena Vlada još se više ujedinila, njeni pripadnici telefonski su sakupili sto američkih centi i kupljena je železara u Smederevu iz koje su se strani kapitalisti navrat-nanos evakuisali. Svi ćemo da dajemo pare za čeličanu koja pravi gubitak, sve će se to na izborima vladajućoj koaliciji dobrim vratiti, a posle toga možda ćemo gigantu i staviti katanac na kapiju, svoji smo na svome! Ako dosad nismo imali povoda da Cvetković Mirka zovemo čelični mister, sad vala imamo!

Privredni krah i građani koji se na studeni smrzoše nisu nas omeli da se poradujemo uspehu sportista, velelepni doček pred Skupštinom, odsutnog Đokovića odmenili su otac i stric, sve velikane primio je predsednik Republike, klanjam vam se, klanjam, maštam ili sanjam, padni ničice, prosedi čičice, policiji i Crkvi stanovništvo uporno veruje više nego i samim sportistima, nakon gostovanja komandanta žandarmerije kod Jugoslava Ćosića popularnost panduraja porasla je 38,2%, „Izviiskra“ Amfilohijeva popravila je rejting Svetoj materi za 14,7%, poverenje u Matiju Bećkovića ne može da se statistički izrazi, ne može da se izviiskaže; Sveti otac je opremio dve bele golubice da raznose po vaseljeni njegovu poruku mira, avaj, jedna se ptica vratila u papinu radnu sobu, a drugu je, onaku zamišljenu i uplašenu da joj se krvni sudovi na onolikom minusu ne suze, čelnik Svete stolice morao da oturi sa simsa.

Nakon više od tri godine ta informacija je gotovo potpuno izgubila na značaju. Suđenje Radovanu Karadžiću u Hagu počelo je odavno, a nakon njega su uhapšena i tada dvojica preostalih haških begunaca Ratko Mladić i Goran Hadžić. Međutim, ostale su nedomice da li su državni funkcioneri Republike Srbije obmanuli javnost. Njih je ponovo ovih dana podgrejala bivša glavna tužiteljka haškog Tribunala Karla del Ponte izjavom da je o hapšenju Karadžića obaveštena u – subotu.

„Sećate li se kako ste se osećali onog dana kada je Karadžić uhapšen i kada je obelodanjeno da se godinama slobodno šetao pod imenom Dragan Dabić?
- Kako da ne. Bila je subota i to je bio jedini dan kada sam najiskrenije žalila što nisam više u Hagu. A opet, imala sam osećaj velikog zadovoljstva, zbog pravde i zbog žrtava.“ (Nedeljnik, 1. 2. 2012. godine)

Advokat Svetozar Vujačić  bio je rezolutan da je Karadžić uhapšen tri dana pre nego što je to saopšteno. U petak, u 21.30.

„Velika je neistina da je Karadžić uhapšen u ponedeljak! Sigurno ćemo podneti krivične prijave, jer ne znamo ko ga je uhapsio i gde je bio od petka, otkako je lišen slobode. Rekli su da je Radovan uhapšen u Zemunu, što apsolutno nije istina. Gde je bio tri dana? Ko ga je hapsio? Po kom zakonu je držan i gde? Morao je da bude odmah priveden istražnom sudiji, a ne posle tri dana – istakao je.“ (Glas javnosti, 23. 7. 2008. godine)

I Vladimir Vukčević, tužilac za ratne zločine, odbacio je tada navode Karadžićevog advokata.

„U javnosti se spekuliše da je Karadžić lišen slobode u petak. Ima li istine u tome?
- To je spekulacija, kao i mnoge druge koje prate Radovana Karadžića – da je postigao sporazum sa Holanđanima, Rusima, da se krije u manastirima u Crnoj Gori… Tek sada možemo da vidimo koliko je bilo besmislenih zavereničkih teorija. Ipak, njegovo pravo je da bira način na koji će se braniti i ja sam apsolutno nezainteresovan za to.“ (Večernje novosti, 24. 7. 2008. godine)

Aleksandar Vučić, tadašnji generalni sekretar Srpske radikalne stranke, tvrdio je da ima informacije da je Karadžić uhapšen u petak uveče i da je zbog toga u ponedeljak prekinuta sednica Skupštine Srbije i to, kako je istakao, po nalogu Borisa Tadića, predsednika Srbije.

„Predsednica Skupštine Slavica Đukić-Dejanović bila je kod njega u 9.30 ujutru kada joj je rekao da prekine sednicu. Ma, kako bi ona to sama odlučila – kaže Vučić.
Pre Vučića i neki mediji su konstatovali da je predsednica parlamenta viđena u zgradi Predsedništva na Andrićevom vencu i da se tamo navodno zadržala oko pola sata.
Ona je za ‘Politiku’ potvrdila da se toga dana zaista videla sa predsednikom Tadićem, ali iz sasvim drugih razloga.
- Ja imam redovne konsultacije sa predsednikom republike na dva, tri, pet, dana, to je sasvim uobičajeno. Ovom prilikom uopšte nije pominjan Hag, Karadžić, niti je to motivisalo bilo šta. Znači, Karadžić nije bio tema ni po ‘periferiji’, apsolutno smo pričali o sasvim drugim sadržajima – zakonskim aktima i radu parlamenta. I ja sam bila iznenađena vešću o hapšenju Karadžića. Taman posla da sam zbog toga prekinula sednicu, kazala je Slavica Đukić-Dejanović za naš list.“ (Politika, 23. 7. 2008. godine)

Javljali su se i svedoci koji su tvrdili da su prisustvovali hapšenju čoveka za koga se kasnije ispostavilo da je Radovan Karadžić.

„Ma kakav ponedeljak! Pa taj čovek je uhapšen još u petak uveče! Bio je u autobusu na liniji 73, nosio je štap i šešir, delovao staro i bolesno pa sam mu ustupila mesto. Na stanici kod nadvožnjaka, na izlazu iz Batajnice, prišla su mu četvorica da kontrolišu karte za prevoz, izvukla ga napolje i odvela u obližnji šumarak – uzbuđeno nam je juče prepričala razgovor sa jednom mušterijom prodavačica u radnji ‘Aman’d.o.o. u Ugrinovcima.“ (Blic, 23. 7. 2008. godine)

Međutim, zvaničnu verziju ponovio je i Bruno Vekarić, portparol srpskog Tužilaštva za ratne zločine.

„Komentarišući različite navode o datumu hapšenja, Vekarić je istakao ‘da postoji samo jedna prava verzija, a da su sve ostale spekulacije’. ‘Radovan Karadžić je uhapšen u ponedeljak, u večernjim satima, i sve ostalo su spekulacije koje doživljavamo kao njegovu odbranu, što je njegovo legitimno pravo’, istakao je Vekarić.“ (Glas javnosti, 24. 7. 2008. godine)

U medijima se spekulisalo da je Karadžić uhapšen baš u to vreme, jer je nakon formiranja nove Vlade Srbije postavljen i novi šef BIA. Primopredaja dužnosti u Bezbednosno-informativnoj agenciji obavljena je 17. jula.

„U četvrtak, 17. jula, dotadašnji šef BIA Rade Bulatović predao je dužnost svom nasledniku Saši Vukadinoviću, a već sutradan otputovao je u London, da upiše ćerku na studije. Tog dana, u petak uveče, uhapšen je Radovan Karadžić. Bilo je to finale akcije koju je do tada Bulatović koordinirao.“ (Večernje novosti, 28. 7. 2008. godine)

Na mitingu organizovanom u znak protesta zbog hapšenja Karadžića, Tomislav Nikolić, tadašnji zamenik predsednika Srpske radikalne stranke otvoreno je govorio o tome da je zvanična verzija netačna.

„Nikolić je takođe poručio da nikada neće biti zaboravljen petak, 21 sat i 30 minuta kada je uhapšen Karadžić i da se to nikada neće oprostiti.
‘I sad znate zašto je formirana ovakva vlada, kako su tekli pregovori između njih, ne oko toga ko će da bude ministar nego oko toga kada će da bude uhapšen Radovan Karadžić’, rekao je zamenik predsednika SRS-a.“ (Politika, 30. 7. 2008. godine)

Radovan Karadžić izjavio je, pri svom prvom pojavljivanju pred Haškim tribunalom, da je uhapšen 18, a ne 21. jula.

„Nisam uhapšen u ponedeljak, nego u petak. Tri dana sam bio otet od strane civila za koje nisam znao ko su, nisam imao pravo na telefonski poziv niti da pošaljem SMS poruku. Sudu sam predat tek nakon 72 sata. Drugo, brine me izjava tužioca da će ovo suđenje biti obavljeno velikom brzinom. To može da znači da su već postignuti dogovori da ja budem osuđen.“ (Press, 1. 8. 2008. godine)

Dačić: Neko ne želi da se rasvetli slučaj

Tri nedelje nakon hapšenja, ministar policije i član Saveta za nacionalnu bezbednost Ivica Dačić izjavio je da se “iz nekog razloga” ne želi da ide do kraja u rasvetljavanju celog slučaja.

„Jedino što znam o hapšenju Karadžića jeste da MUP u tome nije učestvovao. Mene su samo obavestili o tome, i to kada je već bio uhapšen. Zvanično je saopšteno da su u operaciji učestvovale naše tajne službe. Imamo ih tri – BIA, VBA i VOA. Ja sam zahtevao da se, upravo zbog raznih spekulacija u javnosti, pokrene pitanje ko je i od kada pratio, locirao i hapsio Karadžića, ali odgovora još nema – priča Dačić.
Na pitanje zašto se o tome ćuti, on odgovara da ‘neki nisu zainteresovani da sve to saopšte’.
- Zašto?! Pa verovatno zato što iz nekog razloga ne žele da idu do kraja u rasvetljavanju celog slučaja. Prema tome, ja ne mogu ni da vam potvrdim niti da demantujem da je on uhapšen tri dana ranije nego što je objavljeno ili nije, jer stvarno ne znam – kaže ministar policije.“ (Press, 13. 8. 2008. godine)

Tek polovinom avgusta, iznenada se pojavio laptop Radovana Karadžića,  koji su njegovi advokati Goran Petronijević i Svetozar Vujačić tražili odmah po hapšenju njihovog klijenta.

„Akcioni tim za saradnju s Haškim tribunalom juče je saopštio da je torba, za koju se sumnja da je vlasništvo haškog optuženika Radovana Karadžića i u kojoj se nalaze laptop, 55 disketa, članci iz novina i dve knjige, pronađena kraj Batajničkog druma. Rečeno je i da je torba pronađena ‘pre dva dana’ u 15 sati i da su u toku DNK analize i druge istražne radnje ‘kako bi se u potpunosti razjasnile sve okolnosti u vezi sa navedenim slučajem, a posebno da li pronađene stvari zaista pripadaju Radovanu Karadžiću’.“ (Politika, 13. 8. 2008. godine)

Vujačić: Karla govori istinu!
Nakon tri i po godine, advokat Svetozar Vujačić za „Istinomer“ ističe da je „potpuno siguran“ da je Karadžić uhapšen tri dana pre nego što je to zvanično saopšteno, ali dodaje da je „sada svejedno“ i da neće ponovo pokretati postupak.
„Postavlja se pitanje zašto je to učinjeno tako? Verovatno je trebalo pripremiti bezbednosnu situaciju u zemlji. Nema dileme da je Karadžić uhapšen u petak u 21. 30. Imamo izjave svedoka koji su tome prisustvovali. Zatim, uverili smo se da je u njegov kompjuter ‘ulaženo’ 20. jula. Takođe, Karadžić je do detalja opisao sobu u kojoj je držan tri dana. U nedelju, dan pre zvaničnog saopštavanja, u jednom restoranu ručali smo Luka Karadžić, Radovanov brat i ja, kada nam je prišao nepoznati mladić i kazao da je Radovan uhapšen. Sve smo to navodili, ali odbačene su prijave koje smo tada podnosili. Karlu Del Ponte ne mogu očima da vidim, ali ne sumnjam da je kazala istinu kada je izjavila da je u subotu saznala za hapšenje. Nećemo reagovati na tu njenu izjavu, jer je sada kasno.“ – kaže Vujačić.

Verovatno je i samom Radovanu Karadžiću sada nebitno da dokaže da je tri dana pre zvaničnog saopštenja o njegovom hapšenju proveo u pritvoru, ali nije nebitno znati zašto su, ako bivši predsednik RS i njegovi advokati govore istinu, a Karla del Ponte ima dobro pamćenje, visoki državni zvaničnici Srbije obmanjivali javnost.

Evropa se nadmetala u rukometu usred Beograda, Niša, Vršca i Novog Sada i iz ovog poslednjeg komšije su morale peške doma. Jerbo su im neki mamlazi zapalili prevozna sredstva markirana tablicama sa šahovnicom. Dačić je ekspresno pohapsio te ludake, palikuće, Hrvate je poštedeo. I o tome je psiholog sa Andrićevog venca bio obavešten. Moraće da se ispriča hrvatskom kolegi Ivu. Nije propustio da kaže da se država obračunava sa huliganima, navijačkim hordama, ekstremističkim organizacijama i ostalim šljamom što dokazuje i Dačićeva akcija podno Petrovaradina.

Psiholog nije propustio i da ne kaže da su samo koji sat posle paljevine ubice Brisa Tatona pošteđene maksimalne robije. E, tim okom je Boris spavao. Isti ti huligani, ultra desničari, nacoši i kako ih već zovu abolirani su za brutalnost sa kojom se Boris obračunava izjavama prepunim oveštalih fraza garantujući borbu do istrebljenja i bezbednost svakom putniku namerniku koji pomisli da svrati u Beograd pre nego što bude ubijen.

To što se dogodilo u istom danu, u istoj državi, na istu temu, to zvuči blafemično, u onom metaforičnom značenju svetogrđa. Jedne kuneš druge blagosiljaš. Pa idi onda u popove, mlati kandilom i sveti vodicu. To ponekad ume da bude bolja filozofija od psihologije. Jednima daješ, drugima uzimaš. Kao kad mazneš sa oltara pa turiš u džep.

Nacija opijena tuđim sportskim uspesima koje svojata po ciči zimi i na debelom minusu ispod skupštinskog balkona gluva je da čuje šta se oko nje događa. I u njoj samoj. Dovoljna su tri finala i dva pehara da se zaboravi jedan život ugašen na beogradskom pločniku samo zbog toga što taj nije bio ljubitelj dresa najdražih boja. Onda se ubicama kazne zatvora umanje i za 60 odsto a psiholog mantra nad huliganstvom koje će poput crkavice s oltara strpati u mali džep.

Reći će neko da bi nekom ishitrenom izjavom o smanjenju kazni psiholog vršio pritisak na sud. Opet blasfemično. A na koga vrši pritisak kada se hvali hapšenjem novosadskih huligana i ponavljanjem priče o suzbijanju navijačkog nasilja i ostalih oblika stadionske groznice? Da li se u tom času Ivica oseća pritisnuto? Ne, Ivica je gazda svoje marice.

Ni pravosuđe se ne oseća onako kako se ne oseća Ivica, ono je, da se ne lažemo, nezavisno. Od sebe samog. Zbog toga su robije takve da pogoduju osuđenima i kazna su žrtvama. Takva „nezavisnost“ pravosudnih organa postojaće sve dok u jednookog budu dva različita oka. Onog budnog koje namiguje i onog sanjivog koje spava. Možda je lek upravo ono s početka priče – bolest koja zove na širom otvorene oči. Veliki sat otkucava, valja ga naviti na insomniju. Između većnog sna i Kiklopa, birajte buđenje.

Ministar čiji je rad – ili ono što bi ta reč trebalo da podrazumeva a da se ne zove turističko proputovanje – bio kritikovan više od delanja svih državnih funkcionera zajedno kandidovan je za glasnogovornika u naše ime, pomiritelja Društva naroda čiji je jedan od osnivača bila zemlja u kojoj smo nekada živeli. Više od te činjenice trebalo bi da nas zainteresuje koji je to misleći um imao epohalnu ideju da diplomiranog fizičara zalutalog u državnu politiku šalje na privremeni rad na obalama Hadsona. Verovatno onaj koji se s mlađanim entuzijastom davi u istim vodama poltike dajući mu psihološku podršku.

U tekstu kanidature navodi se da je „Srbija prethodnih godina vodila veoma aktivnu i multidimenzionalnu spoljnu politiku koja je bila otvorena prema čitavom svetu“, te bi u tom svetlu ovaj s mojim prezimenom trebalo da, prema mišljenju tvoraca kandidature, nastavi istim tempom. Sa govornice u Njujorku. Dve me dimenzije saopštenja dotiču – prva, koja govori o multidimenzionalnoj politici i druga, koja naglašava otvorenost prema čitavom svetu. Prva je sasvim izvesna i tačna, ministar koji mi nije rođak kao da je ispao iz crtaća animiranog u 4D; druga je sporna utoliko što nas ministar svađalica otvoreno sukobljava sa prvim susedima kad god mu se za to ukaže prilika. Koju, inače, daje sam sebi.

E, taj isti kaže ovako: Srbija danas uživa određen ugled u međunarodnoj zajednici ali nisu svi saglasni sa njenim stavovima. Tačno, dečače, Srbija uživa baš takav ugled – određen. Na tu liru, tercira mu ambasador zemlje sa određenim ugledom koji već sedi u Ujedinjenim nacijama u očekivanju novog cimera, Fedor Starčević koji smatra da bi izbor više puta pominjanog bio prestiž. Citiram: „U slučaju da (taj s prezimenom autora ove kolumne) bude izabran na funkciju naša spoljna politika opet bi dobila na značaju i postala bi vidljivija“. Sic! Fedore, jesi li ti bio na času psihologije kada se učilo o aktivnoj i multidimenzionalnoj politici Srbije? Kojom si logičkom metodom došao do zaključka da bi takva politika opet dobila na značaju i postala vidljivija? Ako je ono što profa kaže da jeste, kako je moguće da bude nevidljivo i bez značaja? Fedore, na popravni.

Nije tu kraj Fedorovim ispadima, kaže on da je Srbija prethodnih godina imala niz uspešnih akcija od kojih jednu i navodi – na zahtev Srbije Generalna skupština UN naložila je Međunarodnom sudu pravde da oceni legitimnost proglašenja kosovske nezavisnosti. I? Sećamo se kako je ocenjeno. Posle su tu istu nezavisnost priznale desetine zemalja.

Nije Fedor usamljen u bunarenju po dnu. Ima onih koji već vide povratak Kosova pod srpsko okrilje samo da Srbija dobije kalifa umesto kalifa u Ujedinjenim nacijama. Ako je to u dosluhu sa onim o otvorenosti prema celom svetu onda da očekujemo da budući predsedavajući UN otvoreno tresne onim drvenim čekićem o govornicu i usklikne: „Kosovo je srce Srbije!“

Ne bih vas više zadržavao trošenjem mastila na priču o Ban Ki Vuku koji se preziva kao ja. Nego, videste li vi ovaj sneg? Pada kad mu vreme nije. Prema rezoluciji o multidimenzionim vemenskim prilikama trebalo je da padne odavno. Ne budite nevaljali. O snegu pričam.

Poštovane i poštovani podržavaoci metode belih listića,
različiti mediji vrve od vaših predloga za glasanje putem belih listića, odnosno poništavanjem listića, pa sam rešila da analiziram tu na prvi pogled zgodnu priliku da pokažemo koliko smo nezadovoljni politikom i političarima.

1. Kada je metoda uspešna

Svrha ove metode je da pošalje „poruku“ o nezadovoljstvu i tome da nemamo za koga da glasamo, da smo promenili i ove i one i da niko ne valja, a one što nismo promenili nekako ne bismo ni da probamo jer osećamo da će i oni biti podjednako nesposobni, a vrlo izvesno i mnogo gori. Već dvanaest godina bez promene živimo u visoko korumpiranom i nepravednom društvu, bez nade da bilo ko ima nameru da to promeni. Tome se nismo nikako nadali i sa punim pravom smo ljuti.

U tom smislu, uspešnost ove akcije, odnosno pomenute „poruke“ koju šaljemo je direktno povezana sa brojem ljudi koji su spremni da urade isto što i mi – da ponište listić. Ako i pretpostavimo da je moguće privoleti stotine hiljada ljudi da uradi tako nešto (recimo 20% birača) i mi uspemo da pošaljemo našu poruku, zar nije važno šta će se desiti nakon što ta poruka stigne do političara i stranaka? Čini mi se da se kao posledica te poruke neće desiti ništa osim formiranja Vlade koju nismo birali. Poruka će biti interesantna taman dok se ne zahuktaju stranački pregovori, jer će oni sigurno biti vrlo sočni za medije. Dakle, gde nas vodi najbolji scenario? I kakve su šanse za najbolji scenario? Da li je realnije reći da će broj nevažecih listića biti daleko ispod gore pomenutog broja, broja koji može da pošalje bilo kakvu poruku? Meni se čini da jeste.

2. Pitanje nezadovoljstva, odgovornosti i hrabrosti

Opravdano i nagomilano nezadovoljstvo koje vlada u zemlji ima i svoju drugu stranu, a to je pitanje šta moramo da uradimo kako bi sve ono čime smo nezadovoljni otklonili (promenili je možda već suviše istrošeno). Svest o tome očigledno postoji, ne možemo samo kukati u prazno i kao jedan od odgovora nudi se predlog da poništimo listiće na predstojećim izborima. Ima i drugih predloga, od kojih je najefikasniji onaj koja predlaže preseljenje u neku pristojniju zemlju. Kako ja tvrdim da metoda poništavanja listića nije dovoljno dobra i ne vodi rešenju koje je (u najboljem scenariju) bolje od dizanja prašine, red je da dam neki drugi predlog. Preseljenje ćemo ostaviti van analize, ono ne samo da je poslednje sredstvo, nego je i priznanje da apsolutno ništa drugo nije uspelo i da se predajemo.

Moj predlog je vrlo jednostavan, ali zahteva mnogo više od poništavanja listića. U zemlji u kojoj neko nema za koga da glasa, on se udružuje sa drugima koji nemaju za koga da glasaju i koji dele slične vrednosti, odnosno nezadovoljni stvaraju druge partije koje će biti bolje, iskrenije, poštenije i efikasnije u rešavanju problema (kažem partije jer nezadovoljni naravno ne moraju biti homogeni u pogledu svog nezadovoljstva ili pogleda na rešenje). Tako je od kada postoji bilo kakvo društveno uređenje na ovom svetu, čak i kada je udruživanje istomisljenika značilo gubitak života ili proterivanje. Možda nam ovaj nas trenutak ne dozvoljava da to sagledamo, ali taj isti svet se na taj način i menjao, nekada postajao i gori, ali uglavnom pomalo bolji.

Kada smo živeli u jednopartijskom sistemu, kada smo imali mnogo toga, ali ne i političke slobode, i  tada je bilo onih koji su rizikovali mnogo toga, okupljali se i maštali o nekoj boljoj zemlji (tada je to značilo nesocijalističkoj). Danas, kada političko organizovanje više nije ilegalno, ne samo da ga dovoljno ne cenimo, vec ga smatramo ili prljavim ili krajnje naivinim poduhvatom. Danas ćete na moj predlog reći da je taj poduhvat ne samo naivan, već i da košta toliko da niko ne može da ga finansira, da nas sprečava zakon o registraciji političkih stranaka i da ne želite da potrošite ostatak života na nesiguran projekat, da ste zasićeni politike i novih pokušaja.

Slažem se da imamo zakon o registraciji političkih stranaka za koji slobodno može da se kaže ne samo da je retroaktivan, već da sprečava ustavnu slobodu udruživanja na različite načine, a jedan od njih je i uslov za registraciju političke stranke: 10.000 overenih potpisa za osnivanje, a overa se naravno plaća (400 dinara po potpisu, ako se ne varam). Tako sloboda udruživanja u Srbiji košta više miliona dinara, a Srbija je jedna vrlo siromašna zemlja. O slobodi udruživanja u jednoj svojoj presudi Evropski sud za ljudska prava kaže da „Evropska konvencija garantuje prava koja su praktična i delotvorna, a ne teorijska i prividna“. U Srbiji je ovo pravo teorijsko i prividno, jer osnivaču (ili potpisnicima-sasvim svejedno) treba mnogo novca i vremena za realizaciju Ustavom garantovanog prava. To znači i saradnju sa onima koji u Srbiji imaju mnogo novca, njih nije teško nabrojati, ali vam njihovo sponzorstvo već u početku kvari svaki pristojan projekat.

Da ne komplikujem previše, pitanja su jednostavna. Imamo li mi konkretnih ideja za promenu ovoga u čemu živimo? Imamo li hrabrosti da napravimo druge partije? Ako nemamo ideju, ima li je neko drugi? Ako je imamo, a nemamo novac da priuštimo sebi slobodu udruživanja, da li možemo da napadnemo taj zakon (već sada ima nekoliko incijativa pred Ustavnim sudom za ocenu ustavnosti ovog zakona)? Ako ga najviša instanca u zemlji smatra ustavnim, da li imamo hrabrosti da se dalje borimo za drugačija pravila igre, recimo pred Evropskim sudom?

Reći ćete da je to previše posla, da i to košta vremena, novca i živaca. Da ne morate BAŠ VI da budete Don Kihot. Da vi imate svoj posao u životu, svoju porodicu, ne biste da se bavite politikom. I da sve uspe, ko zna da li bi ta stranka uspela da uradi nešto i ko zna da li biste na kraju platili glavom – ne bi to Srbiji bilo prvi put.

Ako je tako, ako ne možemo da se udružimo (ili udružite – vi koji ste zagovornici belih listića), ako je to previše muke, onda budite pošteni: recite da ste odustali. Ovde više ništa ne vredi. Nekada ni to nije strašno, ali nazovite stvari pravim imenom. Ako još mislite da ima nade, onda preduzmite nešto što nisu beli listići. Oni ne vode nikuda osim samoizolacije, kojoj nas je naša mala zemlja izgleda tako lepo naučila. Pogotovo ako planirate da se ovom neupešnom metodom služite na dugi rok.

I nemojte gledati u mene. Meni je tek dvadeset peta, ima u ovoj zemlji mnogo nezadovoljnih ali ipak iskusnijih i to među vama, zagovornicima belih listića. Na kraju, toliko godina ste se u mnogo težim uslovima borili za ovo malo što smo stekli.

S poštovanjem,
Sofija Mandić
pravnica, građanka, koja i dalje veruje da udaranje glavom o zid nije korisno ni za glavu ni za zid

Na redu je rubrika Odliv mozgova: dok dvojica penzionisanih generala tuže otadžbinu Srbiju i ištu neke plate i silnu odštetu. General Kapidžić Jovo odlučan je da se iseli u Crnu Goru, gde ga čekaju tužbe za posleratni da tako kažemo zločin: najmanje jedna građanka MNE otpužuje budućeg državljanina i žitelja ekološke države, danas krepkog premda po po nosu udarenog starca, da je na njene oči, naočigled njene sestre i majke, a u svojstvu visokog dužnosnika OZNE ubio njenog oca, i ne možda samo njega… Ali okrenimo se vedrijim temama. Pod šifrom „nikad nije kasno“ pripadnik Veljine stranke, član gradskog veća negde u Srbiji na Istoku, predložio je gradskom veću da jedinu stipendiju koju je grad davao dodeli njemu za master. Gradsko veće jednodušno je podržalo predlog člana gradskog veća – ta uzeo je četrdesetu, ako treba da studira uz rad kad će ako neće sad…

Podgoričke „Vijesti“ obelodanile su Titove marifetluke po kosmosu (odakle je misteriozni, tobožnji Hrvat Srbima i poturen), Tito je Amerikancima prodao naš kosmički program, da ne beše Broza Rusi bi sami vršljali po vasioni; dovodeći prevodioca u dilemu kojim dijalektom zapravo govori Amerikancima je kazao: „Majku vam božiju imperijaljističku, nije vam dosta ova vaša, hoću reći naša planeta, nego biste i vani, evo vam plodovi naše nauke, samo će to da vas košta…“

Novopušteni most na Adi prava je hodočasnička trasa, sav pokretan živalj Beograda i Šumadije prešao je odmah nakon svečanog otvaranja pešice preko poslednje reči nauke, tehnike i kredita. Hrvati su opet iskazali pijetet prema svojim velikanima, za Pavelića su pale barem dve mise, jedna u Splitu, jedna u Zagrebu. Dajmo u Godini beba još koju o njima; Jagodinče rođeno u novogodišnjoj noći, iako po tuđinskom kalendaru, dobilo je od gradskih otaca dukat dovevši u neravnopravan bebe koje će sve ugledati na Božić, na Sv. Stevana ili čak običnog radnog dana. Ministru policije, vazda željnome pokajanja i iskupljenja, izletelo je da bi njegova tj. Miloševićeva stranka možda mogla i da se izvini za izvesne možda i ne baš najcelishodnije i ne nužno najhumanije poteze u prošlome stoleću. Nema potrebe, Ivice, bilo pa prošlo, pa vaša se stranka oplemenila u bolu za umrlim vođom, ako vam je Demokratska stranka sve halalila, šta mi građani ima da zlopamtimo i ko nas šta pita!

Dok pišem ove nedostojne redove srpsko se pravosuđe junački i delijski nosi sa dušmanskim zahtevima da Srbija izruči braću Veselinović, nikad, „nikad robom“, deviza je i našeg predsednika koji je na Božić ispoljio rešenost da ne udovolji evropskim izvoljevanjima, zaista, ako smo Evropi kazali istorijsko „nikogda“, što da ne kažemo to i odmetnicima u srpskoj Prištini! Strani ambasadori proigrali su poverenje prostodušnog Palme, slagali su ga da će nas kandidovati za članstvo u porodici evropskih naroda, te Palma ostade kao i Tadić nag, na dnu neba/opivši se zavičajem.

Čoveka koji je ubio poznatog beogradskog zanatliju, poslastičara Ražnatovića, uhapsilo u dalekoj Africi. Televizija Foks osramotila se označivši na karti Mađarsku umesto Srbije, možda ih je povuklo kakvo štivo o vikaru jegarskom, onome lepotanu koji je i u RRA, pa su zaokružili tu eparhiju na karti, i taj grad, a on je na severu Mađarske, Foks dakle i greši i ne greši, jer tamo ima Srba, ili ih je negda bilo, a Srbija je svuda gde se srpski zbori i svuda gde se u pustari izdiže makar jedna jedina naša humka ili ubogi u dikicu i čkalje zarastao srpski krajputaš.