Mali Bečkerek #Retrovizor

Novi Sad je na najboljem putu da postane Mali Zrenjanin, pijaća voda je i dalje ucrvljana, premda manje nego što je nedavno bila; kao što se od Dunava ne očekuje da i nas poplavi, tako se ne očekuje ni da su novosadski vermes radi ili sposobni da izazovu masovno trovanje, ili dijareju kakva je obeležila Prvi svetski rat; tek u svakoj desetoj kapljici vode živuje jedna porodica crva, ne mogu da kažem koliko članova ima, jer je sve što se događa sa vodom u Srpskoj Atini obavijeno što reče pok. Marks mističnim maglenim velom: guvernerkina kći, koja se zadirektorila u Institutu za javno zdravlje, odmah je naručila pečat „Top secret“, i oprobala ga na izveštaju o vodi, da bi docnije kazala kako saopštenja o vodi nisu u njenom blagoslovenom delokrugu, i da o vodi treba da govore gradski oci i gradske matere, tako nekako, samo stručnije, mamica su Jorgovanka inače dobili povišicu od sto i nešto tisuća dinara, tako da sada, sa ćerkom, rukovodiljom glavne vojvođanske zdravstvene ustanove, zaista postaje pandan Institutu za majku i dete, samo što bi skulptura u ovom slučaju obuhvatila dve odrasle ženske figure.

Kad smo kod spomenika, gradonačelnik Beograda obznanio je da će Terazije biti blagoukrašene spomenikom Draži Mihajloviću, još nije stigao da lično minira železnički most koji svakodnevno podseća stanovništvo na zločine Vermahta, a već hita da podigne spomenik Hitlerovom hiperaktivnom saradniku; doktor Šapić, koji je nesvakidašnja mešavina prirodne mudrosti i neizrecive erudicije, veli da je zakon izjednačio partizanski i ravnogorski pokret, što je po moemu sramota ako je istina, ali verujmo da gradonačelnik zna te stvari u podne u ponoć, pa će, ako bude poželeo da ovlada logikom, dedukcijom možda moći ovo da razume. 1. Partizani i četnici su jednako dobri i jednako zaslužni za pobedu nad Trećim rajhom. 2. Oni koji imaju zasluge za pobedu nad okupatorom zaslužuju spomenike u centru prestonice. Zaključak: I ravnogorci i partizanija imaće spomenike u srcu Beograda.

V takom sluchae pitam gradonačelnika: zar nema i komandant JNA, izrasle iz partizanskog pokreta, takođe prava barem na neku bisticu u Čičinoj cenj. blizini?

Zar ne dovodi doktor nauka generala i maršala u neravnopravan položaj?

Potonjem bi da prekine poluvekovni pokoj, možda istog dana kad bude zadao smrtni udarac železničkom mostu: kail je da posmrtne ostatke preporučenom poštom pošalje u Zagreb ili u Kumrovec, daleko im lepa kuća, Zagrebu, Kumrovcu i Titu, hoću reći. A gradonačelniku hoću reći da bi bilo korisnije skloniti besposleni i besmisleni buldožer sa unakaženog Trga Marksa i Engelsa (da bismo ponovo uživali gledajući našeg voljenog Baju Pašića), desetak zidara bi Trg za tri radna dana vratila u prvobitno stanje, potom bi iste majstore valjalo poslati u ulicu Katanićevu, nadomak Hrama – čija me okolina svaki put podseti na Alkatraz, toliko je opkoljen žicama, kulisama i trakama, već nekoliko godišnjih doba: trećina Karađorđevog parka oteta je šetačima, deci i njihovim ljubimcima – da tamo majstori promene i ljudski učvrste pločice koje su pogibelj za svakog prolaznika, o kolicima, dečijim i invalidskim da i ne govorim; svaka druga pločica je razlupana ili izbačena iz ležišta, i ljulja se pod svakim novim korakom.

Daj nešto lepo za kraj, evo!

Predsednik Vučić zamolio je Hrvatsku da oslobodi glumca uhapšenog na granici, iako mu je uhapšeni politički protivnik; nije predsedniku jasno zbog čega je njegov podanik dopao hrvatskog apsa, a ako nije jasno najboljem studentu Pravnog fakulteta, kako bi bilo ikome jasno, uglavnom, da li zbog predsedničkog apela, ili prosto shodno slovu tamošnjeg zakona, glumac je osuđen uslovno, na dva meseca, sud. troškove od 150 evra platiće država Srbija, jer je njezin građanin na pravdi boga muštran… Hoće li predsednik Vučić, koji je zahtevao da se Severina briše sa slavne Vulinove liste, iako lično o umetnici misli sve najgore, uzeti u zaštitu Andreja Gnjota, o kome možda isto misli sve najgore, jer je Gnjot sa svojim predsednikom podjednako blizak kao Sergej Trifunović sa svojim?

U zdanje takozvanog Predsedništva, u savremeni Maršalat, progonjeni Belorus doneo je peticiju gde sedamsto duša moli da ne bude izručen Belorusiji, jer ga tamo čeka šta ga čeka, e, sad, naš vladar već dugo ćuti, ćuti i kad negostoljubivi sudija presudi da Gnjot mora kući, ćuti vladar i kad Apelacioni sud poništi taj verdikt, ali i progonjeni Andrej i svetska javnost znaju kakva ga pravda čeka u domaji, a znaju i ko u Srbiji može prevagnuti u klackanju dva suda. Predsednik može otmeno ćutati i ubuduće: imamo nezavisno sudstvo i zdravo!

Da li će vladalac ispasti nedosledan – jer štiti Andreja manje nego Sergeja i Seve?!

Pa neće biti nedosledan, naoborot! Ono što želi sebi, da mu se podanik vrati, isto to želi i svom pobratimu Lukašenku, koji bi mu zaista mogao spočitnuti: „Ti dobi Serjožu od Hrvata, a ja ne mogu da dobijem Andrejku od tebe!“

Ako bude javno rekao šta misli i šta čini glede Andreja Gnjota, moja će neznatnost biće iznenađena; ako, pak, bude do konačnog raspleta ostao po strani – da se ne zameri ni međunarodnoj javnosti koja deklarativno izuzetno ljubi ljudska prava, a da pogotovo ne pokvari ma i jedan dan Lukašenku – nećemo znati je li uticao na bilo koga u nezavisnom pravosuđu; ili čak možda nije morao ni da utiče, jer svi u državnoj službi znaju šta šef ljubi, šta ne.