Profesionalni samoubica #Retrovizor

Na momente, a sve češće, pada mi na um rečenica slavnog ruskog pesnika; njegova ništa manje slavna žena, očajna zbog svega što je Staljin radio i njima dvoma i tolikim drugim građanima Sovjetskog Saveza, u više je navrata ponovila da će dići ruku na sebe, pa joj je bračni drug spočitnuo: “Ne mogu da živim sa profesionalnim samoubicom”.

E, mi se suočavamo sa profesionalnim, a možda i serijskim samoubicom: vladar je nedavno rekao kako mu preostaje samo da nađe neko konopče (ili čak kanapče? nisam tada hvatao beleške, shvatio sam to kao stilsku fiuru, u pomanjkanju boljih) i da se obesi, ova preteća poruka izazvala je porugu zbog neprikladnosti samoubilačkog alata, uspomena na ovaj ispad počela je da bledi, kad ti vladar u prisustvu najviših velikodostojnika, uključujući i Anu Brnabić, koja se volonterski bavi zaštitom predsedniikovog života i obeshrabruje unapred desetine nestrpljivih atentatora, reče kako će potražiti najviši luster, da se o njega obesi, što mu dakako ne bi uspelo, jer bi ga Ana, grimizna u licu od nadljudskog napora, držala obgrljenog oko kolena i podizala uvis, dok ostali ne bi presekli konopac, sajlu ili lanac, u zavisnosti od toga šta je sebi očajnik obavio oko rol kragne (možda je ipak imao kravatu, sednica je bila jako svečana, jer je EPS naprasno pao u šestostruku nesvest).

Sad je, komentarišući glasine da se trudi oko opstanka na vlasti jer bi u protivnom mogao dopasti suda zbog svega tobože štetnog, a što je učinio državi i stanovništvu, rekao: “Ako ne izađem na izbore, možete da me streljate. Možete da mi proterate porodicu.” U više navrata nam je, izazivački, kao da je lik u vesternu, a ne šef države, govorio “ubijte me”, “možete jedino da me ubijete”, jedno vreme sam u svoje ime, koristeći doduše množinu, odgovarao da ne možemo, da ne bi to bilo učtivo, ni bogougodno, pa ni zakonito, ali nas je najbolji student prava jednako podstrekavao da počinimo teško krivično delo, iako bi morao znati da je i nagovaranje drugih, gde možda zaista i ima onih koji su laki na obaraču, takođe krivično delo.

Uglavnom, pošto nismo pokušali da ga nasilno lišimo života, što nam predsednica Vlade ne bi nikad dopustila, jer se predsednikovom bezbednošću bavi više nego privredom, ogorčeni pojedinac, razočaran što njegovi podvizi ne bivaju praćeni stalnim izlivima obožavanja, divljenja i blagodarnosti, poseže za najstrožom kaznom koja se stanovništvu može izreći: “Lišiću vas sebe, tako mi ovog zubatog decembarskog sunca, pa ćete me praviti od blata i od lignita!”

Darija nam je epidemiolog, ali vidimo da joj psihologija odlično ide od ruke: iako nije izabrana doktorka Gorana Markovića, razotkrila je mračnu stranu rediteljeve duše, njegove naravi, obznanivši usput i njegovu umetničku nemoć, kao i to da se samoizopštio iz naroda najstarijeg, pa bi li guknula koju i o preslavnoj ličnosti koja javno preti da će dići ruku na sebe? Je li u pitanju rutinsko oprobavanje glumačkih izražajnih sposobnosti, čemu predsednik često pribegava, a mi smo mu verna publika, ili se iza koketiranja sa smrću krije ozbiljan problem? Nemojmo da nam Tanjug uzmora objaviti ovakvu vest, a možda i uznemiravajuć video: “Predsednik Republike Aleksandar Vučić noćas je teško povređen u Palati Federacije, zvanoj SIV, zaostaloj iz Jugoslavije, prilikom pokušaja da pajvan u vidu lasa zakači za luster: ova tri stotine sedamdeset šest kilograma teška svetiljka od mesinga i kristala pala je na predsednika, onesvestivši ga i slomivši mu obe ključne kosti.”

Šta je još bilo? Šta bi bilo, čovek je naše najveće bogatstvo, pa mi se ne da da seirim i ja zbog kraha našeg EPS-a, o kome se može reći jedino ono što rodoljubi uzrujani odglume kad besede o Otadžbini, mi drugi EPS nemamo, zato bih se radije opet vratio čoveku: naše najveće bogatstvo Ivica Dačić izdrao se na dva naša ženska najveća bogatstva, da, s kakvim si najvećim bogatstvom u koaliciji, postaćeš isto takvo bogatstvo, uslužan do poniznosti, prema moćnijima, a osoran prema svakome koga smatraš nižim po činu, bogatstvo zvano Brnabić isto je nemilosrdno prema onima koji su spram nje nišči, pa govori “amin” iza svega što sa pevnice o grešnom Goranu poje Darija Kisić Tepavčević.

Još nešto: čitaocima “Istinomera” je mislim jasno šta naše najveće, još neobešeno, obešenjačko bogatstvo smera sa referendumom, pa je ovaj pasus suvišan, ali možda mogu da presaldumim nekolicinu voljenih botova koji će po službenoj dužnosti preleteti ovo predosadno štivo: referendum, za koji više nije potreban negdašnji cenzus – a potonji je bio srž, i srce, i kičmena moždina ovog oblika izražavanje volje stanovništva – prilika je da se jedan marifetluk našeg najvećeg bogatstva elegantno predupredi, bolje je sprečiti nego lečiti: potrebno je samo da svi izađemo i da zaokružimo NE, i već u januaru podrićemo i ozbiljno ćemo poljuljati imperatorovo samopouzdanje, tako da ćemo iz prolećnih izbora, možda, napokon, izaći neošamareni.