Mesec dana rata u Ukrajini – u medijima veliki Putin, na društvenim mrežama dezinformacije

Prosečan građanin Srbije koji se informiše čitajući i gledajući najčitanije i najgledanije domaće medije tokom proteklih mesec dana od kako je počeo napad Rusije na Ukrajinu mogao je da čuje da je Rusija žrtva, a ne agresor, da je Vladimir Putin odlučni vođa koji se sa pravom suprotstavlja čitavom Zapadu, da Amerika u Ukrajini pravi biološko oružje “za uništenje Rusa”, ali pre svega, da Srbija prkosi svetskoj ratnoj, ali i ekonomskoj krizi, zahvaljući Aleksandru Vučiću. Ukoliko se pak, informiše preko društvenih mreža, tamo ga je sačekao svet dezinformacija, lažnih snimaka i fotografija, izvrtanja konteksta i ostalih manipulacija koje dolaze sa svih strana.
Ukrajina, foto: Canva

Šta je sve tim Istinomera uočio od početka krize?

Na društvenim mrežama od 24. februara pronašli smo na desetine manipulativnih postova i vesti i o tome napisali 26 tekstova – Fejsbuk ocena.

Jasna poruka, slikovit opis, emocionalni naboj i istina u tragovima – ovo je, ukratko, recept za “uspešnu” manipulaciju informacijama tokom proteklih mesec dana. Prva dezinformacija koju smo raskrinkali odnosila se na viralni video sa padobrancima uz poruku kako “ruski padobranci sleću u Harkov”. Istina je da je reč o starom snimku vojne vežbe iz septembra 2018. godine u Vostoku.

Primer padobranaca najavio je nadolezeći talas dezinformisanja. Prvih dana masovno se delio snimak oca koji se oprašta od porodice (koji pritom nije ukrajinski vojnik), kao i fotografija Ukrajinaca koji se mole u snegu (popularna još od septembra 2019. godine).

Interesantan slučaj dogodio se sa ženom povređenom u eksploziji i nepoverenjem u istinitu fotografiju. Korisnici Tvitera i Fejsbuka u Srbiji tvrdili su da je ova fotografija povređene žene lažna. Tačnije, da je „originalna forografija“ iz 31. decembra 2018. godine, nastala tokom ekspozije gasa u ruskom gradu Magnitogorsk. A to je neistina.

Širile su se potom lažne vesti o Avalskom tornju u bojama ruske zastave, skrinšotovi lažnih CNN naloga o smrti čoveka koji i ne postoji, snimci sa filmskih setova, snimak šminkanja lažnom krvlju…

Proverili smo i ovo – ukrajinska misica nije krenula u rat protiv Rusije, Oto fon Bizmark nije rekao da Ukrajinu treba odvojiti od Rusije, Putin ne svira himnu Srbije u popularnom video koji se deli na mrežama.

Uočljivo je da se više puta ponavlja teza o režiranom ratu u Ukrajini i lažnim žrtvama. Jedan od navodnih dokaza bio je „lažni leš“ iz uključenja uživo koji je navodno razotkrio „ukrajinsku propagandu“. Međutim, taj snimak je zapravo sa nedavno održanog ekološkog protesta u Beču. Zanimljivo je da se isti video koristio i za diskreditovanje žrtava kovid pandemije.

Recikliranje starih fotografija i snimaka, kao i već poznatih teorija zavera, pokazalo se kao dosledan recept za dezinformisanje u toku rata. Proteklih dana smo uočili kako se na društvenim mrežama dele fotografije čoveka sa neonacističkim tetovažama uz netačnu tvrdnju da je on zamenik načelnika kijevske policije. U jednoj viralnoj objavi manipulisano je fotografijom bombardovanja u Jemenu.

Uporna dezinformacija i nova meta propagande odnosila se na trudnice iz porodilišta u Mariupolju.

***
Zagledani u domaće medije, imali smo dosta toga zanimljivog da vidimo. Krajem februara objavili smo analizu, na osnovu Crtinih podataka i – “ako je suditi po pisanju jednog dela medija bliskih vlasti, isključivi krivac za krizu u Ukrajini je Zapad, dok je Rusija žrtva, a ne agresor”.

U širenju proruske propagande od dnevnih novina prednjačili su Informer i Večernje novosti, a od televizija Pink i Hepi, pokazala je najnovija Crtina analiza medija. Prateći izveštavanje svih ovih medija narednih nedelja, može se steći sličan utisak.

“Cinculiranje” oko Rusije, neodređene izjave, pa onda fokus na domaće teme, Evropa nekad zla, nekad dobra, zavisi od trenutne agende – ovo je u crticama pregled izjava zvaničnika i medijskog izveštavanja od početka napada Rusije na Ukrajinu. Ko je čitao samo naslove proteklih mesec dana, ni pakao mu neće teško pasti, jer ga očekuje sudeći po najavama dnevnih novina.

Srpski zvaničnici su se u početku držali neutralno i ignorisali su cunami koji se približava. Samo po jednu izjavu o krizi u Ukrajini imali su Ana Brnabić, Ivica Dačić, Nikola Selaković, Nenad Popović i Zorana Mihajlović, dok je Aleksandar Vučić imao čak tri izjave – objavili smo krajem februara.

Zajedničko za sve njih bilo je balansiranje i pokušaj sedenja na dve stolice. Za dobru ilustraciju mogu da posluže dve izjave političkih aktera koje smo zabeležili. Vulinova izjava ljubavi: “Pritisci na Aleksandra Vučića da napusti vojnu neutralnost i uvede sankcije Rusiji rastu brže nego što bilo ko može da zamisli. To što Vučić ima hrabrosti i da se suprotstavi i da izdrži, ne znači da pritisaka nema i da bi bilo ko drugi mogao da ih izdrži, ne znam ni koliko će on izdržati pre nego ga izda zdravlje ili neki članovi Vlade Srbije i stranke koje je stvorio, ko bude prvi. Da Srbija uvede sankcije Rusiji ništa bitno se ne bi promenilo, ali sile NATO pakta ne traže uvođenje sankcija Rusiji zato što će to nešto promeniti, već zato što će to pokazati da poslednji slobodni narod u Evropi nije više slobodan i da je njegov vođa slomljen. Aleksandar Vučić je poslednji slobodni lider u Evropi koji brine o svom narodu, ali i o zaboravljenim vrednostima morala i zahvalnosti, Srbi bi rekli, Vučić ima obraza…”

I neistina predsednika Srbije da od početka napada na Ukrajinu nije imao kontakta sa ruskim zvaničnicima, a nekoliko dana ranije se sreo sa ruskim ambasadorom u Beogradu.

***

Oprobani recepti dezinformisanja, čvrsto razvijeni tokom pandemije korona virusa, našli su plodno tlo za primenu i tokom proteklih sedmica. Za odbranu od manipulacija, takođe ostaje stari recept – distanca, praćenje više izvora i medija, brza provera snimaka i fotografija i oprez – pogotovo kada bi neko da samo nešto (zapaljivo) objasni, podeli, otkrije – a bez konteksta i podataka. Uostalom, setite se konstrukcije “milosrdni anđeo”, koja i dalje živi, a delo je domaćih političkih stručnjaka na vlasti te 1999. godine.

Pred novinarima koji su fokusirani na provere činjenica, popularno “fektčeking”, našao se veliki zadatak, s obzirom na količinu propagande koja se prelila u mejnstrim, a bez mogućnosti da provere same brojke ili zvanične podatke koji se objavljuju bez pokrića. Ostali smo fokusirani na razotkrivanje puteva dezinformacija, obrazaca za manipulaciju i brzinu kojom se prenose.

Primer dobre saradnje među novinarima je ukrainefacts.org, gde redakcije članice Međunarodne mreže fektčekera objavljuju sve tekstove u vezi sa ratom u Ukrajini. Na jednom mesto postalo je ubrzo vidljivo koliko slične ili iste neistine se šire i kojom brzinom – širom sveta.

 
Naslovna fotografija: Canva