Izraelsko-palestinski sukob i opasnost moralnog tribalizma

Moralni tribalizam nalaže da smo „mi“ uvek u pravu, a „oni“ u krivu. Isto tako, svi koji bezrezervno podražavaju „našu“ politiku su prijatelji našeg naroda, dok su svi koji kritikuju našu politiku neprijatelji našeg naroda. Moralni tribalizam je verni sluga političkog realizma. Realpolitičkoj maksimi „ko nije sa nama, taj je protiv nas“ moralni tribalizam dodaje „i zbog toga nikada nije u pravu već je uvek loš i zao“.

U skladu s moralnim tribalizmom, u Izraelu se svaka kritika državne politike rutinski poistovećuje sa „antisemitizmom“ dok se među Palestincima čak i priznanje državi Izrael prava na samoodbranu izjednačava sa „rasističkim i kolonijalnim cionizmom“. Moralni tribalizam je zapalio nekoliko izraelskih gradova u kojima žive Palestinci ali se proširio i na ostatak sveta. Antisemitski napadi kao i govor mržnje protiv Jevreja su tokom maja bili u ogromnom porastu širom Evrope i Amerike. U Srbiji je tribalna polarizacija prošla, na sreću, bez nasilja. U Beogradu su Palestinci organizovali skup podrške palestinskom narodu, dok su predstavnici jevrejske zajednice organizovali skup podrške Izraelu. Propuštena je prilika da se održe zajednički protesti svih koji se protive ratu, okupaciji i nasilju, a zalažu za mir.

Moralni tribalizam je prisutan i kada naša grupa nije u sukob uključena direktno. On pragmatski princip realpolitike po kome su „neprijatelji mojih neprijatelja moji prijatelji“ pretvara u moralni sud. Moralni tribalizam tako nalaže da stanemo na stranu neprijatelja naših neprijatelja, ne samo zato što je tako korisno već i zbog toga što su oni u pravu. U skladu sa tim principom, mnogi su se u Srbiji svrstavali na osnovu procene toga koja strana u sukobu je bliža „našoj stvari“. Neki su, kivni zbog nedavne odluke Izraela da prizna nezavisnost Kosova, stali na stranu Palestinaca i osudili izraelsku agresiju. Drugi opet podržavaju Izrael kao državu na koju se treba ugledati kako se odlučno i snažno suprotstavlja „islamskim fundamentalistima“, našim „zajedničkim neprijateljima“ koji žele da nam „otmu svetinje“.

Moć i beda

Moralni tribalizam je politički moćan, intelektualno bedan i etički inferioran. On je politički moćan zbog toga što ojačava unutrašnju homogenizaciju grupe i predstavlja pogonsko gorivo nacionalizma. Moralni tribalizam je intelektualno bedan zato što gaji inherentnu averziju prema dijalogu, demonizuje drugačije mišljenje, ignoriše činjenice i onemogućava razumevanje kompleksnosti društvenih pojava. Konačno, on je etički inferioran zbog toga što legitimizuje kolektivnu sebičnost, produbljuje društvene konflikte i onemogućava stvaranje univerzalnih vrednosti čovečanstva.

Nasuprot moralnom tribalizmu, koji je najradikalnija forma moralnog relativizma, nalazi se moralni univerzalizam. To je ideja da svoje etičke sudove možemo iznositi na osnovu univerzalnih principa i normi koje ne zavise od naše pripadnosti određenoj grupi ili kulturi. Ovde spadaju Kantovi kategorički imperativi da ne činimo drugima ono što ne želimo da oni čine nama, kao i da tretiramo ljudskost u sebi i drugima uvek kao cilj, a ne kao sredstvo. Ovde spadaju i univerzalne norme međunarodnog prava koje štite dignitet svih ljudi na svetu.

Naravno, suptilniji moralni relativisti su u pravu kada tvrde da se društvene norme i vrednosti menjaju i da uvek zavise od vremenskog i prostornog konteksta. Ne treba, stoga, imati iluzija o tome da je svet moguće posmatrati iz neke potpuno objektivne tačke koja nije usađena u kulturu i društveni kontekst. Oni su takođe u pravu kada skreću pažnju na to da nekritički i apsolutni moralni univerzalizam može da bude uvod u ideološko maskiranje sopstvenih vrednosti i interesa kao univerzalnih.

Ipak, smatram da nam je obazriva, samokritična i refleksivna težnja ka idealu moralnog univerzalizma neophodna kako bismo osmislili i organizovali zajednički život na ovoj planeti. Bez nekog rudimentarnog ideala moralnog univerzalizma ne bi bilo političkih zajednica i organizovanog društva već bi svaki čovek ili njegova primarna porodica bili ostrvo za sebe. Bez težnje ka moralnom univerzalizmu ne bismo imali ideje jednakosti, ravnopravnosti, ljudskih prava i sloboda. Ne bi bilo ni univerzalnih međunarodnih organizacija poput Ujedinjenih nacija, kogentnih normi međunarodnog prava, kao ni Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima. Bez ideje moralnog univerzalizma ne bismo mogli da kolektivno osudimo kolonijalizam, rasnu diskriminaciju, ropstvo i genocid.

Nema ravnoteže odgovornosti

Moralni univerzalizam ne znači da možemo ili još manje da moramo da obavezno prihvatimo to da je jedan narativ o sukobu u celini ispravniji od drugog. Lako je osuditi izraelsku okupaciju i nasilje, ali je potrebno i razumeti egzistencijalne strahove koji napajaju takvu politiku. Lako je osuditi terorizam Hamasa i rakete uperene protiv civilnog stanovništva, ali je važno razumeti i očaj razvlašćenog i ugnjetavanog palestinskog naroda.

Iz ovoga što sam napisao bi se mogao steći pogrešan utisak da zagovaram neku moralnu ravnotežu u kojoj su obe strane podjednako u pravu ili u krivu. To nije ono što želim da tvrdim jer ravnoteža odgovornosti retko postoji i kada se dvoje pobiju u kafani, a kamoli kada su dva naroda toliko decenija u sukobu. Pogled koji zagovaram podrazumeva obazrivu potragu za univerzalnim aršinima, uprkos tome što smo kao subjekti uvek usađeni u određeni društveni kontekst i što su naše vrednosti iz njega proistekle. Jedan obazrivi moralni univerzalizam za početak treba da odbaci moralni tribalizam i da uđe u dijalog sa drugošću kako bi je razumeo u nadi da će pronaći zajednički temelj za pravedno rešenje sukoba. To je naravno lakše reći nego uraditi, ali je ideal vredan truda.

Izraelsko-palestinski sukob je suviše komplikovan da bi se u ovom kratkom tekstu postavio osnov za jedno takvo rešenje. Ono što je važno jeste da za razliku od Palestinaca, jevrejski narod ima svoju državu i da je, bez obzira na subjektivne strahove i ozbiljne geopolitičke izazove, danas objektivno bezbedniji nego što je to ikada bio u skorijoj istoriji. Okretanje Palestinaca Hamasu koji je direktno podržan iz Irana i koji ne priznaje Izraelu pravo na postojanje, samo dodatno pothranjuje egzistencijalne strahove naroda koji se psihološki još uvek nije oporavio od nacističkog holokausta.

Još jedna činjenica, nažalost, jeste da je Izrael ne samo okupirao palestinske teritorije 1967. godine, što je najduža okupacija u savremenoj istoriji, već i da sistematski krši međunarodno pravo kroz aneksiju teritorije, represiju nad Palestincima i naseljavanje jevrejskog stanovništva na Zapadnoj obali. Iako je ta okupacija ranije bila posledica arapskog protivljenja postojanju Izraela, ona je danas uzrok sukoba i dokle god se politika Izraela ne promeni, neće biti mira. Za tango je, međutim, potrebno dvoje – i Palestinci to treba da shvate. Mi koji celu stvar posmatramo sa strane ne možemo da uradimo mnogo, ali ono što možemo jeste barem da pokušamo da se odupremo opojnom zovu moralnog tribalizma.

(Autor je vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka, Univerzitet u Beogradu)

Naslovna fotografija: FoNet/Božana Pavlica