Kako smo kadrovskom politikom sistematski uništavali obrazovanje

Ali da se zadržimo na smernicama. Da ih je ministarstvo poslalo školama ponavlja ovih dana u svim medijima nova ministarka prosvete Slavica Đukić Dejanović naglašavajući da su smernice „rezultat vrlo ozbiljnog multisektorskog rada”, ne zaboravljajući naravno ni sugestije predsednika države. Naime, ministarstvo se pred kraj leta 2023. godine, skoro četiri meseca nakon nezapamćenog zločina u školi „Vladislav Ribnikar” – setilo da bi u školama trebalo negovati „prave ljudske vrednosti”, učiti decu poštovanju ljudi, poštovanju različitosti, toleranciji. Učiti ih dobrim primerima kako se treba ponašati prema onima koji misle drugačije.

Naveden je u smernicama niz koraka, šta prvog dana, šta prvih nedelju ili dve (ustupak je da neće baš odmah biti ocenjivanja). „U prvoj nedelji biće tih tematskih razgovora, radionica, savetovališnog rada, biće upućeni nastavnici i učenici da u sklopu sopstvene kreativnosti, u zavisnosti od uzrasta deteta, od tipa škole, izaberu teme iz više oblasti za koje smatraju da su za njih prioritetne. Dakle, jedna individualnost u sistemu obrazovanja koji mora ostvariti svoj plan i program i rutinu”, rekla je ministarka. 

Dakle, sad je poželjna individualnost u nastupu, tačnije, da protumačimo – mi vam dajemo odrešene ruke da se snađete, gospodo prosvetni radnici, jer mi ne znamo šta bismo. Da znamo – ne bi se tek u poslednjoj nedelji avgusta na vladi usvajale izmene seta prosvetnih zakona bez teoretske šanse da budu primenjena u skorije vreme. (O merama „udaljenja sa nastave na nekoliko dana” kao vidu kazne u školi danas – možemo nekom drugom prilikom.)

Školama je data autonomija da odrede temu „tematskih dana”, pa je na primer za osnovne škole predloženo: Ja volim i poštujem sebe i druge; Šta mogu da učinim za tebe?; Mi smo deca jednog sveta; Podeljena sreća je dva puta veća; Šta ti osećaš, želim da znam? U srednjim školama neke se ponavljaju, ali je dodata i tema: Dani demokratske kulture ili Bogatstvo različitosti.

Na kraju, ministarstvo je rešilo da se u školi neguje „kolektivni duh” za koji ne znamo ko je zaključio da je nestao (ako je neko iz ministarstva ikad otišao na neku utakmicu između dve škole mogao se lično uveriti da kolektivnog školskog duha ne manjka), ali bi valjda sad trebalo (ko se seća američkih tinejdž komedija, seća) da se uspostavi „identitet škole” možda kroz maskote, boje ili neke nadimke, to je ostalo nejasno.

U slučaju da se neko pita gde je u svemu tome briga za bezbednost, kako ćemo sa strahom roditelja i dece od toga da će se zločin u nekoj meri ponoviti, imaćemo i dalje na raspolaganju psihologe i pedagoge, ukoliko u njih imamo poverenja i dobra iskustva u dosadašnjem radu. I to, ako nisu od onih za koje se pouzdano zna da su prikrivali prijave nasilja, ili da se ne uključuju preterano u svoj posao.

Kada je o bezbednosti reč, biće tu policajci, rekla je ministarka na RTS-u. Izostalo je pitanje kako to pomaže s obzirom na to da je i „Ribnikar” imao školskog policajca, a da se četiri meseca kasnije takođe ne zna gde je ta osoba bila za vreme zločina. Ili kako je uopšte i mogla da pomogne?

I da ne dužimo dalje, sve vrvi od projekata, uvodi se (izborni) novi školski predmet „Vrlina i vrednosti kao životni kompas”, a priznaje se da nema dovoljno psihologa i pedagoga koji bi o tome razgovarali sa decom, kao što nema dovoljno profesora matematike, fizike, informatike, srpskog, nemačkog i engleskog. To ne smeta ministarstvu da najavi da će broj dece u odeljenjima biti smanjen, kad budu usvojeni zakoni koji su u skupštinsku proceduru poslati 24. avgusta. 

Ružić uveo himnu 

Niko ne želi da odgovornost za konfuziju prebaci na Slavicu Đukić Dejanović, ona jeste nastavak kadrova SPS-a, ali se našla tu gde jeste kad je uveliko bilo kasno, a probleme rešava tako kako ih je rešavala i do sada u oblastima za koje je bila zadužena. 

Prosveta i obrazovanje uništavani su temeljno, pre svega nečinjenjem. Setimo se se tek nekoliko poslednjih primera, po čemu će ostati upamćeni ministri prosvete u Vladi Srbije, sa posebnim osvrtom na borbu protiv nasilja.

Branko Ružić, na primer, biće upamćen po tome što je podneo ostavku nakon masakra. Ali ne odmah, ne pre nego što je za zločin optužio zapadne vrednosti samo nekoliko sati nakon višestrukog ubistva, bez promišljanja, bez ikakve analize, bez jasne ideje zašto veruje da nam sa istoka dolaze samo ptičice i cveće, mir i ljubav. Ružić je tada rekao da je „potreban krupan preokret, pooštravanje mera, ali i sistemsko iznalaženje rešenja kako ova tragedija ne bi, ne daj bože, prerasla u društveno prihvatljiv način ponašanja kakav je nažalost slučaj u nekim zapadnim društvima”. Nije međutim sačekao da taj preokret donese, već se povukao i naišao čak na odobravanje velikog dela javnosti. Hvaljen je njegov potez ostavke i u skupštini, hvalila ga je i opozicija, ali je sve nekako utihnulo kad se saznalo da je Ružić zapravo samo „prekomandovan”, da je dan nakon razrešenja sa mesta ministra postavljen za savetnika svog partijskog šefa Ivice Dačića.

Šta je Ružić uradio za prosvetu tokom nešto više od dve godine? U njegovo vreme uvedeno je da školska godina počinje intoniranjem himne Srbije „Bože pravde”. To se verovatno odrazilo na smanjenje nasilja u školama približno koliko je intoniranje iste himne na početku svakog zasedanja smanjilo govor mržnje u skupštini. Na vršnjačko nasilje ministarstvo je reagovalo po pravilu prekasno, kada se snimak već pojavi na internetu, a najrečitiji primer je maltretiranje profesorke u Trsteniku kojoj su učenici u Tehničkoj školi izmakli stolicu, snimili to i objavili na društvenim mrežama. Iako je ministar očekivao izbacivanje iz škole, oni su kažnjeni – jedinicama iz vladanja i ukorom.

Piše mu na čelu da neće uraditi ništa

Pre Ružića ministar prosvete bio je Mladen Šarčević kojeg je predložio tadašnji mandatar Aleksandar Vučić. Tokom skupštinske rasprave prilikom predstavljanja ekspozea 2016, u javnost je izašao podatak – koji nije demantovan – da je sin tadašnjeg premijera Aleksandra Vučića pohađao gimnaziju „Ruđer Bošković”, odnosno da nekog posebnog drugog razloga da Šarčević postane ministar, zapravo i nema. 

Sa ove distance, čega se možemo setiti iz njegovog mandata? 

On se, na primer, 2016. sastao sa roditeljima Alekse Jankovića, dečaka koji se zbog vršnjačkog nasilja ubio 2011. godine. Vrlo brzo najavio je iskorenjivanje nasilja još tada svestan da ga ima mnogo više nego što se prijavljuje. I on je još tada formirao tim protiv vršnjačkog nasilja, najavio nove zakone, a onda  gostujući u jednoj emisiji na RTS-u izjavio da nekoj deci na čelu piše „muči me”. Jeste odmah rekao i da se šali, ali sama ta izjava, taj smeh kada je reč o takvoj temi pokazali su da ministar Šarčević na ovom polju neće napredovati i zaista nije. 

Pre Šarčevića dve godine na čelu prosvete bio je Srđan Verbić, nestranačka ličnost, samim tim jedan od „slabih ministara”. U današnje vreme nezamislivo, Verbić se te 2015. godine pojavio na jednom protestu prosvetara da ih pozove na razgovor, ali ga je neko iz mase polio vodom što je bilo svojevrsni primer kakav odnos prema nasilju imaju oni koji rade sa decom, ma koliko nezadovoljni bili. Pošto se ničeg drugog nismo setili, probali smo da pronađemo neka svedočenja iz vremena ministra Verbića, ali se svelo na trzavice oko doktorata rektora Megatrenda.

Skoro neprimetno prošao je kratak mandat Tomislava Jovanovića kojeg se bez guglanja ne bismo ni setili, ali je samo još jedan dokaz kako se razmišljalo o oblasti prosvete. Jer možda bi Jovanović nešto i uradio, ali ne znamo, jer je ministar bio od septembra 2013. do aprila naredne godine.

Sećate li se Obradovića i „Škole bez nasilja”?

Zato je njegov prethodnik Žarko Obradović imao vremena, jer je na čelu ministarstva prosvete bio od 2008. do 2013. godine, kada posle rekonstrukcije vlade nije izabran ponovo, nezvanično,  zbog afere „mala matura”. Naime kad se dokazalo da su rešenja mature „procurila u javnost”, ministar je i dalje smatrao da nema razloga da matura bude poništena. Inače to je bila jedna od najapsurdnijih afera u prosveti jer je zaključeno da je radnica štamparije iznela testove (u brushalteru), protiv nje je vođen postupak, utvrđeno je kasnije da su rešenja čak bila na prodaju.  Tvrdilo se i tada drugim rečima „da sistem nije zakazao”, da je odgovornost pojedinačna. Građani su protestovali, potpisivali i Istinomerovu peticiju, ponavljali da ministar treba da podnese ostavku, ali je on ostao dosledan u tvrdnjama da nije ni kriv ni odgovoran. 

Na početku mandata otkrio se sukob interesa oko nabavke udžbenika, ministar nije osećao odgovornost. Sledeće 2009. godine đaci su loše prošli na PISA testu, postavljalo se pitanje ministrovih putovanja po Kubi i Parizu nakon kojih nije želeo da kaže zašto je bilo važno da tamo bude. Inače, još 2010. godine Obradović se hvalio projektom „Škola bez nasilja” sprovedenim u tek 12 odsto škola, ali je tvrdio da daje rezultate. Bilo je tribina, predavanja, projekata, novih sajtova. Stručnjaci su upozoravali da mali broj nastavnika nasilje vidi kao problem, da deca doživljavaju poniženja i od drugova i od samih profesora, ali ministar je ostao pri svome. Kada je 2011. otkriveno lažiranje maturskih ispita u 80 posto škola, ministar je prosto rekao da će dogodine pojačati kontrolu. Odgovornih nije bilo. 

Na kraju, Obradović nije ni smenjen, već je sa funkcije otišao kolektivno, u rekonstrukciji, a karijeru političara je vrlo uspešno nastavio kao narodni poslanik SPS-a, a potom i šef stalne Misije Srbije pri OEBS i drugim međunarodnim organizacijama u Beču.

Neki su od majmuna, neki su od boga

Pomenućemo još i da je pritisak javnosti doveo do ostavke ministarke Ljiljane Čolić, koja mesto u Vladi Vojislava Koštunice napustila u septembru 2004, nakon višemesečnog negodovanja javnosti zbog njenih poteza. U nizu izjava izdvojio se pokušaj da se isključi Darvinova teorije evolucije iz nastavnog programa za učenike osmog razreda. Kasnije je objašnjavala da  nije pokušala da „izbaci Darvina”, već da pruži više prostora izučavanju porodice i zdravlja, ali to je došlo prekasno.

Sociolog kulture Ratko Božović ocenio je tada da je od samog početka novo Ministarstvo prosvete pokazalo tendenciju da poništi sve što je uradilo prethodno. „Ovde je bio problem da se na čelu Ministarstva našla ličnost koja nije velikog formata. Valjda se u Srbiji mogla naći osoba koja ima malo viši i superiorniji format, pa onda ne bi bilo tog gloženja između ličnog uverenja, lične stranputice i nekakvog znanja ili saznanja”, rekao je tada Božović kritikujući praksu „strančarenja”. 

Ta se praksa međutim održala do danas, bez naznake da će u skorije vreme biti promenjena.