Manifest života #Retrovizor
Predsednikova opsesija da protesti (protivu njegovog jednovlašća i svevlašća) imaju kao krajnji - ili kao prvobitni - cilj, da predsednik Republike bude ubijen, netačna je i vređa svakoga od nas koji smo, na primer, 10. avgusta bili na Terazijama.
Ne znam, nisam pametan kako da razvejemo predsednikovu zebnju od prevremene i ekstremno nasilne njegove smrti zvane u slučaju viših bića atentat: možda bi trebalo da sročim ne peticiju, peticijom se obično nešto zahteva, nego hajde neka bude manifest: „Protivno je mojoj prirodi, mojim navikama i mojim potrebama da ubijem bilo koga iz čarobnog sveta politike, kao uostalom i bilo koje drugo živo biće. Kao protivnik smrtne kazne protivim se i nakani bilo kog pojedinca, grupe ili kriminalne formacije da nekome dođe glave. Iako sam protivnik monarhije i svih oblika samodržavlja – od kojih je, gle, baš samodržavlju samoprepuštena nesrećna zajednica čiji sam nerazaznatljivi pripadnik – odlučno sam protiv regecida, koji, gle, u krivičnim zakonima dugo beše zapremao poseban paragraf i nosio to posebno ime, svečano ime, kraljeubistvo, po uzoru na oceoubistvo (koje je ipak češće u praksi), i na bratoubistvo, zločin prvi put blagopomenut u Svetome pismu…
Dakle, ni na belodan, ni na okolišan, ili prikriveni način nisam nagovestio da bih rado došao glave Gospodaru, niti sam, to bi tek bilo podlo, a takođe je i protivzakonito, ikoga drugoga ohrabrivao ili čak podstrekivao da on okrvavi ruke i uzme na dušu greh zaveden pod delovod. br. šest u Zapovestima Gospodnjim! Predsednikova opsesija da protesti (protivu njegovog jednovlašća i svevlašća) imaju kao krajnji – ili kao prvobitni – cilj, da predsednik Republike bude ubijen, netačna je i vređa svakoga od nas koji smo, na primer, 10. avgusta bili na Terazijama, gde jeste pala i neka grublja reč na račun predsednika koga smo doživeli ne samo kao samovoljnog prodavca litijuma nego i kao najpožrtvovanijeg i nepokolebljivog Rio Tintovog mešetara, komesara i ideologa nemilosrdnog, bespogovornog kapitalizma, pri čemu eksploatator čak i ne potiče sa našeg govornog niti klimatskog područja. Ako smo i vikali „Odlazi, Vučiću!“ to nije značilo „idi u grob, čim prije, budeš li odugovlačio, mi, novinari nedržavnih sredstava javnog informisanja ćemo te nasilno oterati iz ovoga dunjaluka… „
Predsednik Republike, to mi ni sam verujem neće osporavati, uživa u krajnostima, osetio je, ah, tek odnedavno, koliko ga mnogo ljudi ne ljubi, i štaviše ne može da ga podnese, ni njegova prenemaganja, ni njegova sve veća i sve češća štetočinstva, e suočen sa on misli nezasluženom odbojnošću podanika, a budući sklon akrobacijama protivnim razumu tj. logici, zaključio je da njegovi sve brojniji i sve vidljiviji protivnici žele da ga na pravdi Boga i naočigled tolikih telohranitelja liše života, života u čijoj punoći tek odskora uživa, planiraju da ga ubiju usred njegovog plemenitog dela koji treba da usreći i Rio Tinto, i voljenu Nemačku, i premilu Evropsku uniju koja bi preko leđa Srbije da se kurtališe dosadne kineske premoći glede baterijske revolucije!
Ne bih ma i na najskrivenoj periferiji duše pozdravio da neko planski ubije homo sapiensa, makar se lično meni lično taj homo sapiens nimalo ne dopadao, kao što mi se ovdepomenuti nimalo ne dopada; nisam nikada prihvato da pevam „Koštuniceeee, spasi Srbiji i u..j se!“, jer niti verujem u bilo kog pojedinačnog spasioca, niti sam hteo da toga melanholika, sa neprotumačivim osmehom, pomešanim osmehom Mona Lize te zluradog i naoko prepredenog Benija Hila, ja nagovaram da digne ruku na sebe, to bi bilo krivično delo, dakle, nisam ni na to pristajao, jedna od stvari koje se stidim i koju ne bih ni voleo da sebi oprostim jeste što sam gledao smrt bračnog para Čaušesku, bio sam tipičan tikvan, pripadnik svetine koja iz svojih neurednih domova, sva u rojtama, hrli na gubilište da vidi kako će sečivo giljotine sevnuti nad osuđenikom.
Znači: o ubistvu predsednika ne razmišlja niko koga iole poznajem, nudim ovaj manifest na potpisivanje svima onima koji na smrtnu kaznu gledaju kao ja što gledam, a ubistvo vladara bilo bi upravo to, smrtna kazna, izrečena i izvršena rukom neovlašćenog pojedinca ili gomile. E sad, oni koji odbiju da potpišu ovaj razgovetan i iskren dokument, a verujem da će biti u manjini, sami će se preporučiti organima bezbednosti, imamo ih napretek: za praćenje, nadzor, privođenje, saslušavanje, pritvor i na dalje što se kaže postupanje.“