Goblenska koalicija

Dejan Jeremić 12. 9. 2013.

Ražalovanom ministru finansija i privrede Mlađanu Dinkiću, do plača verne Suzana Grubješić i Verica Kalanović nisu čestito stigle ni suze da obrišu, a on već pronašao novu žrtvu. No, ona to još ne zna. Mislim, žrtva ne zna da ona to jeste. Zovu je Bojan Pajtić. Na isto ime se i odaziva. Morao je Mlađa da potegne čak u Novi Sad ne bi li Pajtića prigrlio i ponudio mu saradnju. U Dinkićevom rečniku ta strana reč „saradnja“ stoji pod odrednicom „ujedinjenje“. Nisam čeprkao po Pajtićevom blokčetu, ali sve se nadam da Mlađin hvalospev Pajtić ne tumači kao Mlađa svoj boravak na Štrandu. Malo se proprao, pa odđipao dalje. Još će posle i da se hvali kako je bio u inostranstvu.

Pajtic-Dinkic

O tome svedoči i izveštaj reporterke jedne televizije koja nas obaveštava da je Dinkić, dolazeći u prostorije Gradskog odbora novosadskog DS-a, zalutao. Kad je pogodio na koja vrata da pokuca, otvorilo mu se: „Pre svega, ovde sam zbog Bojana Pajtića“, izgovorio je izgubljeni u hodnicima s mnogo vrata. Pajtić ga, onako vojvođanski, srdačno privi na grudi i ne reče ništa, ali je tišina odzvanjala nečim što bi trebalo da znači – dobrodošao, još lakše me našao. Potom su malo ćaskali ko je gde bio na letovanju, ko ima dublje kupaće gaće, a ko je napravio lepšu skulpturu od peska, pa najzad i o nečemu što bi trebalo da bude platforma buduće koalicije Demokratske stranke i Ujedinjenih regiona Srbije. I sve to zbog Vrbasa. U njemu će za mesec dana ujedinjeni da ujedinjeniji ne mogu biti, Pajtić i Dinkić – dobro, ne baš njihova imena, već predstavnika njihovih stranaka, al’ nebitno – konkurisati za mesto u opštinskoj vlasti na istom izbornom listiću.

Bio sam jednom u toj varoši, jednoj od osam koje su u doba bratstva-jedinstva tadašnje SFRJ u nazivu imale prefiks – Titovo ime. Pre desetak godina, tamo sam boravio obuzet poslom, snimao sam dokumentarnu emisiju za istu onu televiziju čija nas je reporterka obavestila o dolasku večitog lutalice u hodnike novosadskog atara. Simpatično mesto, delovalo je pitomo, čak je imalo i meštanina, lokalnog mesara, koji je bio sklon interesantnoj pasiji. Sakupljao je sve što ima veze s Titom: štafete mladosti, Titove biste, poprsja i spomenike u prirodnoj veličini (preterujem!), fotografije na kojima Tito svira klavir, šeta pudlicu, popravlja raubovane satove, obrađuje đuntu na glodalici u, naravno, svojoj dedinjskoj mašinbravarskoj garaži; Tito se na fotografijama rukuje, grli i ljubi – sve o jednom trošku – sa Naserom, Nehruom, nesvrstanom braćom; na jednoj ga vidimo kako stoji nogom na medvedu kojeg je koji minut ranije ustrelio pošto su mu medveda vezali za neki bor, na drugoj drug Tito fotografiše pejzaž aparatom, ruskim, razume se; eno ga gde piše memoare koje niko neće čitati, pa opet fotografije njegovih susreta s nekim individuama zbog kojih će kasnije biti otvarani međunarodni sudovi za ratne zločine, ne drugoj je s počivšim diktatorom iz Rumunije Čaušeskuom, na trećoj takođe s počivšim i takođe diktatorom Haileom Selasijem, samo što se taj rodio u Etiopiji… i tako redom razni neki likovi, među kojima ima i ljudoždera. Sve u svemu, kolekcija vredna muzejske zaostavštine u kojoj bi sve te džidžabidže mogle da budu makar obrisane od prašine pod kojom džedže zatrpane u klanici u kojoj je vlasnik neobične zbirke u istom prostoru tranžirao svinjske polutke i čuvao Tita od zaborava. Klanica-memorijalni centar zvala se „Svinjogojstvo“. Da ne zaboravim, sakupljač otpada Titovog života zove se Vidoje Dragnić Vicko. Ne znam gde je sada čovek koji je zahtevao da ga oslovljavam sa druže, nikako gospodine, kao što ne znam ni da li je njegov višegodišnji sakupljački trud zavredeo prikladnije mesto za sve te skalamerije i onaj goblen kojim je neka vredna vezilja ovekovečila Tita u maršalskoj uniformi. Šapka na glavi se podrazumeva.

Za podsećanje na tu sekvencu mog reporterskog života i druga Vicka krivi su Pajtić i Dinkić. A logično je i zapitati se kakve sve to veze ima s njihovom koalicijom. Nema nikakve. Prvo, po povratku iz (Titovog) Vrbasa nisam se hvalio da sam bio u inostranstvu, a s vlasnikom muzejskih eksponata nisam ćaskao o letovanju, jer ga nismo imali ni on ni ja. Nismo te godine pazarili kupaće gaće, a sezona prošla. Ipak, moglo bi se u ovim dvema pričama – o koaliciji i Titovim predmetima – pronaći neko jedinstvo suprotnosti. Sve mi se češće javlja onaj goblen, u kič-ramu. Jasno ga vidim i sada kao i pre desetak godina i zamišljam kako bi izgledao neki goblen s motivima Vrbasa koji bi ujedinjeno i neraskidivo, i bratski-jedinstveno osmislili Pajtić i Dinkić. Da jedan provlači iglu kroz sitasto platno, a drugi otpozadi dočekuje konac i vezuje čvorove. Ko bi od njih dvojice držao iglu, a ko konac? Nebitno. Može i obrnuto.