Ovo su jedini protesti u istoriji koji se vode protiv izbora
Ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Goran Vesić, član Predsedništva Srpske napredne stranke, izjavio je da protesti „Srbija protiv nasilja“, koji traju više od tri meseca i organizuju se u više gradova u zemlji, predstavljaju „jedine proteste u istoriji savremene politike koji se vode protiv izbora“.
“Ovi protesti će ući u istoriju moderne politike kao jedini protesti u istoriji savremene politike koji se vode protiv izbora. Inače, ja sam devedesetih godina bio na svim protestima protiv Slobodana Miloševića i znam kako je to izgledalo i uvek je opozicija tražila izbore i svuda na svetu opozicija kada protestuje protiv vlasti traži izbore, jer je potpuno prirodno ako verujete da imate većinu da pobedite na izborima i da svoju većinu ostvarite. E ovo su jedini protesti gde su oni protiv izbora jer ne žele na izbore ni po koju cenu. Jer znaju da će na tim izborima proći gore nego što su prošli na prošlim izborima. I zato oni misle da neko treba da ih ustoliči, da ih ovako dovede na vlast bez izbora i da je to, da su upravo ti protesti. I zato je strašna zloupotreba tragedija koje su se dogodile koje upravo rade ljudi koji organizuju te proteste. Jer sa tragedija koje su se dogodile na kraju smo prešli na Zakon o planiranju i izgradnji.”
Važno je podsetiti se povoda ovih protesta. Nakon masovnih ubistava, u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” na Vračaru i u selima u okolini Mladenovca, 3. i 4. maja, stranke parlamentarne opozicije pozvale su na protest u Beogradu 8. maja, a potom je grupa opozicionih političkih partija i nevladinih organizacija to učinila i u Novom Sadu. Saopšteno je da se traži zaustavljanje dalje promocije nasilja u medijima i javnom prostoru, kao i odgovornost za dugogodišnje neadekvatno reagovanje nadležnih organa, odnosno smena odgovornih ministara. Na protestima 8. maja okupio se veliki broj ljudi, a ispred Skupštine Srbije, potom i ispred zgrade Vlade Srbije, pročitani su zahtevi i dat rok vlastima da ih ispune do 12. maja.
'Skup ispred Narodne skupštine, koji je organizovalo više opozicionih partija i organizacija, počeo je minutom ćutanja, nakon čega se okupljenim građanima obratila nastavnica srpskog jezika Marina Vidojević koja je pročitala zahteve nadležnima. Okupljeni zahtevaju momentalnu smenu svih članova Regulatornog tela za elektronske medije, hitno ukidanje emitovanja rijaliti programa i emisija koje promovišu nasilje, agresiju i nemoral na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, zabranu štampanih medija koji svojim sadržajem promovišu nasilje i agresiju, objavljuju lažne vesti i krše novinarske kodekse, smenu rukovodstva RTS-a zbog emitovanja programa koji promovišu nasilje, kriminal i agresiju, oduzimanje nacionalne frekvencije televizijama Pink i Hepi zbog kršenja zakona i promocije nasilja. Zatražili su i smenu ministra unutrašnjih poslova Bratislava Gašića, ministra prosvete Branka Ružića i šefa Bezbednosno-informativne agencije Aleksandra Vulina, kao i održavanje sednice Narodne skupštine na kojoj će se razmotriti odgovornost Vlade Srbije i bezbednosna situacija u zemlji u najkraćem mogućem roku. Marina Vidojević koja je pročitala zahteve navela je da je rok za njihovo ispunjenje do petka, 12. maja.'
Budući da zahtevi nisu ispunjeni (ministar prosvete Branko Ružić je još 7. maja podneo ostavku) usledila su nova, još masovnija okupljanja, protestne šetnje i blokade auto-puta. Protesti „Srbija protiv nasilja“ proširili su se tokom proteklih meseci na više gradova.
A umesto ispunjenja zahteva, predsednik Srbije Aleksandar Vučić ponudio je izbore. On je još 14. maja saopštio da će izbori biti održani najkasnije u septembru, da bi 7. juna, na zajedničkoj konferenciji sa predsednicom Vlade Srbije Anom Brnabić, izjavio da je „sada jasno da ćemo imati prevremene parlamentarne izbore“, a da je „samo pitanje meseca u kome će biti održani“. Takav stav usledio je nakon što je premijerka Brnabić naglasila da je njena „ostavka na stolu“ i da smatra da „iz ove krize“ izlaz predstavljaju „parlamentarni izbori do kraja godine“.
Na to su predstavnici opozicije odgovorili da „ne žele nove izbore pod starim uslovima“.
'Prvo mora da ispuni zahteve protesta, pa onda možemo da govorimo o ostalom. Bilo bi pogrešno da na izbore idemo pod uslovima sveprisutnog nasilja', kaže Marinika Tepić, iz proevropske Stranke slobode i pravde (SSP) sa 15 poslanika u parlamentu. 'Aleksandar Vučić je posle izbora u Beogradu prošle godine obećao da će za godinu dana raspisati nove. To nije učinio. Njegova reč više ništa ne vredi', navela je Tepić. Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju OEBS, koja je posmatrala i izbore prošle godine u Srbiji, ocenila je nakon glasanja u aprilu 2022. da je izborni proces održan u nejednakim uslovima u kojima su nosioci javnih funkcija bili favorizovani.'
Organizacija „Crta“, koja je posmatrala i prošlogodišnje izbore, konstatovala je u svom Završnom izveštaju da je „integritet izbora bio značajno ugrožen jer je ravnopravnost izbornih učesnika bila urušena u korist stranaka vlasti“, da su „birači ostali uskraćeni za ravnomerno i objektivno informisanje o izbornoj ponudi“, kao i da je „sloboda izbora bila ugrožena za određene grupe stanovništva“.
'Sveobuhvatne promene izbornih zakona koje su, suprotno međunarodnim demokratskim standardima, sprovedene uoči raspisivanja izbora, uz napuštanje višedecenijske prakse organizovanja izbora, opteretile su izbornu administraciju i doprinele pravnoj nesigurnosti. Izbore su obeležile rasprostranjene klijentelističke prakse, pritisci i zastrašivanja, izražena medijska neravnopravnost i zloupotreba institucionalnih prednosti koje su zamaglile granicu između države i vladajuće stranke. Pokušaji da se zaštiti integritet izbora ostali su bez pravovremenog institucionalnog odgovora i bez epiloga.'
Vesić je, želeći da potkrepi svoju tvrdnju da „svuda na svetu opozicija kada protestuje protiv vlasti traži izbore“, naglasio da je on tokom devedesetih godina „bio na svim protestima protiv Slobodana Miloševića“ i da „zna kako je to izgledalo i uvek je opozicija tražila izbore“. Upravo pozivanje na primer opozicionog delovanja u Srbiji tokom perioda vladavine Slobodana Miloševića dovoljno je da ospori njegovu argumentaciju.
Na stranu činjenica da su razlozi za najveće proteste tokom devedesetih godina (1996. i 2000) bili borba za priznavanje rezultata izbora, a ne zahtev za novim, vredi se podsetiti da je krajem leta 1997. upravo Demokratska stranka, čiji je Vesić u to vreme bio funkcioner, bojkotovala parlamentarne i predsedničke izbore zbog loših izbornih uslova.
Demokratska stranka se, kako je saopštio njen tadašnji lider Zoran Đinđić, odlučila za „ofanzivnu antiizbornu kampanju“ i on je od članova Glavnog odbora stranke zatražio da je pretvore u „kampanju za poštene izbore“. Kazao je da je „građanima Srbije jasno da učešće na ovim izborima predstavlja učešće u farsi koja vodi Srbiju u propast“.
'DS je od osnivanja parlamentarna stranka, ali od toga ne vidim nikakve koristi ni za stranku ni za zemlju. Kad me pitaju šta će biti sa strankom ako četiri godine ne bude izbora i ako sve bude kao do sada, ja odgovaram pitanjem: Čoveče, šta će biti sa tobom, šta će biti sa tvojom decom. Pusti stranke, baš me briga šta će biti sa DS. Hoće li ova zemlja za četiri godine postojati. To vam je kao onaj vic kada pitaju drvoseču što se muči sa tupom sekirom, što je ne ne naoštri, a on odgovori - nemam vremena, čeka me još pola šume. Krajnje je vreme da stanemo i naoštrimo testere, kazao je Đinđić.“
Dakle, izjava da su u pitanju “jedini protesti u istoriji savremene politike koji se vode protiv izbora” sporna je po najmanje dva osnova.
Najpre, protesti „Srbija protiv nasilja“ organizovani su, kako su još 6. maja istakli organizatori, sa ciljem da se zaustavi promocija nasilja u zemlji i od zahteva iznetih na prvom okupljanju 8. maja nije se odustalo ni nakon tri meseca. Predsednik Srbije je kao odgovor na sve masovnija okupljanja građana ponudio izlazak na izbore, dok opozicija insistira na tome da se najpre ispune izneti zahtevi, smatrajući da bi izlazak na birališta “pod uslovima sveprisutnog nasilja” bio pogrešan.
Drugo, činjenica da upravo stranka kojoj je nekada pripadao Goran Vesić nije želela da 1997. učestvuje na izborima, nezadovoljna izbornim uslovima, boreći se i uličnim manifestacijama za njihovu promenu, demantuje njegovu tvrdnju da je i za vreme Miloševića opozicija na protestima „uvek tražila izbore“. Tražila je izbore pod ravnopravnom uslovima, ne želeći da izlazi na one koje, po njihovom mišljenju, nisu fer.
Prema tome, svođenje zahteva protesta koji se već tri meseca organizuju širom zemlje na borbu protiv izbora predstavlja očiglednu zamenu teza i zato izjavu ministra Vesića ocenjujemo kao “zloupotrebu činjenica”.
Foto: Fonet, Milica Vučković
