Fenomen Dačić – Uvek u vlasti, nikad odgovoran

Od izbora je prošlo tri nedelje, a Dačić ne progovara. Jednom se poneo, opio ga uspeh, postao premijer, i preokrenuo sudbinu cele Srbije. Sada se ne ponosi, samo strpljivo čeka da vidi koja mu je funkcija sledeća namenjena, da može da nastavi da igra ulogu u kojoj prihvata sve privilegije, a ne očekuje da će ga iko pozvati na odgovornost.

Ivica Dačić (u čisto metaforičkom smislu), uvek odabere ulogu “ružnije drugarice”. On pušta da reflektori stalno budu upereni u onog glavnog, a on je pod tim svetlom dozirano, samo kad je žurka. Zna da pad sa trona sledi kad tad, a u tome on ne planira da učestvuje. Kako je i ranije mnogo puta ponovio – “ne želi da ide u drugu ligu“. Sa druge strane, uloga iz drugog plana omogućila mu je da godinama uživa sve privilegije, a opet ostavi utisak da “je samo radio svoj posao”, te da za odgovornost treba juriti onog što je “bio glavni”.

Afere ili loše odluke koje se povezuju sa njegovim imenom do sad je uspevao da relativizuje. Ni to što je bio Miloševićev portparol devedesetih, ni afera kofer, ni Miša Banana, ni starlete u diplomatiji za vreme njegovog ministarskog mandata, ni izdaja dogovorenih koalicija, nisu ga ugrozile. Ostala je po neka pošalica u vezi sa pevanjem “Miljacke” u svakoj prilici (kao kad funkcioner SNS-a Miloš Vučević kaže da bi trebalo čuda da se dese da Dačić bude novi premijer) ili sa čuvenim „kale, znači brdo“, oko čega je najvažnija dilema da li je bio pijan ili nenaspavan.

Najčešći su neumesni komentari na račun izgleda, od predsednika trpi kritike kako je spavalica, nađe se po neka smešna fotografija iz 90-ih, ali to se ne broji, jer su tada svi bili obučeni očajno. I to je manje-više to. Student generacije Fakulteta političkih nauka sa prosekom 10, do sada je sve uspeo da nauči, samo mu navodno engleski baš ne ide od ruke. Eto povoda, kritikujte! Ako se posle svih ovih godina Dačiću najviše zamera to, onda je on uspeo da baci svetlo na nevažne stvari, a prikrije sve za šta bi mogao da odgovara.

Nije pametno da se mnogo raduje

Prošli su još jedni izbori na kojima su mnogi želeli da Dačić i socijalisti nestanu sa političke scene, prognozirali im pad na jedva šest procenta,  a oni se vratili sa  podrškom od skoro 12 odsto. I to sve nakon što je Dačić rešio da se upusti u suludu i prilično tešku kampanju u kojoj poziva građane da na parlamentarnim izborima glasaju za SPS, a da na predsedničkim podrže Vučića. I da kampanju vodi pod parolom „Dačić – premijer“, a da se o tome očigledno nije dogovorio sa donosiocem odluka. Kako njemu uspeva? Ko su ljudi koji podržavaju ovu vlast glasanjem za SPS, kako vide tu razliku u politici? Ne vide je, vide razliku u lideru.

Dačićevi glasači mu tepaju čak i kad ga zovu „Guda“. Misle da je dobro što njegova supruga nije ni na kakvoj funkciji, što sestri glumici nije obezbedio glavne uloge, što ne znaju kako mu se zovu deca. Njegovi glasači veruju da je skroman i da živi običan život. 

Neko drugi bi možda u izbornoj noći 3. aprila izašao i rekao – ne zna se baš ko je pobedio! Predsednik Srbije Aleksandar Vučić i premijerka Ana Brnabić uporno ponavljaju da se dokazalo da će se “svi ujediniti protiv Vučića ako imaju jedan glas više!” I ne smeta im da to tvrde, a da istovremeno ne pomenu Dačića. I onda ih novinari pitaju sa kime će u vladu, a vodeći ljudi opet ne pominju Dačića. Tu izostane pitanje – pa ako se Dačić ujedini sa svima ostalima, da li vi padate sa vlasti? Jer niko, pa ni sam Dačić, kao da ne želi da se slučajno čuje da bi uz pomoć opozicije i manjina, imao većinu od 130 poslanika. Jeste neverovatno, ali je moguće, kao što ne bi bilo baš ni čudo da poslanici Rasima Ljajića ili PUPS-a u tom slučaju pređu kod Dačića. Ali Dačić ni slučajno ne izlazi u medije da to nabije na nos naprednjacima. On trpi i igra se poznate igre kad ga neki drugi red najjače stranke odbacuje, a on sa prepoznatljivim osmehom i podignutim obrvama dobaci da se “oni ne pitaju, nego Vučić”.

“Ljubazna” relativizacija politike zločina 

Ivica Dačić jednostavno ume da se igra igara na srpskoj političkoj sceni. Daje nadu svakom studentu iz provincije koji nema veze, nema para, nije visok i zgodan – da ipak može da uspe.  Bio je uz Miloševića, ali ne dovoljno visoko. Najčešće se u to vreme pričalo da je Dačić ostao portparol, ne zato što nije bio sposoban za nešto više, već što Milošević nije mogao da nađe boljeg portparola. Onog što će da priča o derbiju dok zahvaljujući politici njegove stranke svakoga dana ginu vojnici, civili, siom dobrovoljci. Nikad za sve te godine nije rekao neku pravu vest, nešto što se pamti. “Ljubazno” je relativizovao politiku zločina, skretao sa teme, “popijte kafu, zapalite slobodno”.

Držao je konferenciju za novinare u zgradi CK nekoliko dana pre nego što je pogođena, pa je nekako to predstavljeno kao hrabrost, a ne kao suludi rizik. Srebrenicu analizira kao zločin, sa čisto pravne strane, kao da nema nikakve veze sa režimom čiji je portparol bio kad se to dešavalo. Takođe je skoro nemoguće pronaći Dačićeve izjave o hladnjačama sa telima kosovskih Albanaca, to je bila državna tajna. Ali kad treba prisvojiti nešto iz tog istog perioda, Dačić bez problema uzme ono što smatra da mu ide u prilog. Na primer, Rezoluciju 1244 na koju se svi pozivaju pominje kao veliki uspeh SPS-a, bez potrebe da se osvrne na to kako smo do rezolucije stigli, ili na  ulogu partije i Miloševića u odlukama koje su na kraju dovele do 1999. godine. Naime, iz tog perioda za Dačića je važno što je bio okružen još gorima, pa nije prednjačio u ratnom huškanju već su za to je bili zaduženi glasnogovornici JUL-a i radikali. To je nešto kao što danas, pored živog Vulina, drugi ministri ne stižu da se zamere bilo kome.  

Majstor košarke

Uvek je znao da hoda pola koraka iza onog ko je glavni. Treba biti Dačić, imati cilj i odbaciti klinačke komplekse, pa skinuti sako i u beloj košulji zaigrati basket sa Borisom Tadićem iz čega je nastala fotografija koja se analizirala i analizirala. Nije Dačić tip koji bi detetu “lupio bananu” da ispadne dobar sportista, on će da pusti da mu se možda i smeju. Neće dugo.

Ministar unutrašnjih poslova bio je u dva mandata, pa i u vreme kada je na mitingu zbog hapšenja Radovana Karadžića pretučen Ranko Panić, koji je kasnije od posledica povreda preminuo. Aleksandar Vučić taj slučaj pominje uvek kao primer policijske brutalnosti “bivšeg režima”, pa su nekako odgovorni svi, samo Dačić nije. Kasnije je “zablistao” kao šef diplomatije, nije „se skidao“ sa televizije, ali je akcija otpriznavanja Kosova zbog koje je obišao ceo svet, često ismevana. Ko kažete otpriznao? Burundi, Lesoto, Grenada, Solomonska ostrva, Palau? Gde je to, pa to je smešno?  Sad se to otpriznavanje pominje kao najsvetlija tačka bilo kakve akcije koja je sprovedena od kako je Kosovo proglasilo nezavisnost.  

Onda se donosilac svih odluka izgleda uplašio da se to sviđa glasačima, pa je usledila prekomanda u Skupštinu. Taman kad su svi (ili bar ogromna većina) koji imaju bilo kakve veze sa skupštinom pomislili da još jedan mandat Maje Gojković neće preživeti, stigao je Dačić, nasmejan, razbaškaren u jednopartijskom parlamentu u kojem problema nema. I opet kamera na njega, skupština obara rekorde po broju donetih zakona, nema problema, nema ni jedne kazne, usvojen kodeks ponašanja, izmenjen Ustav, sve pet! Ali, to nije Dačićeva zasluga, nije bilo opozicije! To nije važno, jel ima čovek rezultate? Ima.

E zato nije čudo što sad naprednjaci odapinju strele i strelice  prema Dačiću, sve češće i oštrije. Nervira ih! On sme da kaže ono što oni ne smeju! Javno je na konferenciji za novinare pored živog Vučića koji uvija i izbegava, rekao da sankcije Rusiji ne dolaze u obzir, a odgovornost za izgovoreno- nula. U kampanji je umereno hvalio Vučića, ali je umereno kritikovao i opoziciju. U emisiji na Pinku sa Anom Brnabić i Borisom Tadićem, kad je Tadić pravio avion od premijerkinih papira, jeste probao da se ubaci i da joj malo pomogne, ali nije se potrudio. Neki su analitičari tada govorili da se Dačić nije snašao. Pre bi se reklo da nije hteo! Eto vam premijerka koju ste hteli, pa nek se iskaže! Dačićeva snaga je u tome što on ovo nikada ne bi priznao. Ili ne bi smeo.

Jer dok javnost nagađa da li u SPS-u traje agonija, da li će ih se naprednjaci odreći, koja to sila sprečava Dačića i socijaliste da bilo šta kažu. Jeste volja za vlašću, ali postoji valjda i neki integritet, neka crvena linija. Na primer, da li se neko iznervira kad  premijerka peti put ponovi  da SNS pouzdano u vladu zove Mađare, verovatno i ostale manjine, a za druge nije sigurna kakvog su opredeljenja, menjali su ciljeve, nisu stabilni. Da li poželi Dačić da kaže – pa šta radim ja sve ove godine? Kažu da je vlast jača od svakog opijata i to je jedino objašnjenje za fenomen Dačić. Za bilo kakva druga objašnjenja potrebni su dokazi. 

Naslovna fotografija: FoNet/Ognjen Stevanović