Zašto je baš Miloš Vučević, a ne neki drugi bot sa društvenih mreža, koji krije originalne misli i najčešće zvuči kao eho, postao toliko važan za državu? Dosadašnji ministar odbrane, baš kao i dugogodišnja premijerka, a sada predsednica skupštine Ana Brnabić ima redak dar da ponavlja Vučićeve misli i izgleda kao da mu nikada ne dosadi. Razlog može biti i što građani Srbije, prema istraživanjima javnog mnjenja, već godinama najviše poverenja imaju u crkvu i u vojsku. Vučeviću je vojska postala sektor poslovno, a crkvu obilno u sve to meša sam.

Kada kažemo da Vučević služi kao „eho” izjava predsednika Srbije, evo i svežeg primera. Aleksandar Vučić u utorak uveče objavi na Instagramu da su pred Srbijom teški dani i da su joj ugroženi nacionalni interesi. Vučević u sredu ujutru na televiziji ponavlja da su „pritisci na Srbiju nikad veći”, kao da je on sam to saznao. Pa onda tumači, ali ne izlazi iz okvira koje je Vučić postavio, ne daje ni mrvicu nečeg što bi bila vest.

Predsednik stranke koji je više PR

Pitajte ljude oko sebe, ko je predsednik Srpske napredne stranke? Ko je taj na čiji mig skače partijska „vojska” od, kako tvrde, sedamsto hiljada ljudi? Ko je stranački šef i premijeru i većini ministara i predsedniku skupštine? Krenite u istraživanje po komšiluku, pa iskreno kažite koliko vam je ljudi u sekudi reklo – Miloš Vučević! A kad ste im rekli da ipak nije Vučić, da li im je ipak bilo potrebno objašnjenje ko beše Vučević?

To je onaj čovek iz Vojvodine koji retko pominje Vojvodinu, verovanje u Boga i pojedine svece mu je na granici fanatičnog, često se izražava kao pop, pravnik je koji podnosi besmislene tužbe i time se hvali, želi da vrati redovan vojni rok, ali da se to ne pripiše njemu, već da se zna da ispunjava želju takozvanog „vrhovnog komandanta”. Ali za sve koji su o njemu ikad govorili i pisali, prva i najvažnija Vučevićeva osobina bez razlike je – odanost porodici Vučić. Ako prisustvuje nekom skupu, uz obaveštenje da je tamo bio, Vučević ne propusti da okači sliku sa predsednikovim ocem Anđelkom. Ako govori o bratu Andreju, Vučević nudi porodičnu analizu, da pokaže da ih sve zna „u dušu”.

„Rekao bih da je razlog napada na Andreja činjenica da postoji izuzetna bliskost Aleksandra i njega, on je Ahilova peta za Aleksandra Vučića. Drugo, oni koji se bave ozbiljnom analitikom su zaključili da je Andrej jedan od najoperativnijih, najmobilnijih, najfunkcionalnijih i najstručnijih ljudi u SNS”, otvorio se Vučević pred još jednim bliskim stranačkim operativcem u emisiji „Ozbiljno sa Đukom”.

Ključni trenutak njegove karijere bile su dve krivične prijave koju ja baš protiv braće Vučić podneo Vučević, jednu zbog Jovanjice, drugu zbog optužbi za saradnju sa klanom Veljka Belivuka. Iako advokat, odigrao je važnu ulogu u kreiranju spina da je sud, odbacivanjem tih besmislica potkrepljenim izjavama u novinama, u stvari dokazao nevinost braće. I dao im argumente da to ponavljaju.

A ako Vučević na mrežama deli sliku sa Vučićem, onda je to uvek ona gde je predsednik u fokusu, izoštren, a Vučević pozadi, zamagljen i nevažan. Pa ako ni to nije dovoljno, prateći tekst počinje sa „zajedno sa predsednikom Republike Srbije Aleksandrom Vučićem obišao sam danas Dežurni operativni centar Vojnobezbednosne agencije.” Dakle prvo sa kim, a onda šta.

Gradonačelnik Novog Sada, ministar, premijer

To što je Vučević bio gradonačelnik Novog Sada punih deset godina, možda pamte Novosađani, za ostatak Srbije – to je skoro zaboravljeno. Iz tog vremena i Istinomer beleži nekoliko neispunjenih obećanja o vrtićima, kanalizaciji, ulaganju u spomenike.

Kako je vreme prolazilo, Vučevićeve originalne izjave bile su sve ređe, i što je on više ponavljao tuđe misli, to je u stranci više napredovao. Neke zabeleške o aferama ostale su samo u medijima, neke sumnjive saradnike pominju mu u skupštini poslanici iz Vojvodine dok ostali niti znaju o čemu je reč. niti pokazuju da ih interesuje.

Vučević je godinama imao još jednu ulogu. Kako se približi novo formiranje vlade, on u medijima bude promovisan za jednog od kandidata, o čemu je Istinomer već pisao. On i Ana Brnabić su mesecima razmenjivali komplimente, ponavljali da se za sve pita jedan čovek, a na kraju – do sada – to nikad nije bio Vučević. U međuvremenu je postao predsednik SNS-a ali ne onako kako se šefom stranke postaje u idealnom svetu, već tako što ga je Vučić praktično oktroisao na svoje mesto. O njegovom izboru najbolje svedoči tekst iz Politike gde se Vučević kao novi lider spominje samo usput bez ijedne rečenice citata, dok je ceo tekst posvećen onome što je rekao Vučić.

Kako je bilo tad, ostalo je i do sada, kada je nakon poslednje sednice predsedništva Vučević kao šef stranke bio tek konferansije da hrabro istakne kako se „SNS ne stidi da kaže kako sve radi sa predsednikom države”, te da najavi Vučića i njemu prepusti da saopšti kako će Brnabićka biti kandidat za predsednicu skupštine.

„Mi, naprednjaci, ponosno ističemo da sve zajednički radimo sa predsednikom države, da smo jedan tim”, piše predsednik SNS na svom Instagramu istog dana, da ostane i kratko podsećanje i da neko ne pomisli da on to nešto sam radi ili pokušava sebi da pripiše zasluge.

Vera, vojska i porodica

Vučević zna da građani Srbije veruju u crkvu i u vojsku pa ta dva ne odvaja. Zato je u njegovom mandatu Vojska Srbije prvi put obeležila svoju krsnu slavu, a on bio „kum slave” šta god to značilo, nismo ranije za to čuli. Uz to naravno podržava i porodicu, koja je za njega svetinja. Tvrdi da je pored slobodne države upravo porodica najviše izložena napadima, a da se on zalaže za tradicionalne vrednosti.

„Mi verujemo da su naši roditelji otac i majka, da mi rađamo ćerke i sinove, da mi imamo braću i sestre, da mi volimo svoje porodice i da nikome ne namećemo te vrednosti i samo molimo sve druge – nemojte nama da oduzimate stvari i vrednosti koje su nam od Boga date i u koje mi čvrsto verujemo”, izjavio je Vučević na manifestaciji „Dani porodice” u Perlezu.

Najavljuje da će do kraja 2024. godine biti doneta odluka o vraćanju obaveznog služenja vojnog roka, ne zna kako ni koliko, ali zna – „kad god smo pokušali da vojsku otuđimo od naroda, to je rezultiralo krahom i neuspehom”. Ponavlja da povratak vojnog roka nema nikakve veze sa Kosovom, iako je pre toga na RTS-u, posle dešavanja u Banjskoj izjavio:

„Da Vojska Srbije dobije naredbu od vrhovnog komandanta da uđe na Kosovo, mi bismo izvršili naređenje.” (RTS, 2. oktobar 2023.)

U istoj emisiji komentarišući sukob u Banjskoj, ocenio je da je „Prištini Milan Radojičić bio fizička meta, dok je bio u dometu njihovog oružja, a krajnja meta im je predsednik Republike”, mada za to nije ponudio nikakav dokaz.

Emotivno govori o 24. martu, ali u prilagođavanju prilici, ponekad pretera, on ili neko ko mu piše govore. I dok je prošle godine, u valjevskoj kasarni pred vojnicima pozivao na rodoljublje, čast i otadžbinu, te malo u maniru pismenog iz srpskog petog razreda, govorio o „danu protivpravne i nemoralne agresije kada se nad Srbijom nadvila zloslutna senka vazduhoplovnih snaga najjačeg vojnog saveza koji je ikada postojao”, ove godine, pred Hramom svetog Vasilija Ostroškog u Nišu, zvučao je upadljivo drugačije , odajući počast za kako je rekao „1139 novih kosovskih junaka, koji su od 1998. do 2003. prineli živote pred oltar slobode”.

„Došli smo da se pomolimo u tišini gospodu da njihovim dušama podari rajsko naselje i pod svoje okrilje ih uzme zajedno sa vitezovima Svetog kneza Lazara, da se pomolimo Svetom Vasiliju Ostroškom, slava mu i milost, da bude njihov molitvenik pred bogom… Njegove će molitve nebesima odzvanjati da gospod upokoji njihove duše i podari blagost i milost božju nama koji ostadosmo posle njih”, samo je jedan od Vučevićevih citata.

I u nastavku je tekst pun inverzija, (stilska figura kojom se obrće red reči u rečenici ili delovi rečenice, često radi jačeg isticanja), recitovao je kao pesmu, govorio ponovo o napadu onih koji bi da nam „slome veru, da nas ponize i otmu najsvetiji komad države”, tvrdeći da NATO vojnici nisu smeli da dođu na kopnu, udarili su na decu i nejač i starce, ali da samo zahvaljujući volji božjoj na veliki praznik niko nije poginuo od kasetne bombe.

„Kažu očevici da je neki sedi starac neposredno pred napad upozorio decu da se sklone sa mesta gde su se igrali, nikad ga niko ni pre ni posle nije video, narod veruje i zna da to niko drugi do Vasilija Ostroškog nije mogao biti i iz zahvalnosti bogu na tej neizrecivoj milosti sagrađen je ovaj hram”.

Onda je ministar vojni prvo zahvalio Eparhiji niškoj, pa tek onda generalu Vladimiru Lazareviću koji je takođe bio jedan od govornika. (To što je Lazarević u Haškom sudu osuđen na 15 godina za zločine nad albanskim civilima, za ovu vlast odavno nije tema, on je učesnik državnih manifestacija, počasni građanin, nosilac ordenja, ali to je neka druga tema.)

I još jedna tema povezuje vojsku i crkvu, u Vučevićevoj interpretaciji.

Kad su ga pitali o grafitima „Kad se vojska na Kosovo vrati” koji su se jedno vreme namnožili širom Srbije, on je tvrdio da je to „stih jedne lepe srpske narodne pesme koju svi pevamo”.

„Ne vidim da je to neki problem, ako će da nam zabrane da pevamo i pesme i ako treba da se stidimo narodnih pesama, ne želim da budem deo toga. I peva to narod. Ne možete zabraniti narodu da peva pesme koje su ukorenjene u narodu”, rekao je Vučević. Ostalo je nejasno gde je to on to čuo da narod peva. Ta verzija pesme „Ječam žela kosovka devojka” zapisana je u knjizi mitropolita Amfilohija Radovića i može se naći nekoliko snimaka na kojima on to peva, ali je najstariji iz 2018. godine, a i na njemu Amfilohiju uči članove hora tekstu koji oni očito prvi put čuju.

I da završimo kako smo počeli, Instagramom, na kojem su najave Vučevićevih gostovanja na televizijama Hepi, RTS, Pink, B92, TV Informer, pa opet Hepi, Pink, Prva, Tanjug TV, opet B92… Na najviše fotografija je sam, ali ima i onih na kojima je sa sa čelnicima Republike Srpske, sa Anom Brnabić, generalom Lazarevićem, ruskim ambasadorom, kolegom iz Mađarske, novinarima pomenutih televizija i naravno patrijarhom Porfirijem. Iako jeVojska Srbije tokom poslednje dve godine, prema rečima Vučevićevog državnog sekretara Nemanje Starovića, imala mnogo sadržajniju vojnu saradnju sa članicama NATO-a u poređenju s Rusijom, prema aktivnostima dosadašnjeg ministra odbrane to se ne bi moglo zaključiti.