Javna rasprava o pravosudnim zakonima – još jedan monolog vlasti

Neki građani sa kojima smo razgovarali uopšte ne znaju o čemu je reč, neki veruju da je u pravosuđu sve kako treba, neki misle da ako budu poslušni i poštuju pravila pa nikad ne dođu na sud – ne treba ni da ih bude briga. Za temu reforme pravosuđa zainteresovano je pravosuđe, po neki političar, deo civilnog sektora i novinari – kad je prigodna prilika.

Zato nije ni čudo što je od referenduma, kada je Ustav Srbije promenjen u delu o pravosuđu, pa do sada kada su u Skupštinu Srbije stigli predlozi pet novih zakona kako bi referendumu dali neki smisao – tema pravosuđa uglavnom ostavljena po strani. S vremena na vreme izjava iz Ministarstva pravde da nas Venecijanska komisija hvali, po neki tekst da se čekaju zakoni, bez preteranog udubljivanja. 

Istina je da se u vreme referenduma stvarala atmosfera da je nezavisno sudstvo već opipljivo. Međutim, od izjave predsednika Srbije Aleksandra Vučića „da će građani na referendumu glasati za napredak demokratije, vladavinu prava, suštinski nezavisno pravosuđe i samostalno tužilaštvo”, stigli smo do toga da nam ministarka pravde Maja Popović godinu dana kasnije poručuje da promene Ustava, zajedno sa sudskim i javnotužilačkim zakonima koji treba da se usvoje – tek „imaju potencijal da donesu značajne pozitivne promene u srpskom pravosuđu”.

Ministarka će uskoro pred poslanicima braniti Zakon o sudijama, Zakon o uređenju sudova, Zakon o Visokom savetu sudstva, Zakon o javnom tužilaštvu i Zakon o Visokom savetu tužilaštva. Kako je najavljeno, oni bi morali biti usvojeni najkasnije godinu dana nakon potvrđivanja rezultata referenduma u parlamentu, što se desilo 9. februara prošle godine.

Zakon uvek lepo zvuči

Probali smo zakone da čitamo sami. 

Na početku novog Zakona o sudijama sada će pisati da je „sudija nezavisan u vršenju sudijske funkcije”. I još: „etički principi vršenja sudijske funkcije su: nezavisnost, nepristrasnost, odgovornost i dostojanstvenost” . 

Možda će to dati novu perspektivu, jer u važećem zakonu sada piše: „Sudija je nezavisan u postupanju i donošenju odluke.” I piše „da je dužan da u svakoj prilici održi poverenje u svoju nezavisnost i nepristrasnost”.  

Pošto nama sve to zvuči isto, razgovarali smo sa  pravnicima koji prate proces reforme. 

Programski direktor Transparentnosti Srbija Nemanja Nenadić, istraživačica i koordinatorka projekata u organizaciji Partneri Srbija Kristina Kalajdžić, kao i direktor pravnih poslova Crte Pavle Dimitrijević saglasni su da zakoni svakako nisu ni do sada bili prepreka sudijama i tužiocima da rade svoj posao, a kada bi oni radili po zakonu – nikome više ne bi bilo važno ko ih bira ni šta u zakonu piše.

O pet predloga zakona održana je javna rasprava, i preko sajta ministarstva, i u Skupštini Srbije sa sudijama i tužiocima, i sa nevladinim organizacijama koje su iznele preko 50 primedbi i predloga koje je Ministarstvo pravde trebalo da razmotri i objavi da li je išta prihvaćeno. 

Međutim, samo 36 sati posle zvaničnog završetka javne rasprave, Vlada je već usvojila predloge i poslala ih skupštini. A ovaj saziv do sada nije usvojio ni jedan amandman ni na jedan zakon. Pa da li je rasprava imala smisla?

Programski direktor Transparentnosti Srbija Nemanja Nenadić kaže da je svako ko je želeo da se uključi u raspravu i da konkretne predloge i komentare, imao dovoljno prilika da to učini, ali da su dosadašnja iskustva pokazala da predlagač nije spreman da prihvati sugestije. 

„Nedvosmisleno se pokazalo da je dobijanje pozitivnog mišljenja Venecijanske komisije glavni cilj vlasti. Takođe, očigledno je da imaju želju da ispune rok, pa za temeljno razmatranje svih pitanja i nema tako mnogo vremena”, kaže Nenadić.

I on i Kristina Kalajdžić iz Partnera Srbija smatraju da mediji nisu pomogli da se u dovoljnoj meri razumeju ni same ustavne promene, a da je onima koji nisu iz struke još manje jasno šta je smisao usvajanja novih zakona o pravosuđu. 

„Javne rasprave jeste bilo, Ministarstvo pravde je od jeseni započelo sa neformalnim konsultacijama struke i civilnog sektora, dok je formalna javna rasprava prilikom koje je svako mogao da uputi pisane komentare na nacrte zakona trajala od 12. decembra 2022. godine do 15. januara 2023. godine. U okviru javne rasprave su održana i četiri javna događaja.Time su formalno ispunjene zakonske obaveze predlagača zakona da omogući javnosti da učestvuje u procesu donošenja zakona. Interesantno je da vreme i mesto održavanja javnih događaja nije bilo dostupno na sajtu Ministarstva pravde, tako da ste za javne događaje mogli da saznate ukoliko vas je Ministarstvo pozvalo da prisustvujete, ili ukoliko pozovete telefonom da pitate, što je naša organizacija uradila”, objašnjava Kalajdžić.

Kao učesnica dva javna događaja koja su održana u Beogradu, svedoči da su umesto dijaloga sa predlagačima zakona i argumentovane debate, slušali monologe u trajanju oko dva sata kojima se hvale nacrti zakona, zbog čega je vreme za pitanja i komentare učesnika bilo nedovoljno. Na većinu pitanja i predloga učesnika javne rasprave nije bilo argumentovanog odgovora, pa se može postaviti pitanje – zašto su javni događaji uopšte organizovani? 

Pavle Dimitrijević iz Crte ukazuje da je brzina kojom je Vlada Srbije usvojila set pravosudnih zakona, ukazuje na želju izvršne vlasti da ovaj proces završi što pre, bez udubljivanja u predloge stručne javnosti. 

„Ovakvo postupanje takođe obesmišljava javnu raspravu i sve iznete predloge stručne javnosti. Utisak je da su jedino komentari Venecijanske komisije bili nešto na šta je obraćana pažnja,” naveo je Dimitrijević. 

Koga briga ko bira sudije?

Kao jednu od najvažnijih promena predlagači su isticali to da skupština više neće birati sudije i tužioce. I mada se činilo da je to još od prošle godine tako – Skupština Srbije je nakon referenduma izabrala ukupno još 104 sudije i 20 predsednika sudova. Da li je za pojedinca važno da li sudije i tužioce bira skupština ili neko drugo telo?

Nenadić kaže da se ovim zakonima u stvari rešava kako će biti birani oni koji će birati i razrešavati sudije i javne tužioce. 

„Građanima je važno da sudije i javni tužioci rade svoj posao kako valja. Kada bi tako radili, ne bi ih zanimalo kako se biraju. Način rada može da bude u vezi sa načinom izbora – ako sudija i tužilac nekom duguje zahvalnost za to što je uopšte izabran, što će napredovati ili ostati u pravosuđu i pored grešaka, ako to ne zavisi od objektivnih i unapred predviđenih kriterijuma, onda može biti izložen neprimerenim uticajima”, kaže naš sagovornik.

Principijelno, smatra Nenadić, jeste napredak to što izbor neće više zavisiti od volje političara, ali da će i sada savet koji bira činiti sudije i tužioci koje biraju njihove kolege, a deo saveta „istaknuti pravnici“ koji će i dalje birati narodni poslanici.

„Izbor sudija i tužilaca od strane kolega ima manjkavosti jer se favorizuju kandidati iz najviših instanci pravosuđa. Mnogo više stvari bi moglo bolje da se uredi kada je reč o izboru istaknutih pravnika. Kako je sada napisano, postoji opasnost da Odbor za pravosuđe odbaci prijave ‘nepoželjenih’ kandidata, zato što oceni da ne ispunjavaju uslove, a da oni o tome nemaju priliku da se izjasne. Kriterijumi za odlučivanje nisu propisani, već se sve svodi na političku odluku – da li će neki poslanik predložiti nekog od kandidata i oko kojih kandidata će se usaglasiti većina na Odboru. Zatim, još jednom treba da se postigne većina kroz odlučivanje na plenumu”, kaže Nenadić.

Kalajdžić smatra da za sve nas koji razmišljamo kako da platimo račune i preživimo do prvog, možda ne izgleda važno kako se sudije i tužioci zapošljavaju. 

Međutim, ukoliko ste među onima koje frustrira što tužilaštva ne pokreću istrage u slučajevima očiglednog kršenja zakona, ili zašto vaš postupak pred sudom traje pet godina, onda pitanje ko postavlja i bira sudije i tužioce postaje važno. 

„Strukovna udruženja i organizacije civilnog društva smatraju da izmene zakona neće obezbediti potrebnu nezavisnost jer je sastav Visokog saveta sudstva i Visokog saveta tužilaštva podložan političkom uticaju. Reforma pravosuđa u Srbiji traje duže od deset godina, a nove izmene zakona više deluju kao krečenje fasada, dok vam kuća gori”, kaže Kalajdžić.

Dimitrijević ističe da će efekti ovih izmena građanima biti vidljivi kroz kvalitetniji rad sudija i tužilaca, koji bi trebalo da budu nezavisniji i efikasniji ali samo ukoliko zaista budu sprovedene i primenjene na svim nivoima sudova i tužilaštava.

Šta će biti bolje?

Za Nenadića, novina sa najvećim potencijalom je povećanje samostalnosti javnih tužilaca, ali da je na njima koliko će se tom samostalnošću služiti u praksi. Nesumnjivo je dobro to što više neće biti mogućnosti da Skupština, bez ikakvog argumenta odbije da podrži „prvi izbor“ sudija i tužilaca, a što se neretko dešavalo. Pravosudni saveti će, uz sve moguće manjkavosti, makar morati da obrazlože svoje odluke.

Pavle Dimitrijević kaže da nijedan zakon, pa ni ovi koji se menjaju ne mogu rešiti problem autocenzure i pasivnosti sami po sebi. Tužilački zakoni, kaže, ukoliko se usvoje, jačaju položaj tužilaca. Mehanizmi odmazde prema „neposlušnim“ tužiocima se takođe ovim propisom suzbijaju, odnosno podložni su kontroli, ali na kraju krajeva, do svakog pojedinačnog tužioca će biti kako će se osećati „u svojoj koži“ i kako će primenjivati sva prava koja mu zakon daje.

Za Kristinu Kalajdžić nova ovlašćenja Visokog Saveta sudstva i Visokog saveta tužilaštava svakako su korak napred u odnosu na postojeće stanje. Takođe, nacrtom Zakona o tužilaštvu ukinuto je dosadašnje uređenje da postoji samo jedan javni tužilac u Srbiji – republički, već će  funkciju javnog tužioca po novom, obavljati vrhovni javni tužilac, glavni javni tužioci i javni tužioci, umesto dosadašnjih zamenika. To u praksi treba da znači da će tužioci imati više slobode u radu i veću odgovornost. 

A najveći izazovi?

Za Nenadića najveći problem pravosudne reforme je zadržavanje i podizanje na ustavni nivo imuniteta članova pravosudnih saveta u vezi sa mišljenjem i glasanjem. To praktično znači da bi članovi Saveta koji zloupotrebe svoju funkciju kako bi doneli korist ili štetu nekom sudiji i tužiocu ili kandidatu za te funkcije ne mogu da zbog toga odgovaraju ni krivično ni na drugi način. 

Najzad, mogućim zloupotrebama pogoduju situacije kada odredbe zakona nisu dovoljno jasne, kada podležu tumačenju na osnovu nedovoljno jasnih kriterijuma. Takvih primera ima dosta i zato je, između ostalog, bilo korisno da se za ove nacrte zatraži mišljenje od Agencije za sprečavanje korupcije, pored toga što je reč o zakonskoj obavezi. Agencija bi morala na osnovu svoje metodologije da utvrdi postojanje ovih rizika i da da preporuke. Na žalost, na osnovu do sada dostupnih informacija, niti je Ministarstvo pravde zatražilo mišljenja, niti ih je Agencija dala na sopstvenu inicijativu.

Prema mišljenju Kristine Kalajdžić, to je pre svega pitanje materijalnog položaja, odnosno primanja sudija, tužilaca i drugih zaposlenih u pravosuđu koje uopšte nije adresirano izmenama zakona. U narednih nekoliko godina očekuje se odlazak u penziju više od polovine sudija, ukoliko želimo da ta mesta popune mladi koji imaju najbolje kvalifikacije plate ne mogu biti ovako niske, a napredovanje sporo. Ovo znači da će najlošiji kandidati da završe u pravosuđu, što će građani osetiti na svojoj koži kada budu želeli ili morali da zaštite svoja prava pred sudovima. 

Neujednačena praksa postupanja sudova takođe nije rešena izmenama zakona, niti su uvedene mere koje bi u praksi zaista obezbedile da tužilaštva sprovode efikasnije istrage, a suđenja kraće traju. Pored navedenog, izmenama zakona se ne obezbeđuje unapređenje transparentnosti u radu sudova i tužilaštava, kao ni Visokog saveta sudstva i Visokog saveta tužilaštva. 

Možda deluje kao manje bitno u poređenju sa prethodno navedenim, međutim ukoliko se odluke VSS i VST donose iza zatvorenih vrata, ukoliko nemamo dostupne informacije o tome zašto na primer neko tužilaštvo sprovodi istragu dve godine bez podizanja optužnice, ili šta se dogodilo sa ključnih dva minuta snimka sa naplatne rampe u Doljevcu, ne možemo da „kaznimo” ili „smenimo” odgovorne. Pravosuđe neće samo od sebe postati bolje, ukoliko nema obavezu da građanima polaže račune za svoj rad.  

Šta nam je na kraju jasno?

Iz podataka dostupnih sa javnih rasprava saznali smo da su ključne novine to što sudija neće imati „probni rad”, pa samim tim ni razlog da se možda nekome „dodvorava” kako ne bi izgubio funkciju, već će jednom izabrani sudija imati stalnost funkcije od izbora do navršavanja radnog veka. Da se detaljnije uređuju slučajevi razrešenja sudija zbog pravosnažne osude za krivično delo kao i slučajevi razrešenja sudije zbog učinjenog teškog disciplinskog prekršaja. Da je i postupak izbora predsednika suda, preseljen u nadležnosti Visokog saveta sudstva, umesto, kao do sad, u nadležnosti Narodne skupštine. Visoki savet sudstva biraće sudije porotnike na osnovu javnog konkursa, umesto da ih, kao do sada, imenuje na predlog ministra pravde. Da će budući sastav Visokog saveta sudstva činiti 11 članova: šest sudija koje biraju sudije, četiri istaknuta pravnika koje bira Narodna skupština i predsednik Vrhovnog suda. 

Sada čekamo skupštinsku raspravu od koje očekujemo odgovore na pitanje ko mogu biti  „istaknuti pravnici” koje će birati skupština na predlog političkih partija, a koji će posle primene zakona imati znatan uticaj na izbor nosilaca pravosudnih funkcija. U zakonu piše da će morati da imaju 10 godina iskustva, da će se birati na konkursu, da treba da budu dostojni. Nešto najsličnije Zaštitniku građana na primer, ili kao kad skupština bira članove REM-a koji nisu partijski kadrovi, nego nepristrasni stručnjaci. 

Naslovna fotografija: Canva