Zavođenje lažnim smislom #Kolumna
Kada se osvrnem za sobom i prelistam preko stotinu članaka koje sam napisala o teorijama zavere u prethodne dve godine, osetim neku tupu teskobu i zapitam se koja je poenta. Repetitivno lepljenje informacije na dezinformaciju. Tehnički - kao u fabrici na traci. Ali osećaj je takav kao da jednokratnim zavojem previjam permanentnu ranu.
Da bismo razumeli mehanizam koji uspešno održava svet konspiracija u životu, moramo da pronađemo odakle njegovo jezgro crpi svoju moć. U moru analiza i istraživanja koja pokušavaju da rasteraju maglu koja se uporno nadvija nad tim pitanjem, pažnju su mi zarobila dva koja zajedno čine sklad naizgled suprotnih snaga. Jedno govori o sukobu nauke i krupnog kapitala, drugo o krhkom egu pojedinca sklonog samozavaravanju. Ono što nam oba otkrivaju jeste da se srce teorija zavera ne krije u pukom dezinformisanju, već u vrednostima.
U prošlogodišnjem prazničnom intervjuu, naučnik Miloš Babić pričao je o principu proizvodnje sumnje koji je tokom druge polovine 20. veka originalno razvila duvanska industrija, u pokušaju da spreči naučnike i lekare da ubede ljude da prestanu da puše. Taj princip predstavlja matricu kojom se i danas uspešno služe velike korporacije koje profitiraju od bacanja sumnje u nauku.
U istraživačkom tekstu „Srce tame” objavljenom u časopisu „Odiseja”, autor podseća na jedan zanimljiv detalj iz tog perioda. Naime, tokom suđenja u kojem je duvanska industrija izgubila bitku protiv naučnog konsenzusa, otkriveno je nešto što će kasnije dobiti naziv Tobacco Industry Playbook. U arhivama Filipa Morisa, pronađena je propagandna knjižica pod nazivom „Loša nauka”, u kojoj se, između ostalog, navodi:
„Naukom se često manipuliše kako bi se ostvarila neka politička agenda. Državne institucije često izdaju javno poverenje time što krše pravila dobre nauke kako bi ostvarile političke ciljeve. Političke odluke zasnovane na lošoj nauci nameću ogromne ekonomske troškove na sve aspekte društva.”
Ako nauku iz knjižice Filipa Morisa zamenimo bilo kojom aktuelnom pojavom ili događajem od globalnog značaja, poput pandemije ili rata, shvatićemo da čarobna formula duvanske industrije uspešno nadigrava vreme – u središtu svake konspiracije uvek je globalna politička manipulacija, iza koje države nastavljaju da profitiraju od vršenja zloupotreba na štetu društva.
„Koliko god ovdašnji teoretičari zavere na rečima bili protivnici ‘globalnog projekta’, ‘stranih uticaja’ i ‘svetskih moćnika’, njihov desničarski i antinaučni narativ zapravo je, bili oni toga svesni ili ne, plod i saveznik upravo jedne zavere, ali realne, prave, materijalne zavere krupnog kapitala.” (Izvor: „Srce tame”)
***
Sa druge strane ove priče je pojedinac. Preciznije, slika koju on u svom umu ima o sebi.
U studiji objavljenoj u časopisu „Current Opinion in Psychology”, autori predlažu da verovanje u teorije zavere stimuliše osećaj smisla i svrhe na specifičan način koji je psihološki isplativ. U najkraćem, teorije zavere su ego-odbrambene. Radi se o alternativnoj stvarnosti u kojoj akteri mogu da brane krhki ego opažajući sebe i svoje grupe kao važne; da racionalizuju bilo koje svoje uverenje i postupke kao legitimne; i da kroz arhetipsku borbu između dobra i zla dožive intenzivna emocionalna iskustva koja čine da se osećaju živima.
Takvo rezonovanje je, prema rečima autora studije, blisko povezano sa fenomenom koji je objasnila teorija radikalizacije – ekstremna ideološka uverenja zadovoljavaju potrebu za značajem, čineći da ljudi osete da su važni i posebni, naročito nakon proživljenih negativnih emocija.
„Teorije zavere pomažu ljudima da brane relativno krhki osećaj sopstvene vrednosti, stvarajući lažan osećaj superiornosti koji suštinski degradira njihovo samopoštovanje. Radi se o trenutnom zadovoljstvu koje, donekle analogno pušenju ili kockanju, rezultira dugoročnom štetom.” (Izvor: „Psychological benefits of believing conspiracy theories”)
***
Obračun nauke sa duvanskom industrijom, u kontrastu sa deluzivnim egom pojedinca, evocira na atmosferu iz kultne TV serije Ljudi sa Menhetna.
Slično kako marketinški magovi pokušavaju da nas namame srećom, dizajneri konspiracija pokušavaju da nas zavedu smislom. Konstrukt na koji se oslanjaju moderne teorije zavere, podseća me na fenomen oslikan u karakteru čuvenog antiheroja iz popularnog serijala. Marketinški mogul Don Drejper, doživotno ranjen nesrećnim detinjstvom, ambiciozno sklapa svoj besprekoran imidž koji ga u odraslom dobu štiti od surove stvarnosti. Naizgled stabilna fasada dekonstruiše se kroz dugih sedam sezona, odbacujući sa sebe sloj po sloj, kako bi nam obznanila jednu ključnu stvar – ne samo da je moguće izgraditi milionsku korporaciju na stubu konspiracije, već i samu suštinu ljudskog identiteta.
Majstorstvo serije, pak, ogleda se u tome što ne pokušava da nam održi moralni čas na tradicionalan način. U momentima kada se glavni junak slama i demaskira, njegova okolina ne reaguje afirmativno. Naprotiv, on tada gubi poštovanje i kao u detinjstvu, ponovo biva zanemaren. Istina ne pobeđuje – istina samo jeste. A ljudi su, uglavnom, ravnodušni na nju.
Naslovna fotografija: Canva
