Neukroćena goropad
Jednom sam čak javno i pohvalio ministra kulture zaduženog i za medije Ivana Tasovca. Bilo je to u tekstu „Kroćenje goropadi”, 11. novembra prošle godine. Jednom, i nikada više. A tada, kad sam napisao koju lepu reč o Tasovcu, to je izgledalo ovako: „Ne mogu a da se ne složim s ministrom za kulturu i informisanje Ivanom Tasovcem, kada opominje da ne treba da se zavaravamo ulogom slobodnog novinarstva u kreiranju javnog mnjenja, jer – kaže Tasovac – slobodni mediji su mogući samo u društvu koje ceni i adekvatno nagrađuje svoje medijske poslenike”.
Bilo je to pre nešto više od godinu dana (13 meseci), pa nije zgoreg da čujemo šta danas Tasovac misli o istoj temi. „Srbija poštuje slobodu medija i izražavanja i vlada najoštrije osuđuje svaki pokušaj kršenja tih sloboda”, kaže Tasovac, ne trepnu i ode na ondulaciju. Reče on to u razgovoru s predstavnicom OEBS-a za slobodu medija Dunjom Mijatović, istom onom koja je pre nekoliko meseci oštro (oštrije od vlade!) osudila cenzuru i neslobodu medija.
Sagledavajući protok vremena od jedne do druge Tasovčeve izjave uočava se da je prva izrečena u doba kada je sve mirisalo na izbore, kao mamina kuhinja na sveže vanilice. Druga je, naravno, rečena s pozicije pobednika na tim izborima. Kud se dede ono o „zavaravanju ulogom slobodnog novinarstva”? Oštrina kojom vlada „osuđuje svaki pokušaj kršenja medijskih sloboda” ima snagu koliko i ministrova izjava. Šupljina praznine.
Valjalo bi se podsetiti i šta je o tome govorio jedan do državnih sekretara u kabinetu Ivana Tasovca, Saša Mirković, u emisiji „Kontekst” na balkanskoj kablovskoj televiziji „Al Džazira“, u kojoj su učestvovali i zagrebačka novinarka Nataša Škaričić i glavni i odgovorni urednik portala „Buka“ Aleksandar Trifunović. Nije to bilo tako davno, 11. juna ove godine (opet jedanaesti!?). Da li je potrebno da kažem ko je u diskusiji o cenzuri medija bio najslabija karika? A tada, uhvatim sebe u stanju koje mi ne pripada: stidim se tuđeg srama. Nisam stekao imunitet autocenzure, šta li? Zbog toga kao posledicu preživljavam kolektivnu sramotu.
U narečenom intervjuu, na pitanje voditelja da li u Srbiji ima cenzure, pa i medijske diktature, Mirković izjavljuje: „Mislim da su ovo izuzetno teške kvalifikacije. Ne mogu se nikako složiti sa ovim ocenama iz prostog razloga što se u ovom trenutku Srbija posle Slovenije nalazi na najviše mogućem mestu što se tiče medijskih sloboda”. Au! argument za svako poštovanje! Uporište za takvu tvrdnju Mirković nalazi u istraživanjima iz maja i februara?!?!?! Očigledno da u junu, kada je to izjavio, Mirković još nije izašao iz zimske hibernacije.
Slovenija je na 39, a Srbija na 74. mestu! U pravu je Mirković, Srbija je odmah tu, posle Slovenije. Razdvaja ih „samo” trideset i kusur zemalja. Da sam posle svake njegove reči stavljao pauzu, ovaj bi tekst potrajao duže od Mirkovićeve uljuljkanosti zimskim snom. Potom je usledilo pitanje zašto je OEBS zabirnut za medijske slobode u Srbiji.
I opet će Mirković: „Radi se o ocenama koje su bile neproverene s Ministarstvom kulture i informisanja i ono što mi sigurno znamo je da je bilo logično da se pre iznošenja tih stavova ipak provere navodi koji su izneti s obzirom da bi svaki od navedenih primera mogao da bude objašnjen na drugačiji način”. Da sam kojim slučajem izgovorio ove reči zastideo bih se svoje nemuštosti. Ovako se stidim Ministarstva za kulturu. Tamo ne samo da ima i nepismenih, nego i nerečitih. U igri dominama postoji jedna tabla, zove se duplo golo. Ništa.
Šta je još, u svoju odbranu, imao da izjavi Mirković: „Mislim da crno-beli pristup svakako nije nešto što u ovom slučaju treba primenjivati i mislim isto tako da su bilo kakve kvalifikacije o cenzuri, odnosno o terorizmu koji smo čuli u jednom od prethodnih izlaganja takođe neprimerene ovoj vrsti dijaloga pogotovo što je u ovom trenutku Ministarstvo kulture i informisanja u okviru Vlade Srbije mesto u kojem se rade i privode kraju tri medijska zakona posle jedanaest godina suše u pogledu medijske regulative. Mi radimo na medijskim zakonima i ono što takođe želim da vam kažem je da država ne sedi skrštenih ruku. Vi imate najave i uostalom čuli ste da je i Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal angažovano kako bi otkrilo ko stoji iza napada na Peščanik… I zaista ne vidim razloga niti potrebe da preko noći ovako teške kvalifikacije budu upotrebljene ako govorimo o slobodi izražavanja u Srbiji, pogotovo zato što, ponovo se vraćam na ocene po kojima je Srbija u regionu ipak bolje rangirana nego neke zemlje koliko god to nekima izgledalo neprijatno da čuju ili sa druge strane ne žele da čuju tu vrstu poređenja”. A kako stojimo na svetskoj rang-listi? A u kladionicama?
Ministarstvo jeste mesto s kog je neophodno boriti se za slobodu novinarstva, ali je istovremeno i mesto na kom se prima plata da se odbrani ideologija vlasti. Ne sede skrštenih ruku, tačno… imaju odrešene ruke da čine svako prema svojoj savesti, i sramoti. Ako je usvajanje seta medijskih zakona dovoljno za konstataciju da u Srbiji nema cenzure medija, a da sve vrca od njihove slobode, nisu morali toliko da se trude.
Sad razmišljam ko su bili pametni ljudi koji su o politici i slobodi umno govorili. Npr. Meša Selimović: „Postoje tri velike strasti. Alkohol, kocka i vlast. Od prve dvije ljudi se mogu izlečiti, od treće nikako. Vlast je najteži porok. Zbog nje se ubija, zbog nje se gine, zbog nje se gubi ljudski lik. Neodoljiva je. Kao čarobni kamen, jer pribavlja moć. Ona je duh iz Aladinove lampe, koji služi svakoj budali, koja ga drži. Odvojeni ne predstavljaju ništa, zajedno kao kob su ovog svijeta. Poštene i mudre vlasti nema, jer je želja za moći bezgranična. Čovjeka na vlasti podstiču kukavice, bodre laskavci, podržavaju lupeži, i njegova predstava o sebi uvek je lepša nego istina”. Od ovoga se diže kosa na glavi. Svi ćemo ličiti na Tosovca.
A mogao bi i galeb Džonatan Livingston nešto na istu temu: „Mi možemo da se uzdignemo iz neznanja i uvidimo da smo umešna, inteligentna, savršena stvorenja. Mi možemo sa budemo slobodni!” Tako je govorio galeb koji „ima pravo da leti, da je slobodan u samoj prirodi njegovog bića, da se sve što stoji na putu slobodi mora ukloniti, bilo da je reč o ritualu, praznoverju ili bilo kom vidu ograničenja”.
Zbog toga danas ne mogu da ponovim ono što sam pre trinaest meseci napisao o Tasovcu. Mediji su deo kulture, kultura za sebe i po sebi. Oni su jedan od vitalnih organa svake države, osim ako se ona ne zove imenom koje nam stoji u ličnim dokumentima. Pričati o postojanju medijske slobode je nekulturno. Taman onoliko, ministre, koliko se oseća miris roštilja iz niza drvenih kućica usred Knez Mihailove ulice. Na samo stotinak koraka od zgrade u kojoj Filharmonija maže gudala kalafonijumom. Zar ne uočavate razliku? Zar ne razlikujete mirise?
Mislio sam da će ova kolumna biti kraća, no odužila se, neuobičajeno, preko svake mere. Valjda zbog potrebe da se više piše o slobodi medija i kulturi. Ili zbog stavljanja pauze u Mirkovićevim izjavama. A može da se tumači i kao preporuka za čitanje lektire. Pre nego što je kaparišete u biblioteci i odnesete u kabinete ministarstva, operate ruke. I musava usta od pljeskavica iz Knez Mihailove.
