Ruski i srpski filmovi o bombardovanju – ista režija, drugi kadrovi

Amerika i EU želele su raspad SFR Jugoslavije kako bi se očuvala zapadna dominacija i hegemonija. Evropa i SAD bile su sponzori Oslobodilačke vojske Kosova, od koje su napravili borce za slobodu, Zapad je otvoreno podržavao nezavisnost Kosova i cilj mu je bio njegovo otcepljenje od Srbije. Kao izgovor za NATO bombardovanje SR Jugoslavije poslužila je legitimna antiteroristička akcija srpskih snaga bezbednosti u Račku, u januaru 1999. godine. Račak je bio namešten i izrežiran kao i stradanje bošnjačkih civila na trgu Markale u Sarajevu, kao ukrajinska Buča, odnosno Srebrenica. Usledilo je bombardovanje, tokom kojeg su NATO avioni 78 dana gađali mostove, kuće, zgrade, puteve. NATO je koristio i municiju sa osiromašenim uranijom, koji je opasan po zdravlje i život ljudi. Posledica toga je veliki broj obolelih i umrlih od raka u područjima gde su pale bombe sa osiromašenim uranijumom. Jednom rečju, NATO i Amerikanci su nad srpskim narodom izvršili genocid. Rusija 1999. godine nije mogla da se suprotstavi Zapadu jer je u to vreme bila slaba i pod uticajem Bele kuće. Sve bi bilo drugačije da je na vlasti u to vreme bio Vladimir Putin, koji ne bi dozvolio NATO bombardovanje Jugoslavije. Rusija je uvek uz Srbiju, dva naroda su duhovno bliska i spaja ih pravoslavna vera. Ovo su, ukratko, glavne poruke koje se provlače u dva domaća i dva ruska filma, koje su povodom 25 godina od početka NATO bombardovanja gledaoci mogli da vide na dve televizije sa nacionalnom pokrivenošću, televiziji Informer i na sajtu Raša tudej Balkan. Zajedničko svima je tema posledica upotrebe osiromašenog uranijuma, a osim istih mesta, u nekim filmovima se pojavljuju i isti sagovornici.

„Beograd“

„Svetsku premijeru“ imao je 24. marta u Ruskom domu u Beogradu, a istog dana prikazan je na nacionalnoj TV Prva i na ruskom TV kanalu Rusija 1. Reč je o filmu „Beograd“, ruskog novinara Andreja Kondrašova. U produkcijski bogatom filmu Kondrašov je intervjuisao očevice i neposredne učesnike bombardovanja, ali i političare koji su svojim izjavama pojačali antizapadni ton naracije. U dokumentarcu, između ostalih, govore ruski predsednik Vladimir Putin, predsednik Srbije Aleksandar Vučić, ruski šef diplomatije Sergej Lavrov, predsednik Republike Srpske Milorad Dodik, ambasador Rusije u Beogradu Aleksandar Bocan-Harčenko.

Već na početku filma od autora čujemo da je 1999. godine mesto međunarodnog prava zauzelo pravo jačeg, od Putina da je Zapad učinio nedopustivo – započeo rat u centru Evrope, od Vučića da za njih (Zapad) postoji pravilo da im je sve dozvoljeno, od Dodika da nas je Zapad izabrao za svoj cilj i rekao da smo mi loši momci, a od Lavrova da su hegemoni pokušali da ovekoveče svoju dominaciju.

Prema filmu, „mine pod Jugoslaviju“ postavljenje su mnogo pre dešavanja 1999. Zapad je koketirao sa Titom, koji je Kosovu dodelio široku autonomiju – Albanci su dovođeni da naseljavaju „svete srpske zemlje“, dok su Srbi proterivani sa Kosova. Do sredine devedesetih osnovana je Oslobodilačka vojska Kosova, koju su finansirali Amerikanci i Nemci, a čiji su pripadnici napadali srpsku policiju i vojsku. Zapad je otvoreno podržavao nezavisnost Kosova i bio mu je potreban samo formalni povod koji bi opravdao agresiju na Srbiju. Tu dolazimo do narativa o Račku kao insceniranom zločinu i tvrdnje da u akciji srpskih snaga u januaru 1999. nisu ubijeni albanski civili već pripadnici OVK, koji su zatim presvučeni u civilnu odeću. Bocan-Harščenko i Dodik upoređuju Račak sa Markalama u Sarajevu i Bučom u Ukrajini.

„Srbi nisu granatirali trg Markale u Sarajevu. Danas znamo da su mrtva tela dovezli pre nego što je eksplodirala granata. Ipak to nije sprečilo Amerikance da uvedu sankcije protiv Srbije, da dva puta bombarduju Srbiju i uporno nastavljaju da lažu. Tako je i za Buču – sada je jasno da je namešteno“, kaže Dodik.

Petokotbarske promene, koje su 2000. dovele do pada Slobodana Miloševića, u filmu su predstavljene kao „jedna od prvih obojenih revolucija u svetu“. Nova vlast, po rečima autora, izručila je Miloševića Haškom tribunalu „za smešnu finansijsku pomoć“. Uz konstataciju da je umro u haškoj ćeliji pošto mu je tribunal odbio zahtev za lečenje u Moskvi, Kondrašov romansira Miloševićev lik pesmom „Podmoskovske večeri“, uz koju je sahranjen, i rečima da je „ostao u istoriji prvi koji se u postsovjetsko vreme podigao protiv NATO“.

Praveći paralelu između bombardovanja Jugoslavije i izjave predsednika Francuske Emanuela Makrona o mogućnosti slanju vojske u Ukrajinu, autor dokumentarnog filma „Beograd“ zaključuje da je ranije u svetskoj politici Zapada prevladavao cinizam, ali da su makar interesi bili jasni, dok danas „preovladava potpuno odsustvo zdravog smisla“. Zatim, citirajući Vučića da su Srbi ostali trn u oku onih koji su pokušali da im uzmu slobodu, naglašava da Srbija čuva vojnu neutralnost budući da je u potpunosti okružena državama članicama NATO.

Film akcentuje i tradicionalno srpsko-rusko prijateljstvo. Na pitanje šta spaja Srbe i Ruse, Dodik odgovara: „Pravoslavna vera kao osnov, koji formira, verujem, genetski kod našeg naroda“, dok Putin kaže: „Duhovno su nam bliski“.

Govoreći o ulozi Rusije u kosovskoj krizi autor konstatuje da su Rusi morali da odu sa Kosova, a Putin objašnjava da je u vreme Borisa Jelcinja Rusija bila u dosta slabom stanju i da je u tom trenutku izgubila značajan deo svog suvereniteta. Aleksandar Vučić, pak, komentariše svoju izjavu iz 2019. da „Putin ne bi dozvolio NATO bombardovanje Jugoslavije 1999. godine, da je tada bio na čelu Rusije“:

„Rekao sam ono što mislim. Tako razmišlja svaki čovek u ovoj zemlji. Ne zaboravite, ja samo želim da naši ruski prijatelji znaju, i siguran sam da ćete im omogućiti da čuju ovo. Neki prethodni rukovodioci Ruske federacije su uvodili sankcije protiv nas, tri dana posle Amerikanaca. Zamislite, mala Srbija do danas nije uvodila sankcije protiv Rusije. Oni su našli način da nas bombarduju, da unište našu zemlju, zato što nije bilo protivtega na globalnom nivou, nije bilo nikog ko je mogao da im se suprotstavi.“

Film se dotiče i upotrebe projektila sa osiromašenim uranijumom. „Ministarstvo zdravlja lako pronalazi zaražene teritorije – tamo ljudi umiru od raka više nego bilo gde“, kaže Kondrašov. Njegov sagovornik, novinar RTS-a Dragan Stanojević, priča: „Ljudi na jugu Srbije umiru. Mnogo ljudi je umrlo od raka u 30,40, 45 godina. Oni sve vreme govore da osiromašeni uranijum nije štetan. A što su onda imali uputstvo za svoje vojnike kako da se ponašaju u oblastima koje su bombardovali osiromašenim uranijumom? Pentagon je snimao filmove koji su govorili o šteti osiromašenog uranijuma.“

„U238 – osiromašeni uranijum“

Upravo Dragan Stanojević je autor dokumentarnog filma „U238 – osiromašeni uranijum“, koji je emitovan na Javnom servisu. Pored obolelih stanovnika područja koja su bombardovana osiromašenim uranijumom, o njegovim posledicama po zdravlje ljudi i životnu okolinu u filmu govore domaći i strani medicinski, pravni i vojni stručnjaci, te bivši italijanski vojnik koji je posle boravaka na Kosovu oboleo od raka.

Film otvaraju izjave sagovornika koji bombe sa osiromašenim uranijumom dovode u vezu sa obolevanjem i umiranjem od raka, tvrdnja da upotreba municije sa osiromašenim uranijumom jeste ratni zločin i retoričko pitanje dr Danice Grujičić šta se to desilo na Balkanu „pa smo stalno mi u vrhu po umiranju“.

U dokumentarnoj emisiji RTS-a može se čuti i druga strana, poput dr Zorana Radovanovića koji kaže da nema porasta obolevanja od raka i da uranijum jeste štetan jer spada u teške metale, ali da nije kancerogen. Tu je i izjava sa govornice iz Direktorata za radijacionu u nuklearnu sigurnost i bezbednost Srbije da sva merenja pokazuju da u zemljištu, vodi i biljnim kulturama na dekontaminiranim lokacijama nije pronađen povišen nivo radioaktivnosti koji bi uticao na zdravlje.

Dominiraju, međutim, tvrdnje o osiromašenom uranijumu kao glavnom krivcu za obolevanje od raka. Razgovori sa obolelima od kancera, šetnja po groblju sa sagovornicima koji pokazuju grobove onih koji su umrli od raka, umrlice u takozvanoj „ulici smrti“ ispod brda Pljačkovica u Vranju, te glava dvoglavog teleta u Veterinarskoj stanici Bujanovac, koja bi trebalo da bude dokaz genetske malformacije zbog osiromašenog uranijuma, samo pojačavaju zaključke date na početku filma. Ističe se i da su posledice najviše osetili italijanski vojnici koji su bili u području koje je najviše bombardovano i kontaminirano, od kojih je na desetine umrlo, a više stotina obolelo.

„Fatalna prašina – U238“

Troje sagovornika iz RTS-ovog dokumentarca, pojavljuju se i u kratom dokumentarnom filmu „Fatalna prašina – U238“, koji je snimila ekipa Raša tudej internešnl, a na svom sajtu preneo RT Balkan. Osim sagovornika, dva filma su slična i po porukama koje plasiraju. Danica Grujičić ponavlja da se prilikom rasprskavanja projektila sa osiromašenim uranijumom šire nano čestice koje izazivaju rak i da je „bruka i sramota“ što nije na listi kancerogena Svetske zdravstvene organizacije. U takozvanoj „ulici smrti“ ponovo vidimo predsednika Udruženja žrtava uranijuma, koji tvrdi da su „NATO i Amerikanci izvršili genocid i ekocid“ nad Vranjem. I ovde se pojavljuje priča o dvoglavom teletu.

Ipak, glavni protagonista je Stojadin Diča, koji je učestvovao u razminiranju na brdu Pljačkovica kod Vranja. On svedoči kako su sve njegove kolege koje su bile angažovane na tom poslu umrle od raka, od kog se i sam leči.

Priča se iz Srbije seli u irački grad Faludžu koji je, prema rečima tamošnjeg novinara, najviše stradao od američkih bombi sa osiromašenim uranijumom. I u ovom filmu se vide prizori groblja, iračkog doduše, dok sagovornici pričaju o zločinima koje su počinili Amerikanaci. Pominje se i „500 umrlih i 8000 bolesnih“ italijanskih vojnika. Glavne poruke stale su u naraciju autora – američka vojska preko tri decenije koristi osiromašeni uranijum u sukobima, Velika Britanija ga takođe koristi, ali ni jedna ni druga ne priznaju da je opasan, što je „opasan nemar“ jer ljudi u zoni sukoba sve više obolevaju od raka.

“Anatomija obmane – Račak”

Četvrti dokumentarni film „Anatomija obmane – Račak“ „ekskluzivno“ je emitovan na TV Informer. Nastao je u produkciji novosadskog Centra za društvenu stabilnost, koji je prošle godine producirao serijal kratkih filmova o srpsko-ruskim vezama kroz istoriju. Centar, inače, vode ljudi bliski Srpskoj naprednoj stranci, koje je predsednik Vučić opisao kao „izuzetno obrazovane ljude i prave srpske rodoljube“.

Autor filma je istoričar i analitičar CZDS Aleksandar M. Gajić, takođe i autor monografije „140 godina srpsko-američkih diplomatskih odnosa“, koju je prošle godine izdala ambasada Srbije u Vašingtonu. Iako je najavljeno da film „sadrži ekskluzivne intervjue, kao i svedočenja neposrednih aktera tragičnih događaja iz 1998. i 1999. godine“, glavni utisak je da je autor, istovremeno i sagovornik, dobio najviše prostora. Pored njega, govore i Zoran Anđelković, nekadašnji predsednik privremenog Izvršnog veća AP KiM, Danica Marinković, istražni sudija u slučaju Račak i Helena Ranta, vođa tima finskih forenzičara u Račku.

U „anatomiji obmane“ zapadne zemlje su, navodi Gajić, imale različite uloge. „SAD su bile nosioci i kontrolori medijske kampanje“ i imali su glavnu reč u odlučivanju i upotrebi vojne sile; „Velika Britanija imala je obaveštajno-logističku i savetodavnu ulogu prema albanskim separatistima i teroristima“; Nemačka je 1999. sa Finskom predsedavla EU i imala „presudni diplomatski uticaj na evropske članice NATO i EU“. Rusija je, kaže, u to vreme bila poljuljana i pod dubokim uticajem Bele kuće. „Citirao bih čuvenu rečenicu britanskog filozofa i mislioca Edvarda Berka – ‘Jedino što je potrebno za trijumf zla jeste da dobri ljudi ne urade ništa“, kaže Gajić o ulozi Rusije.

Za autora je Račak bila legitimna antiteroristička akcija srpske vojske i policije, dok je u međunarodnoj javnosti „konstruisan narativ“ o prekomernoj upotrebi sile i masakru nad nedužnim albanskim civilima. Ti termini će, kaže se u filmu, u narednom periodu često poslužiti kao izgovor za aboliranje odgovornosti albanskih terorista na prostoru KiM, a u isto vreme i kao pritisak na vojsku Jugoslavije, srpsku policiju i državno rukovodstvo. Za razliku od ruskog filma „Beograd“ u kom se Račak poredi sa Markalama i Bučom, ovde se insinuira da je Srebrenica bila nameštaljka. 

„Nazirao se srebrnički scenario, a opasnost od bombardovanja je postala sve realnija.“

Plasiraju se i stari narativi da je u Račku bilo „nevešte manipulacije“ brojevima stradalih, govori se o ulozi Vilijama Vokera i njegovoj „propagandi“ i zaključuje da se „sve vreme radilo o obmani koja je imala zadatak da napravi alibi za agresiju koja je opravdala potrebu postojanja NATO alijanse iste godine kada je obeležena pedesetogodišnjica od osnivanja 1949. godine“.

O posledicama bombardovanja govori se na isti način kao u prethodna tri filma. Kaže se da je broj obolelih znatno uvećan zbog korišćenja kasetnih bombi, ali da je propaganda NATO, korišćenjem mejnstrim medija sa političkog Zapada, uspevala da tvrdnju o pogubnosti osiromašenog uranijuma omalovaži i prikaže kao teoriju zavere.

Jednom rečju – nad srpskim narodom je 1999. godine „izvršen genocid“, što čujemo na kraju filma, koji privlači posebnu pažnju zbog sledećeg zapažanja:

„Zahvaljujući angažovanju države Srbije i predsednika Aleksandra Vučića, ulažu se veliki napori kako bi Komisija za istragu posledica NATO bombardovanja uz rad međuresornog koordinacionog tela, koje čini više od stotinu stručnih lica iz različitih profesionalnih oblasti, na metodološki i naučno ispravan način potvrdila sva pomenuta saznanja. Te potvrde mogle bi da posluže u traženju utehe i pravde za žrtve ovog genocida nad srpskim narodom kada jednog dana svet bude drugačiji od današnjeg. Za to vreme, stradanje kao okosnica života za žive mučenike na srpskom i jerusalimskom Kosovu postalo je snaga iz koje se rađa novi život. Onaj koji će smrt da pobedi i da svetoj zemlji slobodu donese, onda kad se vojska na Kosovo vrati.“

Naslovna fotografija: Film „Beograd“/TV Prva Screenshot