Rođen 1950. u Ratkovu, opština Odžaci.
Diplomirao je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu 1974. godine.
„Njegove kolege sa fakulteta pamte ga kao sasvim prosečnog studenta koji se mahom držao po strani (mada je tu i tamo svirao bas gitaru). Izgleda da je već u to vreme imao na umu posao u Službi u koju je primljen odmah nakon studija.“ (Vreme, 5. 3. 2009. godine)
Već 1975. zaposlio se u Službi državne bezbednosti (DB) Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije.
„U prvo vreme, Stanišić je radio kao operativac beogradskog Centra DB-a, po kontraobaveštajnoj liniji. Navodno se već na samom početku karijere istakao prilikom obrade čuvenog teroriste Iliča Sančeza Karlosa koji je 1975. uhapšen u beogradskom hotelu Metropol, ali je verovatnije da je Stanišićeva uloga u toj aferi, nakon koje je Karlosu odlukom sa najvišeg mesta omogućeno da bezbedno napusti Jugoslaviju, bila relativno mala.“ (Vreme, 5. 3. 2009. godine)
Najpre je radio kao operativac, a zatim i kao kontraobaveštajac za sektor Istok.
„Kao stručnjak za KGB u beogradskoj upravi SDB-a, prelazi u odeljenje analitike, da bi se kasnije pojavio kao operativac kontraobaveštajnog sektora Zapad SDB-a Srbije. Avanzovanje nastavlja dolaskom na funkciju pomoćnika načelnika za Sektor kontraobaveštajne delatnosti, pa na mesto pomoćnika šefa Službe – najpre Dragana Mitrovića, a potom Zorana Janaćkovića. Još nije tačno utvrđeno šta je konkretno uradio tokom tih godina uspona, ali mu se u zasluge ubraja i posredovanje u oslobađanju Željka Ražnatovića Arkana i Zorana Stevanovića uhapšenih 1990. u Dvoru na Uni u Hrvatskoj.“ (Vreme, 20. 6. 2002. godine)
Mediji su isticali da je ključni momenat u njegovoj karijeri bila priprema Osme sednice Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, koja je održana 23. i 24. septembra 1987. godine.
„Mnogo važniju ulogu, koja je definitivno odredila njegovu buduću karijeru, Stanišić je odigrao tokom priprema za Osmu sednicu i dovođenja Slobodana Miloševića na vlast. Stanišićev tadašnji šef, načelnik DB-a Dragan Mitrović, bio je među prvim žrtvama čistke koja je usledila, a njegov naslednik Zoran Janaćković zadržao se na tom mestu kratko vreme, toliko da Stanišiću zagreje stolicu. Janaćkovićevim premeštanjem na čelo Službe za istraživanje i dokumentaciju (SID), obaveštajne agencije pri Ministarstvu za inostrane poslove Stanišiću je omogućeno da posle petnaest godina rada dođe na čelo Službe.“ (Vreme, 5. 3. 2009. godine)
Zvanično je na mesto načelnika došao 31. decembra 1991, „mada je najpre kao pomoćnik, a zatim zamenik šefa RDB-a, faktički rukovodio Službom mnogo pre toga“.
„Konačno, 1991. godine, Stanišić postaje načelnik SDB-a Srbije koji u to vreme menja naziv i postaje Resor državne bezbednosti MUP-a. Ovom postavljenju neposredno je prethodila uspešna organizacija vidovdanskog kosovskog mitinga 1989: priča se da je Stanišić tada osujetio planove nekih čelnika JNA koji su pokušavali da Miloševiću otežaju poziciju, ali i da su njegovi operativci sprečili navodno planirani atentat na budućeg vođu svih Srba.“ (Vreme, 20. 6. 2002. godine)
Prema pisanju „Vremena“, „nesumnjivo je njegovo učešće u de fakto preuzimanju saveznog ministarstva policije od strane MUP-a Srbije“.
„Najpre je bilo neophodno obezbediti nastavak ‘antibirokratske revolucije’ u Crnoj Gori i Vojvodini. Stanišić je taj deo posla brzo i uspešno odradio, u čemu mu je dvostruko crnogorsko-vojvođansko poreklo bez sumnje pomoglo, a u Vojvodini mu je pomogao drug iz zavičaja Mihalj Kertes zvani Bracika, koji će kasnije biti nagrađen mnogim važnim funkcijama, od kojih je poslednja direktor Carine. Zatim se trebalo infiltrirati i blokirati još uvek moćni Savezni SUP, u čijem je sastavu bilo mnogo ljudi nesrpske nacionalnosti ali (što je za Stanišića i Miloševića bilo opasnije) i mnogo Srba jugoslovenske orijentacije odanih tadašnjem premijeru Anti Markoviću. I to je odrađeno bez greške, opet uz pomoć Bracike Kertesa koji je bio čovek za vezu između Stanišićevih krtica u SSUP-u i DB-u Srbije. Kada je 1992. MUP Srbije formalno (i nasilno) preuzeo arhivu savezne Službe, SSUP je odavno bio prazna ljuštura, a Kertes je postavljen na mesto pomoćnika saveznog ministra, tek da ga sahrani.“ (Vreme, 5. 3. 2009. godine)
Važio je za „najobaveštenijeg čoveka u Srbiji i osobu u koju je Slobodan Milošević imao najviše poverenja“.
„Za vreme njegovog ‘šefovanja’ stvorena je Jedinica za specijalne operacije (JSO), a pričalo se da iz njegovog šinjela ‘izašli’ Franko Simatović Frenki, Milorad Luković Legija. Takođe je bio dovođen u vezu sa ‘stvaranjem’ Kapetana Dragana i Željka Ražnatovića Arkana. Dobro obavešteni ljudi bliski tadašnjem vrhu vlasti prozivali su ga za proizvodnju lažnih opozicionih stranaka, saradnju sa kriminalcima, kontrolu paravojnih formacija u Republici Srpskoj Krajini i Republici Srpskoj, organizovanje šverca duvana, nafte i oružja, upad u Savezni MUP, kreiranje špijunske afere ‘Opera’ kojom je skrajnut general Aleksandar Vasiljević, nelegalne poslove sa Mihaljom Kertesom… Takođe za njega se govorilo da kontroliše celokupni srpski politički i vojni establišment na svim prostorima gde se nalaze Srbi.“ (Politika, 19. 4. 2003. godine)
Javnost ga je upoznala tek 1995. kada je kao specijalni izaslanik Miloševića posredovao u oslobađanju francuskih pilota koje je zarobila Karadžićeva vojska.
„Što se tiče konkretne aktivnosti na terenu, tj. u BiH i bivšoj Krajini, Jovica Stanišić je tokom svih ratnih godina slovio kao siva eminencija, čoveka iz senke bez koga se ništa ne može obaviti. Iz te senke Stanišić izlazi u leto 1995. i to pravo pred kamere, već legendarnom džejmsbondovskom rečenicom ‘My name is Jovica Stanišić’, izgovorenom pred stranim pregovaračima. Naime, u trenutku kada su se bosanski Srbi oteli kontroli Beograda i za bandere vezali 121 vojnika UNPROFOR-a, Stanišić putuje na Pale, u svojstvu specijalnog Miloševićevog izaslanika pregovara s Karadžićem i uspešno završava svoju misiju. Dotadašnje bliske veze šefa srpskog DB-a s Karadžićem i inim srpskim vođama u Bosni možda najbolje ilustruje komentar jednog od prisutnih Srba: ‘Jovici to nismo mogli odbiti’. Diplomatsku (?) aktivnost Stanišić nastavlja kao član jugoslovenske delegacije na mirovnim pregovorima u Dejtonu 1995, posle čega više nije bilo nikakve sumnje da je reč o čoveku od najvećeg poverenja. Nije poznato šta je tačno radio Stanišić u Dejtonu, ali je za pretpostaviti da je bio u mogućnosti da na licu mesta iskuša svoje poznanstvo s američkim obaveštajcima – čemu u prilog ide činjenica da je bar jednom boravio u sedištu CIA (što potvrđuju neki svedoci, ali i fotografija koju su onomad mogli da vide novinari „Vremena“).“ (Vreme, 20. 6. 2002. godine)
Kada je na novembarskim izborima 1996. SPS izgubio lokalnu vlast, Mira Marković je, navodi „Vreme“, zahtevala poništavanje izbornih rezultata i oštre mere prema opoziciji, dok je Stanišić savetovao Miloševiću nastavak oprobane politike „meke ruke“.
„Milošević je poslušao suprugu, nakon čega su usledili tromesečni protesti pred kojima je na kraju morao da ustukne; Stanišić je bio dovoljno ozlojeđen da svoje neslaganje sa šefom izrazi ne samo u kuloarima, nego i u izjavi koju je preko svog pomoćnika Dragićevića dostavio američkom ‘Tajmu’. ‘Služba je odana pre svega državi, a ne pojedincu, ma ko to bio’, poručio je. ‘Mi se protivimo prekomernoj upotrebi sile i zalažemo za rešenje krize mirnim sredstvima’. Iako se ispostavilo da je bio u pravu, pukotina između Stanišića i Miloševića je bila stvorena, a Mira Marković i jurišnici iz JUL-a svojski su se usredsredili da je što više prošire.“ (Vreme, 5. 3. 2009. godine)
Bio je, kako se ističe, u kontaktu sa različitim ljudima iz političkog i javnog života.
„Svestan, izgleda, da mora da izgradi imidž šefa Državne bezbednosti koji neće vući negativan balast Aleksandra Rankovića i Obrena Đorđevića, održavao je, kažu, kontakte sa različitim ljudima iz političkog i javnog života koji su za njega tvrdili da je ‘profesionalac’, ‘čovek liberalnih pogleda’, ‘naglašene principijelnosti i poštovanja zakona’. Takvi kontakti su, neretko, bili i u funkciji njegovog posla, a naročito mu se zamera da je na taj način dolazio do podataka iz pojedinih stranaka što je činilo poseban vid rada Službe državne bezbednosti. Poznat je slučaj kada je Zoran Đinđić, nakon građanskih protesta u Srbiji, početkom 1997, javno saopštio da se sa njim susretao.“ (NIN, 29. 10. 1998. godine)
Sa pozicije načelnika RDB-a smenjen je u oktobru 1998.
„Stanišićevo suprotstavljanje imenovanju Vlajka Stojiljkovića (koji je važio za JUL-ovskog čoveka) na mesto ministra unutrašnjih poslova i javno saopštena zabrinutost JUL-a što ‘ni posle godinu dana naši organi bezbednosti nisu uspeli da rasvetle ubistvo Zorana Todorovića’ jasno su ukazivali da se oko Službe i u vezi s njom događa nešto čudno. Sve nedoumice zvanično su razrešene 27. oktobra 1998. kada je predsednik Srbije Milan Milutinović obznanio da se sad već bivšem šefu RDB-a ‘zahvaljuje na radu i saradnji’.“ (Vreme, 20. 6. 2002. godine)
Kada su počela nagađanja o smeni i razlozima za nju, redakciji NIN-a dostavljena je Stanišićeva izjava „koja je u redakciju stigla u koverti sa zaglavljem MUP Republike Srbije – Resora državne bezbednosti“.
„Povodom Odluke Vlade Srbije o mom razrešenju sa dužnosti načelnika Službe državne bezbednosti Republike Srbije, izjavljujem sledeće: Na toj dužnosti sam bio sedam godina – od 1991. do 1998. godine, u zamršenim istorijskim, spoljnopolitičkim i nacionalnim prilikama. Služba je pod mojim rukovodstvom delovala u skladu sa ustavnim i zakonskim ovlašćenjima, a pod stalnom pravnom kontrolom Vrhovnog suda Srbije. Služba je svoj rad i odgovornost, koja iz toga proizilazi, vezivala prevashodno za instituciju predsednika Srbije. Hoću da verujem da će i u budućnosti, koja nije oslobođena od pretnji nacionalnoj bezbednosti, ona svoju delatnost obavljati na principima koje sam uvažavao i kojima sam služio.“ (NIN, 29. 10. 1998. godine)
Posle 5. oktobra Stanišić je postao počasni član Socijaldemokratske partije, na čijem čelu je bio Zoran Lilić, bivši predsednik SRJ.
„Njegovo ime pominjalo se na spisku stambenih ekstraprofitera, pošto mu je za kuću na Senjaku razrezan porez od oko 270.000 maraka. Zbog izjave da štiti ubicu policijskog generala Boška Buhe, Stanišić je prošlog leta (2002) tužio lidera radikala Vojislava Šešelja. Poslednji put se u javnosti oglasio prošle 2002. godine, kada su mediji pisali da su istražioci Haškog tribunala, uz odobrenje Vlade Srbije, pretresli Stanišićevu kuću u potrazi za dokumentom kojim je Slobodan Milošević Resor državne bezbednosti izvukao iz nadležnosti Ministarstva unutrašnjih poslova. Tada su bile aktuelne i priče da je Stanišić predao dokaze za odgovornost Miloševića i da je pristao da svedoči na suđenju bivšem šefu, ali je on to demantovao.“ (B92, 21. 3. 2003. godine)
U martu 2003. uhapšen je u policijskoj operaciji „Sablja“, organizovanoj posle ubistva premijera Zorana Đinđića. Haškom sudu izručen je 11. juna 2003. godine.
„U jedinoj izjavi medijima datoj od kada je (u oktobru 1998) smenjen sa mesta šefa tajne policije Srbije, Jovica Stanišić je novinaru NIN-a (krajem juna prošle 2002. godine) kratko saopštio: ‘Neću da svedočim u Hagu. Ako me optuže, predaću se, otići ću u Hag i dokazati svoju nevinost’.“ (Vreme, 8. 5. 2003. godine)
Mediji su isticali da su Stanišić i njegova „desna ruka“ Franko Simatović Frenki prvi među optuženima za koje bi se moglo reći „da o ratnim zbivanjima znaju neuporedivo više od samog Slobodana Miloševića“.
„Početkom ove nedelje u Hagu je objavljeno da je optužnica protiv Jovice Stanišića i njegovog prvog saradnika Franka Simatovića Frenkija, tvorca i prvog komandanta ‘crvenih beretki’, posle mnogo nagađanja i najava, najzad napisana 1. maja ove godine, dakle bar dve nedelje pošto je zvanični Beograd nagovestio kako je voljan da Haškom sudu ustupi nekada čelne ljude RDB-a, naravno ukoliko bi Karla del Ponte prethodno pokazala takvu želju. Pre toga izgledalo je da oni iz Haga uporno poručuju – ‘hoćemo Mladića i Šljivančanina’, a da zvanični Beograd odgovora sa – ‘evo vam Jovica i Frenki’. Za obojicu bi se tako moglo reći da su i prvi ovdašnji putnici za Hag koje je Beograd dobrovoljno nudio gospođi Del Ponte i pre nego što su bili optuženi. I sasvim sigurno, prvi među optuženima za koje bi se moglo reći da o ratnim zbivanjima znaju neuporedivo više od samog Slobodana Miloševića (zbog čega su prilično dugo bili tretirani pre svega kao ozbiljni kandidati za haške svedoke).“ (Vreme, 8. 5. 2003. godine)
Zbog narušenog zdravlja, Stanišić je nekoliko puta puštan na privremenu slobodu.
„Suđenje Stanišiću i Simatoviću započelo je, posle više odlaganja, 28. aprila 2008. godine, ali Stanišić nije prisustvovao pretresima, da bi potom bilo prekinuto 16. maja 2008, a 26. juna 2008. im je odobreno privremeno puštanje na slobodu. Pošto je 6. aprila 2009, Tužilaštvo je podnelo zahtev za opoziv privremenog puštanja, što je odobreno 24. aprila 2009. Pretresno veće je zatim naložilo Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću da se vrate u Pritvorsku jedinicu u Hagu do 4. maja 2009. godine. Suđenje je ponovo počelo 9. juna 2009. godine. Simatović je privremeno pušten na slobodu od 19. oktobra do 25. novembra 2009. godine, a suđenje je potom nastavljeno 30. novembra 2009. Tužilaštvo je završilo s izvođenjem dokaza 5. aprila 2011, a iznošenje dokaza odbrane započelo je potom 15. juna 2011. godine. Poslednji put njegov privremeni boravak na slobodi okončan je 4. oktobra 2012. U završnoj reči odbrane na samom kraju januara ove godine njegovi zastupnici zatražili su oslobađajuću presudu za Simatovića.“ (Tanjug, Beta, 30. 5. 2013. godine)
Posle prvog suđenja Haški tribunal je Stanišića i Simatovića, u maju 2013, oslobodio krivice.
„Njih dvojica su se teretili za usmeravanje, organizovanje, opremanje, obučavanje, naoružavanje i finansiranje jedinica Službe državne bezbednosti Srbije koje su ubijale, progonile i deportovale civile Hrvate, bosanske Muslimane, bosanske Hrvate i druge nesrbe iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske od 1991. do 1995. godine. Tužilaštvo je tvrdilo da su njih dvojica učesnici udruženog zločinačkog poduhvata koji je imao za cilj prisilno trajno uklanjanje većine nesrpskog stanovništva sa velikih područja u SAO Krajini i SAO Slavoniji, Baranji i Zapadnom Sremu u Hrvatskoj i opštinama Bijeljina, Bosanski Šamac, Doboj, Sanski Most, Zvornik i Trnovo u BiH. Stanišić i Simatović su dodatno bili optuženi da su planirali, naredili ili na druge načine pomagali i podržavali zločine koje su počinile specijalne jedinice. Veće je ustanovilo da su te jedinice počinile zločine deportacije, prisilnog premeštanja i ubistva na brojnim lokacijama u te dve države i da ti zločini predstavljaju progon kao zločin protiv čovečnosti. Međutim, Veće je utvrdilo da Stanišić i Simatović ne mogu biti krivično odgovorni za te zločine. Nakon analize dokaza, većina članova Veća, uz protivno mišljenje sudije Picard, nije moglo da utvrdi da su optuženi posedovali nameru da se ostvari zajednički zločinački cilj udruženog zločinačkog poduhvata. Veće je takođe zaključilo da nije dokazano van razumne sumnje da su Stanišić ili Simatović planirali ili naredili te zločine. U vezi s navodima o pomaganju i podržavanju, većina članova Veća je utvrdila, uz protivno mišljenje sudije Picard, da su u prilikama kada su dvojica optuženih pružali podršku specijalnim jedinicama, ta podrška nije bila konkretno usmerena ka počinjenju tih zločina.“ (Icty.org, 30. 5. 2013. godine)
Tužioci su uložili žalbu, a apelaciono veće Tribunala je u decembru 2015. poništilo prvostepenu presudu i naložilo novo suđenje. Ponovljeni proces je počeo 13. juna 2017. Stanišić nije prisustvovao ponovljenom procesu u Hagu zato što je, odlukom suda, u leto 2017. pušten na privremenu slobodu u Srbiju zbog bolesti.
U oktobru 2019. Stanišića je pred haškim sudom bivši britanski ambasador u Srbiji ser Ajvor Roberts i to kao svedok odbrane, označio „tajnim agentom CIA“.
„Roberts je u sudnici potvrdio da je u svojoj knjizi o službovanju u Beogradu 1994-1997. napisao da je Stanišić ‘tajni agent CIA’, dodajući da toj tvrdnji valja verovati. Za Stanišića je Roberts tada rekao i da bio Miloševićev ‘zastrašujući šef tajne policije’. ‘Stanišić je znao gde su tela zakopana’, kazao je Roberts, ne precizirajući da li koristi stilsku figuru za tajnu u engleskom jeziku ili misli doslovno.“ (Beta, N1, 14. 4. 2021. godine)
Potom, u aprilu 2021, Stanišićev branilac Vejn Džordaš izjavio je pred sudom da je Stanišić 1991. stupio u kontakt sa američkom Centralnom obaveštajnom agencijom (CIA), a 1993. je CIA „vodio“ do masovnih grobnica u Bosni.
„Tokom završne reči na suđenju Stanišiću, Džordaš se tom tvrdnjom suprotstavio optužbi da je Stanišić, 1991-95, bio učesnik u udruženom zločinačkom poduhvatu progona Hrvata i Muslimana, koji je predvodio predsednik Srbije Slobodan Milošević. ‘Stanišić je stupio kontakt s CIA 1991’ i potom je bio ‘pouzdani sagovornik’ te službe. Po svom braniocu, Stanišić je, tokom rata u BiH, nastavio ‘interakciju’ sa CIA. Da je bio učesnik u zločinačkom udruženju, Stanišić, kako je u sudnici kazao Džordaš, ‘ne bi CIA 1993. vodio u Bosnu da nađe masovne grobnice’. Beta se, posle zasedanja, obratila advokatu Džordašu da dodatno objasni tu tvrdnju. Iako je u imejl poruci naznačio da ‘se ne može setiti tačnih reči’ iz sudnice, Džordaš je potvrdio da je ‘Stanišić 1991. stupio u kontakt s CIA i sa njom sarađivao kako bi pomogao da se rat završi’. ‘Ta saradnja sa CIA je obuhvatala različita pitanja od pomoći Srbiji, uključujući i traženje masovnih grobnica u Bosni 1993’, napisao je Džordaš u odgovoru Beti.“ (Beta, N1, 14. 4. 2021. godine)
Međunarodni mehanizam za krivične sudove proglasio je 30. juna 2021. Stanišića i Simatovića krivim za zločine tokom ratova u Hrvatskoj i BiH i osudio ih na po 12 godina zatvora.
„To je druga prvostepena presuda, jer je prva, kojom su bili oslobođeni svih optužbi, bila ukinuta po žalbi tužioca. Oni se terete za udruženi zločinački poduhvat na čelu sa Slobodanom Miloševićem, kroz osnivanje i podršku ‘Crvenim beretkama’, ‘Škorpionima’ i Srpskoj dobrovoljačkoj gardi, jedinicama koje su delovale na području Hrvatske i BiH. Tužilaštvo je tvrdilo da je uspelo da dokaže njihovu krivicu, dok je odbrana tražila ponovnu oslobađajuću presudu.“ (N1, 30. 6. 2021. godine)
Krajem maja 2023. Međunarodni rezidualni mehanizam za krivične sudove izrekao je Stanišiću i Simatoviću pravosnažne presude od po 15 godina.
Foto: FoNet/Božidar Petrović
