Dom za posrnule devojke #Retrovizor

Ne znam s kim bih radije uporedio najnovija Gesta Dei per Vulin, dela Gospodnja putem Vulina, Oca Srpskog Sveta: dvema grešnicama koje bi u svojoj zemlji mogle dopasti dugoročnijeg apsa, ponudio je utočište i studentsku skrb u Srbiji. Da li naš Fuše osniva internat poput domova za posrnule devojke, kakve je naročito imala jedna crkva, koja neka ostane anonimna, mada nije, ili mi više budi spomen na otimanje velikih sila za fizičare kadre da naprave dalekometne rakete, a zašto ne i atomsku bombu – pokojni fon Braun je nakon slavne službe u Trećem rajhu pripao Americi…

Dve Srpkinjice iz Sarajeva su i po jednom i po drugom kriterijumu privukle pažnju vizionara Vulina: veličanje ratnih zločina i ratnih zločinaca je po zakonu Bosne i Hercegovine – čije su državljanke – krivično delo zbog kojeg počiniteljke mogu dopasti višegodišnje robije.

Vratimo se iz našeg prezlatnog veka načas u vek mračnjaštva: devojke koje su u ono doba zatrudnele, a nisu bile udate, crkva je, baš zato što su počinile greh, primala u svoja specijalna odeljenja, gde su pitomice postajale robovska radna snaga, a dobročiniteljka crkva je bebama raspolagala kao svojim zasluženim vlasništvom. Pomenute Sarajke su se ogrešile o adete svoje okoline, nisu obrukale porodice, dapače, ali su ogorčile stotine hiljada sugrađana i našle bi se pod udarom tamošnjeg zakona. S druge strane, baš tom svojom zovimo je starinski posrnulošću, privukle su pažnju Oca Srpskog Sveta, jer ono što je greh u nesrpskom svetu, dika je i radost u Srpskom svetu, pa su grešnice iz skučenog sveta lokalnog, domicilnog ćudoređa premeštene i u bolju zemlju i u višu sferu: devojke koje su na dan pomena žrtvama Srebrenice oduševljeno klicale Ratku Mladiću, a jedna od njih je odgovorila nekome ko ju je blagoukorio „ma nek smo vas pobili”, zapravo su pandan najnaprednijim fizičarima potkraj Drugog svetskog rata: za atomsku bombu o kakvoj sanja rukovodilac naše tajne službe mlade Sarajke su udvostručeni Fon Braun.

Ovo nije tajna akcija tajne službe, devojke nisu pacovskim kanalima prebačene ispod Drine u Srbiju, da bi živovale u tajnim lagumima i lavrama gde se stvara propaganda Srpskog Sveta, nego su napadno, već sutradan po posrnuću – koje je istovremeno bilo čin njihovog uznesenja! – bile blagoizveštene da ih u Matici, u Praognjištu Srpskog Sveta čekaju svetla budućnost i slava: „Ako ne mogu da kročim na američko tle, mogu iz druge države da preuzmem devojke koje su tamo prestupnice, a koje su velika nada srpske propagande!”

Dosta o njemu, gde su ostali, šta rade? Ana Brnabić drži da je u jeziku uznapredovala toliko da se može rugati Draganu Todoroviću, pravnom nasledniku Glišićevom (Milovana, hoću reći, ne Glišića iz Anine stranke, iako je potonji sada slavniji), Todor piše narodnim jezikom valjevske nahije, to u „Vremenu” čini trideset godina, jedino ga je Ana, kao da je učenica drugog razreda O.Š. „Ratko Mladić”, uhvatila da ne piše slovo „h” u glagolu „uhvatiti”, pa ga je izvrgnula svesrpskom ruglu, dokazujući na ovom ogrešju o pravopisanije da se „Vreme” sunovraćuje u ništavilo, dočim će njezina stranka, čiju propast „Vreme” predviđa i verujem blagoočekuje, trajati dok je Sunca i dok je Mjeseca!

Moje kolege čija dela obitavaju na internetu, najčešće izostavljaju datum kad se nešto desilo, prenebregavaju, to je valjda zakonopravilo novog života, i gde je nešto rečeno, i kojim je dobrom rečeno, pa nisam načisto jesam li naišao na nešto iz predsednikove nepregledne zaostavštine, ili sam pročitao nešto što predsednik iznova misli i nanovo nam poručuje: da bi mu srce bilo na mestu kad bismo se manuli kuca i maca, i kad bismo malo češće rađali decu, barem mi koji ne živimo u soliterima, jer, predsednik je vispreno uočio da život u višespratnicama ne podstiče fertilno sposobne stanare na produženje vrste, začudilo bi me ako je predsednik to rekao i nedavno, jer je upravo predsednik otac kula u Beogradu na vodi, što bi značilo da je beloj kugi, crkla dabogda i ona kao i žuta kuga, išao na ruku više nego iko drugi! Ako je ovo savremena izjava, ona je i kriptopozdrav takozvanom Martinoviću, pavšem u bedak nakon javnog i preslavnog anatemisanja onih koji nemaju porod: „Martine, vozdigni divnu glavu gore, da te opet pozna i zemlja i more…” Vladar drži da se stanovništvo lomi između kućnih ljubimaca i dece, iako mnogi ljudi imaju i decu i životinje, neki pak nemaju ni potomstvo ni kućne ljubimce, na ovu notornu istinu niko nije predsedniku ukazao, kao što nema u olimpijskom plemenu nikoga ko bi vrhovnom biću preporučio da iz svog govora trajno izbaci sledeće reči: kuce, mace, deke, bake. To ne spada u kraljevski govor, to je jezik porodice i dečijih vrtića, iz despotovih usta to zvuči neprirodno, neprikladno i neprijatno, to je kao kad bi dvogodišnjak, ustajući sa noše, svaki put uzviknuo „živela Srbija!”

Pošto se takozvana Suzi specijalizovala više za sajmove vina i za predupređivanje gospodarovog pijanstva, možda bi mogla da zameni Anu na čelu Vlade, bila bi to porodična rokada, kao one sa Gašićem i Vulinom, ili Stefanelijem, a Ana, koja kida srpski na tviteru i drugde, da postane savetnica baš za jezik. To bi nam svima služilo na čast: neko ko je muku mučio sa predikatom i subjektom, zahvaljujući visokopismenom okruženju, može ovladati maternjim jezikom toliko da se podsmeva Draganu Todoroviću (koji je moj drug).

Da. Još ovo. Nakon razotkrivanja polutajne armije botova, prvoraskrinkani se opredelio za šegačenje, ne može stvar da porekne, neće da je prizna, ostaje mu da je omalovaži, pa se slikao, mislim sa svojim Batom, šta radite vas dvojica, kud letite vas sto gusaka – sakupljamo botove! Tako nam saopštavaju šta misle o našoj ipak zgranutosti što smo plaćali i trpeli četrnaest hiljada parazita, ucenjenih nesrećnika, ili iskrenih pokvarenjaka… U kriznom štabu za vanredne situacije „Srpski Šojgu” smišljene su majice na kojim prkosno piše I JA SAM BOT, daj odmah, ko ima lep torzo, Bata i mladi Čadež, nasmejani su, jer su naučni dokaz da je saga o botovima čista budalaština, a zapravo im na junačkim prsima piše istina: cenjeni vazali, vi ste ironični (a najstrašnije u despotiji je kad se despotu i njegovoj sviti prohte da budu duhoviti, to sam već nauč. dokazao u više navrata, izvinjavam se red. čitaocima), vi ste sarkastični, ali vi zapravo jeste botovi, vi radite isto što su godinama radili ovi paravojni paravagnerovci koji su se naprasno raščuli i izronili nevoljno iz vaše kanalizacije na svetlost dana, samo što vas dvojica botujete javno, i na nivou koji priliči vašim feudalnim titulama i prinadležnostima.