Godina identiteta #Retrovizor

Kad je odlazeći sin međunarodne zajednice ostavio za sobom zakon koji ne dopušta poricanje genocida i veličanje ratnih zločinaca, na Republiku Srpsku, ali i na Republiku Srbiju, kao da je palo nebo, sa svim mračnim i preteškim oblacima koji su tek bili u planu i kalendaru Svevišnjeg, jauk sa Zmijanja i okoline prvi je iz groca herojskog ka vasioni uputio Dodik Milorad, dušmanin nas je prvom zabranom pogodio u srce, drugom nas je potrefio u čekrkli čelenku, hoće da nam uskrati ono što je naša suština, što je naša dika i naša radost, za nas i nema budućnosti ako se budemo povinovali ovom drskom nametu;  naš predvodnik i naš vlasnik isto se bio uzrujao, kao da nam je Incko isekao struju, zavrnuo dovod vode, plina, i da je zabranio rad našim samouslugama, benzinskim pumpama i našim voljenim kladionicama! Ti bi da nas lišiš života, dušmanine-tuđmanine! Gazeći naše pravo na slobodu govora, dovodiš u pitanje i slobodu da se tu i tamo počini zločin!

Bol i patnja nakon udarca, samo naizgled blažeg i civilnijeg od bombardovanja, naravno da nisu još uminuli, nikad i neće, premda Inckov zakon naravno da nećemo poštovati, nego ćemo ga vavek ismevati i nipodaštavati, bol i patnja kažem nisu prošli, kad, u Crnoj Gori udariše na Sv. materu, koja bi da je sreće i mudrosti, bila i njihova, i to nekako prođe, koroni ne bi pravo što na nju niko iz olimpijskog plemena ne obraća pažnju, te se sa svoje strane gadno razbukta, glavnokomandujući u Kriznom štabu reče da se sa merama zakasnilo, kako se zakasnilo, ko se zakasnilo, ti si se zakasnilo, uglavnom, dođe vakat da mlađa nejač pođe u školu, iz Ministarstva stiže hatišerif da se preko razglasa mora pustiti  “Bože pravde”, da se đaci podsete kom narodu pripadaju, jer su se prateći nastavu iz kuće možda odnarodili; digla se naravno dževa i protiv ove rodoljubne sveobuhvaćajuće muzičke numere, a ja sam poželeo da budem upamćen kao neko ko je prvi predložio da se himna emituje umesto dosadašnjeg mondijalističkog i ništa negovorećeg školskog zvona: već za dva ili tri pokolenja himna bi se znala cela napamet, a voljenje naroda bilo bi podignuto na nivo koji za vreme Jugoslavije, crkla dabogda, i u razdoblju od Petog oktobra pa da spasonosnih izbora 2012. nije bio moguć, niti zamisliv. Čula su se i drska mišljenja da ne pripadaju baš svi pitomci naših osmoljetki i srednjih škola srpskom rodu, za čiju se dobrobit himna jedino zalaže, ali šta i ako nisu svi đaci Srpčad? Poneko vala Romče, Mađarče, Slovače, Rusinče, ništa pod milim bogom ne može što je Romče, Mađarče, Slovače, Rusinče, u himni pak nema ničeg što bi bilo protiv njihovih roditelja i daljih predaka, himna ih uči da se raduju tuđoj spasenosti i sačuvanosti, a to su Srpčad! A kad je Srpčadi sve potaman, biće lepo i onima pored kojih reči himne prolaze kao pored turskog groblja. 

Jedna škola ostala je gluvonema usred našeg pa moram reći naređenog orgijanja, pod istragom je: đaci su ušli u skamije, časovi dolaze i prolaze, ali je pitanje hoće li ono što čeljad nakon nebogougodnog početka budu naučila biti priznato, ili će celo polugodište morati da se ponovi, da počne pravilno, himnom.

Ni sa tim ne znam šta je bilo, niti šta će zapravo biti, naš vlasnik smislio je novi državni praznik, Dan srpskog jedinstva, slobode i zastave, ne znam zasto ne Dan sloge, kumstva i notara, Dan podaničke pokornosti, radničke i seljačke skrušenosti, Dan investitora, grba i pečata, kad rekoh investitora, video sam Srpskog Domaćina kako govori o novim autoputevima širokim toliko da se svaki investitor može udobno i brzo dovesti, i on i mehanizacija koju mi u svojoj zaostalosti i upropašćenosti nemamo (ovo mi se možda pričulo, ali, tako je), Rio Tinto neće transportnim avionima, helikopterima i dronovima donositi svoju opremu, nego će nam sve to stići suvozemnim putem, kao jedna civilna, kapitalistička parada, a mi ćemo u žutoj traci stajati i razdragano mahati jer će nam pred očima igrati lično naših osamnaest milijardi evra. 

Idolka našeg idola (koja je za nas nad-idol, u feudalizmu smo, zar ne? vazal moga vazala i moj je vazal, isto to, samo uvis usmereno, važi za gospoju Merkel: idol mog idola i moj je idol), umesto poklona voljenom i štovanom domaćinu, a svome šegrtu, donela je blagovest da Nemačka, gle, nema ništa protiv srpskog litijuma, samim tim ni protiv stranog iskopavača, ali šta je zagađenje koje će rudnik doneti naspram patnji koje je u Jugoslaviji i u prednaprednjačkoj Srbiji trpela i još trpi ćirilica, koja je među drugim pismima ono što smo mi Srbi međ drugim narodima, nad drugim narodima! Zašto ovo kažem? Pa zato što smo usled naše izuzetnosti i nedostižnosti predmet stalne zavidljive i otrovne mržnje onih koji ne mogu nikad dosegnu visine koje su nama kao dobar dan. Ćirilica, iznurena, izvređana i gurana u stranu, strpljivo i svetosavski čeka svojih petnaest minuta slave, a dobiće mnogo više, jer pismo koje predsednik Republike ljubi nema potrebe da strepi za svoje mesto i za svoju budućnost! 

Hrvatska je uspela da iskoreni neprijateljsko pismo (tako tuđmanlije poimaju ćirilicu), a mi ćemo zatući jedno od dva naša pisma, neće latinica još biti zabranjena, ali biće najurena iz pisanih dokumenata, a štampari koji se budu velepovinovali predsednikovom naumu biće u prednosti nad konkurencijom koja će još neko vreme izdavati knjige na latinici; oduševljenje čistkom koja već počinje očito je kud god se okrenem, pa koliko trpimo latinični jaram i zulum dobro se još sećamo ko smo, koje smo vere i kako izgleda naša voljena zastava, koja sad dobi i svoj dan! Deli ga doista sa srpskim jedinstvom i srpskom slobodom, ali to su da tako kažem tri strane istog novčića, računam i onaj nazubljeni porub po kojem se ispušteni novčić kotrlja. 

Veliki kako se sad kaže pozdrav, kliktaj, uskliktaj, stigao je predsedniku iz Bajine Bašte, gde je svečano otpočela svečana izgradnja Parka ćirilice! Da sam juče umro, premda sam, kako rekoh, vakcinisan, ne bih znao da postoji takvo ekološko, prosvetno i rodoljubno dobro! Na klupama će biti ćirilična slova, pa to je ono što nedostaje svakome ko bilo gde sedne na klupu da predahne, da se ljubi, da ruča, popuši cigaretu… 

Jedva čekam da Park bude pušten u ćirilični pogon, predlažem bajinobaštanskim vizionarima i ulizicama da ne prikažu u parku celu azbuku, nego samo slova koja su nedvosmisleno naša: šta će nam O, kad je isto takvo i hrvatsko i američko O? Nećemo K, M, E, A… koja imaju dvostruko jezičko državljanstvo.

Predstoji nam reforma jezika i nova pismenost, zasnovana samo na slovima kojih nema u latinici, da, u Parkovima ćirilice, jer biće ih još, moraju biti samo slova: љ, њ, ж, ч, ћ, ш, л, п, и, р, д, ф, х, г, у, з! Побројани напред, остали стој! Ако сам изоставио неко слово које је чисто ћирилично, и само ћирилично, овим му се путем извињавам!