Ima li života posla izbora?

Nedavno smo ocenili da je kod ovih izbora najbolje što su prošli, mislili smo da odahnemo od kampanje i da se desi nešto konkretno. Mesec dana kasnije, nemamo ni konačne rezultate, ali to izgleda ne smeta ni pobednicima, ni onima koji su ostali ispod cenzusa, a naročito onima koji su osvojili više od tri odsto glasova. Kao da je samim održavanjem izbora ispunjen plan da i vukovi budu siti, i ovce na broju. Mediji su se otvorili koliko su morali, sad ne moraju ništa. 

Ako se samo doseti, vladajuća stranka može da izazove veštačku situaciju u kojoj nije moguće sastaviti vladu, pa ćemo opet na izbore. Eto, mogu partije opet da se pregrupišu i konačno shvate šta ko hoće. Ili što je izgleda važnije, ko s kim hoće. Da ponovo izađu pred glasače i kažu – sad mislimo ozbiljno, glasajte za nas, ono je bila proba.

Šta se desilo posle izbora? 

Svi su se razočarali. I oni koji su očekivali ubedljiviju pobedu Vučićevih naprednjaka, i oni koji su bili uvereni da će opozicija uzeti bar Beograd. Naročito su se razočarali oni koji su godinama širili ideju da opozicija treba da se ujedini bez obzira na ideologiju i da, kao nekad DOS, prvo menja vlast, pa da vidi šta će. Razočarali su se i oni koji su hteli upravo suprotno i sve vreme govorili da ideologija stranaka snažno opredeljenih za Evropu ne treba u svoje redove da integriše jake nacionalne partije. Na kraju, razočarali su se i višedecenijski radikali kada su shvatili da su im nekadašnje kolege i dalje vlast, da su desničarska parlamentarna opozicija svi drugi, samo originalni radikali nisu ni prešli cenzus.

I šta rade političari posle izbora? Jesu li sve teme odložene dok se ne potvrde mandati? Je l’ najvažnije bilo da se prvo opozicija iscepka, da kažu jedni drugima sve što im je na duši, ali su morali da ćute zbog kampanje? Je l’ položaj radnika u Srbiji toliko fenomenalan da se ni za praznik rada nije moglo uraditi nešto efektnije od izdavanja saopštenja? Da li je realno da smo najoštrije kritike državnog sistema posle izbora čuli od ministra odbrane koji je svog stranačkog kolegu, advokata, optužio da koristi politički uticaj u odbrani svojih klijenata?

I većina će reći da se pre svega čekaju konačni rezultati, koje će RIK proglasiti kada se razmotre svi prigovori, ponove glasanja, ponovo razmotre mogući prigovori, ponovo prebroje glasovi. A tek kad proglasi konačne rezultate, počinje rok od 30 dana za konstituisanje parlamenta. Za sada niko ne zna kada će se to desiti. Slična situacija je i za beogradske izbore, gradska komisija čeka da isteknu rokovi za žalbe Upravnom sudu,pa da proglasi konačne rezultate.  

Čime su se za to vreme bavili junaci predizborne trke?

Ako bismo se držali one novinarske prakse da je vest samo ono čega se sećaš, onda se posle izbora desio susret Dragana Đilasa i Aleksandra Vučića, posle kojeg je Vuk Jeremić bio mnogo ljut. Koalicija je očekivano pukla po šavovima, najblaže rečeno razmenjeno je nekoliko ozbiljnih optužbi da “onaj drugi šuruje sa vlastima”, sve uz poruku – videće se ko je vera, a ko je nevera. Posle toga smo upali u crnu rupu.

Kad se vratimo na taj razgovor sa Vučićem iz sredine aprila, tada je lider Stranke slobode i pravde Dragan Đilas iskritikovao neke opozicionare što su u izbornoj noći slavili. “Šta ste slavili gospodo draga? Svi koji ste slavili, slavili ste ulazak u parlamente i poslaničke stolice“, kazao je tada Đilas kao da nagoveštava neke ozbiljne stvari. Od tada se nije pojavljivao.

Potpredsednica Stranke slobode i pravde Marinika Tepić oglasila se čak dvanaest dana posle čuvenog susreta i rekla da su Đilasove  namere da ima sastanak sa predsednikom Srbije i SNS-a Aleksandrom Vučićem bile „najčasnije moguće“.

U jednom gostovanju na televiziji  analizirala je situaciju u Ukrajini, rekla da su pred Srbijom veliki izazovi kada je reč o snabdevanju gasom, najavila da će u novom sazivu parlamenta nametati temu usklađivanja politike sa EU. Interesantno je bilo čuti da Tepić očekuje nove izbore u Beogradu i kaže:

“Mi želimo da verujemo da će ih biti, da će Vučić ovog puta održati reč”. Na pitanje o tome što ih je ministar Aleksandar Vulin nazvao “žuti ološ” dva dana posle dogovora da se smiri ton, Marinika Tepić rekla je da “je on uvek služio da kaže nešto što drugi ne smeju” i da ona “ne obraća pažnju na ono što on govori”. O aferama, krađama, podvođenjima, bratiji – ni slovo. Sa druge strane, u istom razgovoru Tepić je ocenila da su se neki koalicioni partneri nakon sastanka Đilas – Vučić “strmoglavili u populizam” te da je saradnja sa Narodnom strankom gotovo nemoguća. 

Odgovor od dojučerašnjih partnera stigao je na tviteru, od potpredsednika Narodne stranke Vladimira Gajića:

“Strmoglavili se u populizam”…to je etiketa za Narodnu stranku zato što neće da ozakoni dogovore sa Vučićem i zato što je protiv sankcija Rusiji. Ako niste na liniji #fonderlajen onda ste “populista” jedan korak od “fašiste”. Kakva politička mudrost. Nemam reči – napisao je Gajić, da potvrdi dubinu raskola, ako nekome slučajno nije bila jasna.

Kad smo kod Narodne stranke, dovoljno je pogledati njihov sajt i videti sledeće naslove: 

Jeremić za „Nova“: Đilas je Vučiću pomogao razbijanjem jedinstva opozicije

Narodna stranka Kosovo i Metohija: Ima li Vaskrsa i za Srbe na Kosovu i Metohiji?

Jeremić: Vučić i Đilas se uzajamno pomažu

Jeremić: Đilas se Vučiću stavio na raspolaganje

Aleksić za Blic: Sastanak Đilasa i Vučića je primer gaženja institucija

I još malo o populizmu

Evo na primer, predsednik Demokratske stranke Zoran Lutovac govorio je u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (SANU) i na temu „Populizam i opasni drugi” i ocenio da je populizam “opšta pojava koja se javlja u autoritarnim društvima, razvijenim demokratijama kao i društvima u tranziciji, te da se razmatra, sve češće, i kao način političke borbe.”  

Lutovac je osim ove stručne analize,  posle izbora govorio o tome kako će članice koalicije formirati posebne poslaničke klubove kad jednog dana u Skupštinu zaista i dodju, rekao da susret Đilasa i Vučića nije trebalo da se dogodi, ocenio da bi sankcije koje bi Srbija uvela Rusiji imale jedino simbolički značaj. Lideru DS-a plus za raznovrsnost i aktivnost.

I da ne preskočimo najmlađeg među liderima koalicije, predsednika Pokreta slobodnih građana (PSG) Pavla Grbovića koji je rekao da koalicija Ujedinjeni za pobedu Srbije postoji možda još samo formalno, a kaže da je i očekivao „da ta koalicija, nažalost, neće opstati na duže staze“.

U svemu navedenom, profesionalno gledano, jedina vest je da se koalicija Ujedinjeni za pobedu Srbije raspala. Sve ostalo je puka ilustracija šta mediji prenose kad nemaju baš ništa drugo, a ne žele da budu bilten o Ukrajini i o Vučićevim strahovima.

Druga opoziciona koalicija “Moramo” se, kažu, neće cepati, okupljaće ljude oko cilja da zemlja bude čista. Lider Ekološkog ustanka, Aleksandar Jovanović – Ćuta najavio je da će jedan od prioriteta parlamentarne borbe u Skupštini Srbije biti insistiranje na „sprovođenju volje naroda kada je reč trajnoj zabrani eksploatacije litijuma“. Do tada, nema najavljenih akcija.

I na kraju, pokret “Ne davimo Beograd” jasno se izjasnio da “Srbija treba da uskladi svoju spoljnu politiku sa politikom Evropske unije i Rusiji uvede sankcije”. Predstavnik pokreta Dobrica Veselinović istakao je da je za njega “pitanje osude rata, moralno i etičko pitanje oko kojeg nema nejasnoće, čime je ovaj pokret izašao iz gradskih tema. Ostale vesti o njima uglavnom se odnose na prigovore na rezultate glasanja. Da apsurd bude veći, kad god republička ili gradska izborna komisija prihvati prigovor i na nekom glasačkom mestu ponovi glasanje, posle novog brojanja opozicija postaje još slabija nego što je bila. Što ih ne sprečava da nastave da se žale.

O Draži jako, o Rusiji malo tiše

U drugom delu opozicije, onom koja sebe naziva patriotskom, bilo je poziva na ujedinjenje i saradnju, kao i prozivanja drugog dela opozicije. Lider Dveri Boško Obradović, isti onaj koji je pre dve godine objavio knjigu “Kriminalni krugovi”, i koji nije prestajao da priča o kriminalu u MUP- u u vreme ministra Stefanovića, koji se na izborima 2018. godine  u Lučanima sukobio sa državnom sekretarkom Dijanom Hrkalović – sada o tome ne progovara. Poslednja vest o njemu pre objavljivanja ovog teksta glasi “Obradović: Predložiću ambasadoru Hilu da zajedno podignemo spomenik đeneralu Mihailoviću”. 

I predsednica pokreta Zavetnici Milica Đurđević Stamenkovski izgleda skuplja snagu za buduće skupštinske govore, pošto se posle izbora nije oglašavala čak ni da osudi pomisao na uvođenje sankcija Rusiji. Jutarnjim programima režimskih televizija ponovo je postalo nebitno šta ona misli, čeka se novi predizborni program.

O sankcijama se izjasnio lider DSS Miloš Jovanović rekavši da “Srbija ne sme da uvede sankcije  Ruskoj Federaciji, jer bi to bilo suprotno našim vitalnim nacionalnim interesima.”

Stranke manjina tradicionalno se bave samo sobom, tako da će se oglasiti tek kada im se poslanički mandati formalizuju. Jednako je očekivana neaktivnost Srpske napredne stranke, jer ima ko da priča u njihovo ime, što da kvare. Premijerka čestitia predsedniku “odbranu Srbije u Berlinu” iako nemamo pojma od čega je odbranio. Dovoljno je da je odbranio, to je nešto sigurno dobro.

Povremeno  se međusobno “isprozivaju” viđeniji članovi stranke poput Nebojše Stefanovića i Vladimira Đukanovića, ali to je više “stvar folklora”. Socijalisti bi nekako da svi zaborave da uopšte postoje, ali da ipak ostanu u vlasti. Možda je nezapaženo prošao i neverovatan luping Ivice Dačića od predizbornog da se sankcije Rusiji uvoditi neće nikada, do “Članstvo u EU je prioritet Srbije” posle susreta sa ambasadorom SAD. Ali mi smo zapazili.

I tako. Mesec dana posle izbora, u Srbiji se ne dešava apsolutno ništa. Jedina suštinska i formalna vlast je Aleksandar Vučić, trenutno predsednik, a biće i za pet godina ako reši da tad postane premijer. Ko može protiv njega koji obilazi Evropske lidere, “bori se” za interese Srbije, obezbeđuje nam hleb i grejanje, brani Kosovo, brani prijatelje, balansira između istoka i zapada, poziva medije da se “otvore za drugačije mišljenje”. Za sada imamo njegovu najavu da će se skupština formirati do kraja maja jer on mora da položiti zakletvu, (mada može i pred starim sazivom, ni to nije isključeno),  pa će započeti pregovore o Vladi. Dakle, prava skupštinska zasedanja očekuju se tek na jesen. Ako se po jutru dan poznaje, do tada će se raspravljati isključivo na društvenim mrežama o tome ko je koliko platio letovanje jer važnijih tema neće biti.

Naslovna fotografija: Istinomer/Zoran Drekalović