Konstitutivna sednica Skupštine – šta se mora, a šta “nikad nije bilo”?

Namerno kažemo “kako bi trebalo” jer su voljom i rasporedom obaveza predsednika Srbije Aleksandra Vučića, ovog puta, na primer, konsultacije o budućoj vladajućoj većini, održane pre nego što je skupština potvrdila mandate. On je proglasio da počinju razgovori sa svim parlamentarnim strankama, i mnogi su pristali, iako formalno, još nisu ušli u Skupštinu. Tako da bi uopšteno, sva pravila i zakonske norme u Srbiji 2022 – godine trebalo uzimati  uz ogradu “ako Vučić ne kaže drugačije”. (Kao što je proglasio da je 15. septembar državni praznik, a nije, ili kao što tvrdi da niko nikad nije učio o Jasenovcu, a svi smo učili.) 

Hoće li Ana Dačićevim putem?

Već danima su novine i društvene mreže pune pretpostavki, pouzdanih izvora iz vrha SNS-a, te još pouzdanijih iz Predsedništva. Poslenje se zavrtelo da Ana Brnabić neće više biti premijerka, nego predsednica Parlamenta. Što da ne, eto i Ivica Dačić je bio nekad premijer pa predsednik Skupštine? Pre toga tvrdilo se da će mesto prvog među narodnim poslanicima pripasti Elviri Kovač iz Saveza vojvođanskih Mađara, ali bilo je i prognoza da će predsednik biti lider te stranke Ištvan Pastor, što je po zakonu nemoguće jer – nije poslanik. Tako da za početak utvrdimo – predsednik skupštine Srbije bira se iz redova narodnih poslanika. I ako neki analitičar javno tvrdi da se na važnu poziciju predsednika Skupštine vraća Slavica Đukić Dejanović ili Nebojša Stefanović, nemojte ga shvatati ozbiljno. Niti novinare koji objavljuju takve stvari.

Dakle, da bi neko bio predsednik skupštine, njemu prvo mora biti potvrđen mandat narodnog poslanika. A onda, kako piše u poslovniku, mora da ga predloži najmanje 30 narodnih poslanika. I iako teoretski može biti više kandidata, uobičajeno je da to bude jedan, onaj oko kojeg se dogovori vladajuća većina. Evo na primer, prošli put, u ime predlagača obratio se poslanik SPS-a Đorđe MIlićević i predložio šefa svoje stranke, Ivicu Dačića. Obrazložio predlog, ali je pre toga nekoliko puta čestitao naprednjacima na ubedljivoj pobedi i zahvaljivao se do granice neprijatnosti što su se eto, usaglasili da socijalista bude predsednik. Da nije bilo Šaipa Kamberija i Enisa Imamovića, Dačić bi bio izabran bez pogovora. Ovako se nekoliko minuta čak i vodila nekakva rasprava, posle su se nizale samo hvale, i na kraju  225 narodnih poslanika glasali je  za kandidata Dačića. Ali to je bilo drugo vreme, kada nije bilo opozicije.  

Potpredsednik Skupštine nije deo vlasti

Neki su se (na društvenim mrežama) pre nekoliko dana baš uznemirili kad su čuli da će potpredsednik Skupštine biti Borko Stefanović iz Stranke slobode i pravde, jer izgleda ne znaju da to ne znači da je SSP ušla u vladu. A u stvari, kad predsednik bude izabran i kad konačno zauzme svoje mesto, on poslanicima predlaže potpredsednike čiji broj skupština određuje posebnom odlukom, a do sad ih je bilo najviše sedmoro. I potpredsednike formalno predlaže najmanje 30 poslanika, i za njih mora da glasa većina od ukupnog broja narodnih poslanika. Svemu tome naravno prethodi dogovor. Evo da ne dajemo uvek primer iz prošlog saziva jer on nije baš reprezentativan, podsetili smo se izbora Slavice Đukić Dejanović iz 2008. godine, bez posebnog razloga.  Tada su, na primer, mandati potvrđeni 11. juna, a sednica o izboru predsednika nastavljena 24. juna posle podne. Pa su poslanici bili nezadovoljni sazivanjem, pa je nastavljena sutradan. Tada je predsedavajući, najstariji poslanik, u ovom slučaju Jovan Krkobabić, prvo saopštio kako su formirane poslaničke grupe, ko je predsednik koje, koliko ih je. Onda je Đukić Dejanović predložena, pa se raspravljalo više sati i na kraju glasalo javnom prozivkom. Onda je ona preuzela dužnost i zakazala nastavak za sutra, kako bi se, što je i sama naglasila, održale konsultacije sa predstavnicima poslaničkih grupa. 

I tada je predloženo šest potpredsednika. 

“Nakon glasanja, za potpredsednike Narodne skupštine Srbije izabrani su Nataša Jovanović i Božidar Delić iz Poslaničke grupe SRS, Nikola Novaković iz Poslaničke grupe G17 plus, Radojko Obradović iz Poslaničke grupe DSS-NS- Vojislav Koštunica, Judita Popović iz Poslaničke grupe LDP i Gordana Čomić iz Poslaničke grupe Za evropsku Srbiju”.

Njihova je dužnost da pomažu predsedniku i da ga menjaju kad nije tu. A ako se možda neko seti ovog saziva, zna da je gospođu Dejanović stalno menjala koleginica Čomić, a radikali skoro nikad. Tako je isto kasnije predsednicu skupštine Maju Gojković najčešće menjao naprednjak Igor Bečić, a koleginica Čomić nikakako, iako je i dalje bila potpredsednica skupštine. Da ne uvredimo funkciju, potpredsednici u skupštini, ukoliko je predsednik prisutan, nemaju baš značajnu ulogu. Samo lepo zvuči kad dođu gosti.

Pauze u radu su uobičajene

Može se desiti kao prošli put da se potvrde mandati, čime je konstituisanje zvanično, a onda proglasi pauza. Nije uobičajeno da ona traje dva meseca, ali dešavalo se da traje nekoliko dana, dok se sve dogovori, oforme poslaničke grupe od najmanje pet poslanika, izaberu njihovi predsednici i zamenici. Nije da nisu imali vremena od 3. aprila i neverovatno je da to već odavno ne znaju, ali imaju zakonsko pravo i da odlažu. Na prvoj sednici još se imenuje i sekretar skupštine, takođe na predlog predsednika.

Kada je reč o radnim telima, u skupštinskom Poslovniku doslovno piše: “Na prvoj sednici Narodne skupštine, po pravilu, vrši se  izbor članova radnih tela Narodne skupštine i izbor članova stalnih parlamentarnih delegacija u međunarodnim institucijama.” Čim piše po pravilu, to znači da ne mora. I to je večni kamen spoticanja za nove poslanike, ali i pojedine novinare koji posle tvrde kako je poslovnik prekršen. A nije. I uglavanom se izbor radnih tela ne završava za jedan dan, ali svakako bude gotov pre izbora nove vlade. Jer pre vlade najčešće idu neki zakoni.

Nova vlada može i pred Novu godinu

I kad se konačno završi konstituisanje skupštine, slobodno mogu da se nastave nagađanja o novoj vladi. Samo što se ovoga puta može pričati baš šta kome padne na pamet, za ministra ograničenja ne postoje. Istina za ovaj izborni ciklus je da je predsednik Vučić najavio da će nova vlada biti izabrana u prvoj polovini avgusta, iako je ranije govorio da će izbor biti do kraja jula. Po zakonu, rok je 90 dana, dakle do novembra. Čekala se vlada 1997. godine čak 111 dana, a posle izmena zakona kad je rok ograničen na 90 dana, toliko dugo vlada se čekala samo 2007.godine. U proseku, prema računici Otvorenog parlamenta, od konstituisanja skupštine, do izbora premijera prođe 43 dana. To kad neko kaže da “ovo nikad nije bilo”, da se zna da je bilo.

Pre izbora Vlade poslanici prvo mogu, ali takođe ne moraju da usvoje izmene Zakona o vladi i Zakona o ministarstvima. Tako je Vlada Mirka Cvetkovića, na primer, imala 25 resora, u prvoj Vučićevoj vladi bilo ih je 16, da bi se 2020. godine Ana Brnabić opet vratila na čak 23 ministra. 

Može li sve u istom danu?

I na kraju, koliko će cela procedura konstituisanja skupštine trajati zavisi od predsedavajućeg, najstarijeg poslanika. Ukoliko on dopusti poslanicima da govore mimo dnevnog reda, da ulaze u rasprave oko povrede poslovnika i dozvoli brojne replike, može se desiti da i pored volje vladajuće većine, predsednik ne bude izabran za jedan dan. Mnogi se sećaju skoro pa skandala iz 2016. kada je predsedavajući tada već ponovo opozicionar Dragoljub Mićunović, prekinuo sednicu i nastavak zakazao za ponedeljak, iako su naprednjaci već najavili da će njihova kandidatkinja Maja Gojković biti izabrana tog dana. Jednostavno, smatrao je da ima previše prijavljenih govornika i da nije “ratno stanje” pa da se radi do ponoći. Vlast je burno reagovala, ali predsedavajući je iskoristio svoje pravo. Predsednika je na kraju svakako izabrala većina.

Naslovna fotografija: Istinomer / Zoran Drekalović