Zapiski ohotnika (Lovčevi zapisi) #Retrovizor

Toliko smo dugo bili nepismeni (i još smo), da, sad, kad smo savladali azbuku i nešto gramatike, ne znamo šta je dosta: onaj koji preti i psuje ne oslanja se više na vlastito pamćenje, ni na pomoć svojte i drugih lica koja bi mu pomogla da mu neka od žrtava ne promakne, nego podvikne: „J….u ti sve po spisku!“ Vera u savršenost spiska posebno se blagospustila na naše najviše velmože, pa smo nedavno saznali da je u crnoj beležnici beležnika Vulina, u gornjem džepu crne uniforme šivene po njegovoj ministarskoj meri, bilo ime pevačice Severine. Zaustavile su je naše pogranične snage na međi sa Hrvatskom, i ispitivale je nekoliko sati o stvarima iz opšte kulture, šta misli o Oluji, šta o litijumu, Srebrenici…

Nakon takvog prijemnog ispita odlučila je da se vrati u zemlju svojih predaka, a mi smo saznali da Feđa Štukan nije bio jedini inostranec koji nam ne misli dobro, inostranec (na početku „Majstora i Margarite pojavljuje se osoba, odevena ne bas kao sovjetski građani i sa nekim osobenim znacima, ne odveć napadnim, uglavnom se opis završava sa „slovom: inostranec!“ (jednom rečju: tuđinac“!), postoji znači spisak lica koja naši carinici i graničari ne treba oberučke da primaju u Srbiju, ali zašto ne postoji i domicilni spisak, čitak popis nas koji nismo inostranci, a nismo baš podanici za pohvalu? Vraćajući se, gle, iz Severinine domaje pomislio sam: „Šta ako me Dodikovi graničari unakrsno ispitaju šta sam to škrabao i blebetao o njihovom babi“, ali nisu me pogledali, kao da nisu ništa iz mog pera ni pročitali, isto je bilo i na granici sa Srbijom, nisam, srećom po mene, bio na spisku koji je predsednika Vučića i Severinu neprijatno iznenadio, a kojim se Vulin sam, nepritisnut od bivših podređenih gromoglasno pohvalio, čega se pametan stidi, time se Vulin ponosi, napravio je reče, listu, po ličnoj savesti, i žali što spisak nije bio i iscrpniji, na Vulinovu stranu bratovski je smesta stao njegov koalicioni partner i pozadinski saborac iz ratovima prožete mladosti, takozvani Dačić, Hrvatima je očitao vakelu koja će već dogodine biti u nacionalnim čitankama, na kraju ih je ministarski i policajski Dačić upitao zašto, ako o Srbiji misle to što misle, hrle u Srbiju, kao marva na pojilo (dobro, ovo ja kažem, ali tako to zvuči!), kako zbog muzike tako i zbog sporta, izuzetna poenta!

Vladar je naložio brisanje Severeninih đeneralija sa liste, iako je lista životno delo Vulinovo (za sada), rekao je da Seve nije smela biti šikanirana na ničijoj zemlji, iako o njoj misli sve najgore (nisam ni znao da predsednik ima usmenu listu osoba o kojima misli sve najgore), prosvetlio nas je, ponovo, da moramo biti mnogo bolji od Hrvata, to vladar i inače misli i za to se svestrano, stalno i javno zalaže, dakle, nama je sloboda kretanja niko i ništa, ništa nam nije važno i nije nam potrebno, nama je potrebno da ispadnemo bolji od Hrvata.

Vulin pak otperja do Moskve (a mislio sam da će dospeti u najboljem slučaju do Kazanja), pretpostavljam da će njegova Crna knjiga biti na sigurnom u Kremlju: lica koja je Vulin uneo u tefter zacelo ni Rusiji ne misle ništa dobro (ministar mi se učinio kao junoša koga je otac ukorio, pa odlazi kod strica, da diadji tobože pomogne u žetvi).

Da, ovo sam propustio da pitam: kako šef neke obaveštajne službe može ući čak u tri (ili neka bude dve) države i kako to da ga prime šefovi tih država? Ako su direktora CIA-a naši pozvali (knjižim sad i Kurtija kao našeg, nadam se da mi neće zameriti i da mi se neće svetiti), zašto nije u svakoj vesti bilo: „Na poziv predsednika Dodika direktor američke obaveštajne agencije doputovao je u Bosnu i Hercegovinu, gde po Dejtonskom sporazumu nije mogao da poseti samo vladara Republike Srpske, nego je tobož posetio Sarajevo, potom je, na poziv predsednika Vučića. o istom trošku, o istom takoreći džetlegu svratio i u Srbiju, čiji je sastavni deo naravno i pokrajina Kosovo i Metohija, gde se američki obaveštajac sreo sa trenutnim starešinom metoha zvanim Kurti…“ Ako su svetskog obaveštajca naši zvali, zašto ja to nisam znao, ako ga, pak, nisu zvali – kakve smo mi to države u koje neki direktor može da se samopozove, a naši najviši i najdraži rukovodioci moraju sa njim da se sastanu i da ga dvore koliko se njemu prohte?! Najposle, ili, još radije, najpre: nije li time KGB doveden u neravnopravan, da ne kažem baš nezavidan položaj?

Ono što me je razgalilo u viziti obaveštajčevoj je Dodikov solo, koji je potpuna i čarobna replika susreta Bore Todorovića sa nemačkim oficirom u „Balkan Ekspresu“: „Jesi ti muzičar?!“ – „Ja… pa nisam, mislim… jesam, ne… ja“…. tako sam zahvaljujući nezvanom gostu uživao slušajući Dodika: „Nikad nam ni kraj pameti nije palo otcepljenje, nikad ne bismo okrenuli leđa voljenom Sarajevu i Federaciji, a opet, ne vidim zašto Srbija ne bi sa Srpskom učinila ono što je Austrija devetsto osme učinila sa Bosnom, aneksija, brate, i vozdra…“, ne znam je li prevodilici/prevodiocu pošlo za rukom da sve prevede visokom gostu, ali rekao bih da je potonjem bilo važnije ono što je imao da kaže, nego ono što je morao da čuje.

Naslovna fotografija: Fonet