Ko nije usvojio bar jednu rezoluciju o Kosovu, taj se nije ni bavio politikom

I na ovoj sednici očekujemo da će Vučić, kao i prošli put i onaj pre njega, u javnost izneti sve ono što su svi čuli već sto puta, nabrajaće verovatno koja je sve nepravda učinjena srpskom rodu, kako nas vlasti sa Kosova provociraju, pominjaće ognjišta i živalj, slaće čudne poruke da nećemo ratovati ali ćemo pobediti. Možda ga sačeka u raspravi neko neprijatno pitanje, ali pre će biti, kao i svaki put kada se u tom domu usvajala neka plaforma, rezolucija, neki papir kojeg pregovarači treba da se drže – večnog zaklinjanja na jedinstvo.

Podsetili smo se kako je to bilo prethodnih godina i da li je moguće da se iste reči, iste fraze o pogaženom pravu i pravdi vrte decenijama uz čekanje boljih svetskih prilika?

Kako izveštava Vučić – citati Njegoša, ovacije i najskuplja reč

Dva puta je Vučić podnosio izveštaje otkako je predsednik, 2019. i 2021. godine. Oba puta pred sastavom koji su u ogromnoj većini činili poslanici vladajuće stranke. Prvi put zbog bojkota parlamenta, a drugi put jer je posle bojkota izbora vlast u skupštini bila sama. Tada je Vučić mogao da se baš opusti. Rekao je da Srbi na Kosovu žele da pregovori postoje kako bi se u budućnosti došlo do bilo kakvog kompromisnog rešenja.

 „Kada me pitate šta je to kompromis, ja ću da kažem – ne znam”, poručio je Vučić.

Rekao je da moramo da čuvamo mir, i da zamrznuti konflikt nije rešenje:

 „Jer, to što mi kažemo ‘zamrznut konflikt’ i što je nama lepo u Beogradu, dok sedimo po kafićima i restoranima, našem narodu u Gračanici, Sirinićkoj župi, našem narodu u enklavama u Klini, Istoku, Peći, Goraždevcu, Orahovcu, Velikoj Hoči, nije baš do toga.”

Pričao je o ulaganjima, o napadima, o Zajednici srpskih opština koja se još čeka iako je dogovorena još Briselskim sporazumom 2013. I naravno poslao poruku „da nećemo dozvoliti nikakvu novu „Oluju”, nikakav novi „Bljesak” i nikakav novi progon srpskog naroda.” Pričao je po običaju jako dugo, ispljuvao opoziciju koja „priča sa strancima u želji da skinu diktatora i završio sa „Živela Srbija!”

Za to je glasalo 210 poslanika. I bilo je ovacija i aplauza.

Prethodno je, 2019. godine Vučić prvi put od dolaska na vlast, podneo „Izveštaj o Kosovu i Metohiji”. I tada je sve bilo očekivano, jer u izlaganju od dva i po sata nije rečeno ništa. Mada je lepo počeo.

 „Mislim da celu raspravu treba da počnem odgovorom na jedno važno pitanje, u šta verujemo u laž ili u istinu? Bez tog odgovora nećemo na kraju znati ni za šta smo tačno sposobni, koliko možemo, gde su granice i naše zemlje i naših snova, baš kao i naše stvarnosti. Gde je Kosovo, gde je Metohija, ko njima upravlja, gde smo mi Srbi na Kosovu i Metohiji?”

Pa je citirao Njegoša da je samoobmana ubitačna i za ljude i za narode. Pa da je on kao predsednik tu da saopštava gorke istine. A onda je sagledao istorijske činjenice, od Rimskog carstva do Briselskog sporazuma, uz mnogo primera kada je i šta sve Priština prekršila.

Ovako to izgleda u steno beleškama:

 „Da li postoji taj junak, taj Obilić, taj osvetnik Kosova danas koji će jednim činom i tako lako kako oni pričaju da vrati pod naše okrilje svetu zemlju Kosovo?
(Vojislav Šešelj: Ima!)
Gde je on?
(Vojislav Šešelj: Tu je!)
Ja sam, gospodine Šešelj, za razliku od vas, vrlo ozbiljan.
Da li je među vladikama, pesnicima, intelektualcima, političarima? Pokažite mi tog junačkog sina i, verujte mi, odmah ću da se sklonim i pustim ga da završi taj sveti posao, jer ja nisam u stanju i priznaću da sam bio izdajnik i da sam prodao tu najskuplju srpsku reč – Kosovo”
***

I na kraju je poručio da treba da se oslobodimo svih svojih poraza i da gledamo napred.

To jeste i bio Izveštaj o Kosovu i Metohiji. Ne o pregovorima, ne o planovima. U raspravi ga je prvi pohvalio Dragan Marković Palma takođe se zalažući za kompromis. Onda je Čedomir Jovanović rekao da smo za sve sami krivi i da se „ne može drugi put izgubiti ono što smo mi na Kosovu izgubili” te pozvao da se izgradi mir. Onda Vojislav Šešelj koji je kao problem video to „što je Srbija predugo u ulozi magarca kojeg stalno tuku, a ponekad mu daju malu šargarepu”. Odgovornost je prebacio na vlast posle 2000. a ne vidi, kaže, nikakvu odgovornost onih pre 5. oktobra, a naročito ne Vučića samog.

I ređali su se dugi govori pa još duži Vučićevi odgovori. Sednica je nastavljena i sutra, kada je predsednik na početku obavestio poslanike da je baš tog jutra počela akcija kosovskih specijalnih jedinica policije i da “je u toku premlaćivanje srpskog naroda u Zubinom potoku, te da su srpske snage u punoj pripravnosti.

 „Ono što vam garantujem ako dođe do eskalacije sukoba, ako dođe do daljih napada na srpski narod i na srpski živalj, sve što mogu da vam kažem, i time bih završio ovo svoje obraćanje, Srbija će pobediti.”

Kao da je bilo juče.

Na kraju je Izveštaj (onaj o istoriji) prihvaćen sa 145 glasova za. Ako je iko tada znao šta je plan Srbije za budućnost, on jedini to zna i sada.

I Mirko Cvetković imao Deklaraciju

Kako je bilo pre Vučića? Pre Briselskog sporazuma, pre te velike pauze kad Skupština godinama nije razmatrala ni pregovore ni sporazume? Bila je, na primer, jedna deklaracija 2011. godine „o aktuelnom stanju na KiM nakon jednostranih i nasilnih akata privremenih institucija samouprave u Prištini”. Premijer Mirko Cvetković rekao je da su krizu na Kosovu i Metohiji izazvale privremene vlasti u Prištini, „neodgovornim, jednostranim i politički motivisanim akcijama zabrane promena robe i pokušajem nasilnog zauzimanja administrativnih prelaza”.

 „Naše glavno sredstvo u borbi za Kosovo i Metohiju je dijalog. Naše opredeljenje je da ne povučemo ni jedan potez koji bi ugrozio opstanak Srba u južnoj pokrajini i koji bi uticao na destabilizaciju regiona”, rekao je Cvetković, kao što je rekao i svaki premijer pre i posle njega.

Pa je šef diplomatije Vuk Jeremić predstavio međunarodni aspekt krize. I sa kim su sve pričali, i zakazali sednicu Saveta bezbednosti, i reagovali „promptno”.

Govorilo je još nekoliko ministara, detaljno, šta je prekršeno blokadom srpskih sporazuma, pa hronološki pregled napada na Srbe, pa paljenje Jarinja, posvećenost miru. Obratio se i šef pregovaračkog tima Borko Stefanović (što sad sve zvuči mnogo komplikovano, mnogo ih je i svako priča o svom delu), i izvestio o trenutnom dramatičnom stanju, pohvalio poimence predstavnike kosovskih Srba.

Povredu poslovnika odmah je zatražio tada radikal Aleksandar Martinović:

 „Na delu je NATO agresija. Vi objasnite građanima Srbije, zašto ste za EU. Zašto ste i dalje za EU i zašto ste i dalje za NATO pakt u situaciji kada NATO pakt nastavlja agresiju iz 1999. godine, i da vas pitam gospodine Stefanoviću, da li je tačno da je predsednik Republike, koji jako brine o KiM, otišao da gleda prenos vaterpolo utakmice Srbija-Italija?”

Do kraja dana Martinović se javljao više puta, da kaže da demokrate koriste sednicu za svoju promociju i da ih pita zašto za deset godina vlasti nisu rešili pitanje Kosova. A dan je bio predug, mnogi su upozoravali da je sada kasno, da je Skupština o svemu trebalo da raspravlja ranije, ali bilo je vremena i za rasprave o Hagu, o srpskim zemljama, uz izlaganje LDP-a da ova situacija na prelazima ne sme da se koristi za nastavak loše politike prema Kosovu, prozivana je opozicija da samo kritikuje a ne nudi rešenja.

Deklaracija u kojoj se insistira na otvaranju novih pregovora o svim osnovnim pitanjima u skladu sa rezolucijom Saveta bezbednosti 1244, pod okriljem i u organizaciji Saveta bezbednosti, usvojena je uz podršku 179 poslanika.

Zakletva, pa odmah o Kosovu

Da li je bilo drugačije pre proglašenja nezavisnosti? Nije. Setimo se samo jedne neuobičajene situacije iz 2007. godine kada se Kosovo našlo na dnevnom redu konstitutivne sednice. Potvrđeni su mandati, pa odmah prva tačka „Predlog rezolucije NSRS povodom ‘Predloga za sveobuhvatno rešenje statusa Kosova’ Specijalnog izaslanika Generalnog sekretara UN Martija Ahtisarija i nastavka pregovora o budućem statusu KiM”.

Predsednik Srbije Boris Tadić obratio se veoma kratko. Kako vam sad zvuči rečenica „Pregovori o budućem statusu Kosova i Metohije, koji se od kraja 2005. godine vode pod okriljem UN, ulaze u svoju završnu fazu”? Kaže, već 21. februara ide se u Beč na pregovore, skupština pre toga mora da se izjasni. Albancima nude suštinsku autonomiju, traže zaštitu manastira, Ahtisarijev plan vide kao put u nezavisnost Kosova, prihvatanje tog predloga bilo bi protivustavno. Pregovarati se mora, tražiti kompromis, braniti integritet.

Za njim je govorio premijer Vojislav Koštunica, takođe kratko, ukazao kako je došlo do Ahtisarijevog plana, te zašto ga treba odbiti.

 „Srbija je uverena da raspolažemo najjačim mogućim oružjem za sve dalje razgovore koji će se odvijati u Beču. To nepobedivo oružje čine pravo i pravda,” rekao je tadašnji premijer.

Poslanik Srpske radikalne stranke Tomislav Nikolić zamerio im je što su, kaže, tražili da se plan objavi posle izbora .

 „Kako se ponašate, gospodine predsedniče Republike, kako gospodine predsedniče Vlade? Teške odluke, ali odluke za predsednike. To nisu odluke za obične ljude, to nisu odluke za smrtnike, oni su to prepustili vama”, rekao je Nikolić. I tad se uzdao u promene svetskih prilika:

 „Procvetaće i naše ruže, što bi rekao narod, samo to trebamo da dočekamo složno, zato nam treba jedinstvo….Mi ne mislimo ni da vam sipamo so na ranu, ni da vas kažnjavamo, mi smo tu da vam damo podršku. Ako sada mislite da branite Kosovo i Metohiju, imaćete podršku Srpske radikalne stranke, makar mi nikada ne došli na vlast, jer nama je to važnije od svega.”

Onda je Dušan Petrović iz DS potvrdio da je teško, ali da će nastaviti da se bore za interes naroda, pa Miloš Aligrudić iz DSS-a istakao da je Kosovo srpsko po ustavu i da se vredi boriti za častan cilj. Ivica Dačić (SPS) rekao je da nije slučajno da Ahtisarijev plan stiže u trenutku kad Srbija nema državne organe, da je sve sračunato kako bi pala prethodna vlada.

Da je takva skupštinska rezolucija neprihvatljiva zbog toga što ona čuva postojeći sistem vrednosti, smatrao je Čedomir Jovanović iz LDP-a.

 „Ako tražimo pravdu, žao mi je, nema pravde, nemojte je tražiti. Gde je pravda u onoj masovnoj grobnici u beogradskom predgrađu u Batajnici, gde je pravda u onim masovnim grobnicama po Kosovu, i srpskim i albanskim, gde je pravda u svemu onome što se dešavalo godinama”, rekao je tada.

Ubedljivo najviše su govorili radikali, a među njima, najduže Vučić, pred kraj. Kritikovao je nejedinstvo, zahvaljivao jeSrbima koji čuvaju ognjišta, nabrajao desetine gradova i sela, onda objasnio zašto svi radikali nose majice sa likom Vojislava Šešelja i istakao da je Srbija večna, a političari prolazni.

 „Kakva je to Srbija bez Kosova i Metohije? Da li ima Srbije bez Kosova i Metohije? Kako ćemo mi da živimo svi, kao političari, i čime ćemo mi da se bavimo, da li je ovaj uzeo ovoliko ili onaj onoliko na onom mestu? Jadna bi nam politika svima bila, ako se to dogodi na bilo koji način”, rekao je Vučić.

Ubrzo je rezolucija protiv Ahtisarijevog plana usvojena sa 225 glasova za, 15 protiv i tri uzdržana. Da li se u ovoj raspravi vodjenoj pre 15 godina naziralo da će se Kosovo osamostaliti? Jedva. Da li je i tada, kao i danas, svaki poslanik jedino uživao da sluša svoj glas kako odzvanja salom? Uglavnom. Da li je bilo suštinskog dijaloga? Nije. Ali mora da je dobro zvučalo – skupština je donela odluku, ima to svoju težinu.

Posle dijaloga opet izveštaj

U julu iste godine, sa Oliverom Dulićem na čelu parlamenta – vanredno zasedanje. Tema razmatranje Izveštaja Državnog pregovaračkog tima za Kosovo i Metohiju o pregovorima vođenim u Beču i nova rezolucija ovoga puta „o neophodnosti pravednog rešavanja pitanja Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija zasnovanog na međunarodnom pravu”, koji je podnela Vlada.

Na početku je Boris Tadić govorio kako je tim na pregovorima radio po odluci skupštine, kako su ponudili punu autonomiju, pokazali istinsku spremnost za kompromis, kako pregovori nisu uspeli ali važno je pokazati jedinstven stav. I da traže podršku skupštine da naprave novi pregovarački tim i nastave da traže rešenje. Dobili su podršku, skoro svih.

Platforma za pregovore

Dve godine pre ove rezolucije, zvučalo je još bolje, jer su poslanici razmatrali Platformu za pregovore.

Predsedavajući Predrag Marković daje reč premijeru Vojislavu Koštunici, novembar je 2005. godine, još postoji zajednica Srbije i Crne Gore. A Koštunica započinje time da ova sednica ima istorijski značaj, a odluke koje treba doneti su veoma teške.

 „Prvo da utvrdimo dve suštinske stvari. Prvo, da je Srbija spremna, sposobna i odlučna da pronađe kompromisno istorijski pravično rešenje za Kosovo i Metohiju. Drugo, Srbija je podjednako odlučna da bezrezervno i trajno odbaci svaki pokušaj nametanja rešenja i otimanja dela naše zemlje. (Aplauz.)”

Ključne reči, baš kao i uvek: pravo, Rezolucija 1244, pravda, narod, suverenitet i teritorijalni integritet, jedinstvo.

I da ne ponavljamo sve, kako im je Tomislav Nikolić i tada poručivao da su uzeli vlast, pa sad nema izvlačenja, te da će ih podržati iako su loši i dokazati da radikali nisu „snaga haosa” nego pouzdana partija. Da ne prepričavamo podršku demokrata, G17, socijalista, da je samostalna poslanica Nataša Mićić rekla da su sve te rezolucije samo spisak želja i amnestiranje stare politike, da je Vučić kritikovao kolege poslanike koji nisu tu, ponosan i srećan što je deo radikala koji će da ruše vlast na svemu, osim na pitanju Kosova. Da se setimo i da je Žarko Korać iz Socijaldemokratske unije pitao zašto se ne govori o Miloševićevoj politici sile na Kosovu, ukazivao na volju većine koja danas tamo živi te zaključio da je „današnja rasprava daleko od stvarnosti”.

Replicirao mu je Vučić, više sa nipodaštavanjem:

 „Znate zašto ste vi opasni? Rekao je to Jovan Dučić, ne zato što se vi ničega ne bojite, nego zato što se ničega ne stidite”.

Kritiku Koraća nastavio je Dačić nazvavši ga lobistom koji radi protiv srpskog naroda, pa Milorad Vučelić, kritički ali mirno, bez uvreda.

Uz podršku 205 poslanika utvrđena je platforma za pregovore koju možete pročitati naknadno, ali na samoj sednici o njoj nije bilo mnogo reči.

***

Ima toga još, ali i ovo je više nego dovoljno. Da sačuvamo, da uporedimo, da se ne zanose mladi političari da su baš sada otkrili nešto novo. Da se setimo da se decenijama unazad i vlast i opozicija služe frazama, kukaju da im je teško, okrivljuju nekog drugog. I vide da im ne ide, ali uporno nastavljaju. Čekajući od kraja prošlog veka, da se svetska ravnoteža promeni i da se Rusija i Kina nekako više od Evrope zauzmu za pitanje Kosova. Ne uzimajući u obzir da se situacija u svetu može menjati i na drugu stranu, kao evo sad.

Naslovna fotografija: Canva/Istinomer