Nemanjićka plavet muti mi pamet #Retrovizor

Neka se spreme večiti rivali! Čim završi farbanje autobusa, trolejbusa i tramvaja u plavo, čim budu uklonjene malobrojne ali neizrecivo uvredljive ulične table na latinici, gradonačelnik će se obračunati sa mrskom partizanštinom zaostalom u sportskim društvima; i u „Crvenoj Zvezdi“ i u „Partizanu“ čekaju da im doktor Šapić propiše i lično dizajnira dresove, nekadašnji Cigani koji su se prometnuli u politički korektnije Delije svesni su da će crvene štrafte morati da iščeznu sa dresova, nadaju se da će u već u Ligi šampiona nastupati u plavo-belim dresovima, ali koji neće podsećati na dresove reprezentacije Argentine, gde je plava boja bleda, mutnjikava i nekako isprana, nego će biti nemanjićki jasno i slobodarski, a opet i pobožno plava, istovetna kao boja na voznom parku GSP-a; grobari će morati da se oproste od voljene crne boje, i oni će imati plavo-bele štrafte, a da bi se razlikovali od večitih rivala njihove će šare biti vodoravne, kao u Škotskoj, ali dok časni sportski rukovodioci brinu šta će biti sa milijardama dresova namenjenih prodaji navijačima, šta će biti sa kilometrima šalova, sprema se još jedna promena koja se neće toliko odraziti na prihode od umalo ne rekoh vanpansionske potrošnje, ali će im napraviti komplikacije i u domaćem prvenstvu i u UEFI: imena dvaju naših najuspešnijih sportskih kolektiva su sramni ostatak partizanije, „Partizan“ svojim imenom vređa i đenerala Dražu, i armiju đeneralovih sledbenika na čelu sa doktorom Šapićem, koji čujem ima čin pukovnika u Srpskom Ravnogorju, dok „Crvena zvezda“ na simboličkom planu isto tako vređa svakog srpskog rodoljuba, ne samo u Beogradu, nego i svuda gde ova dva kluba gostuju.

Po mojoj naučnoj proceni Beogradu nedostaje više od tri miliona uličnih tabli. Pošto ga kroz grad vozi državni šofer u državnoj limuzini, gradonačelnik, tvrdim, nema ni najmutniju predstavu o tome koliko ćoškova u varoši beogradskoj nema tablu sa imenom ulica koje se tu ukrštaju; ako je ikada Beograd bio uredno obeležen (kao što je obeležen Srpski Itebej, na primer), među tablama je nastao pravi pomor, ima doduše ćoškova gde je osim imena ulice objašnjeno ko je zapravo istorijska ličnost čije ime ulica nosi, ali ono što primećuje ubogi došljak i što mora zasmetati svakom turisti, to gradonačelnik ne vidi, a na malobrojnim tablama koje ipak postoje primetio je mrski znamen dušmana i ne pita šta košta da se to sve počupa sa fasada, a da se tu zakucaju table sa ćiriličnim nazivima ulica, u nemanjućkoplavetnoj farbi i slovima kakva su u Miroslavovom jevanđelju.

Ili možda gradonačelnik i zna koliko će koštati promena postojećih i kovanje novih tabli, možda štaviše zna i ko će od članova SNS-a dobiti taj časni rodoljubni zadatak, i koliko će mu blagodarna prestonica za tu kovačku uslugu platiti?

Taman pomisliš da doktor Šapić ne može još nešto glupo da smisli (ekshumacija bivšeg šefa države i slanje njegovih posmrtnih ostataka u Hrvatsku, ili u neku od nesvrstanih zemalja, ako ih neka zemlja prihvati?), doktor odluči da Draži Mihajloviću napravi spomenik, naravno ne manji od onog koji je dobio rodonačelnik i otac plave nemanjićke boje, a koji krasi vazda pusti trg ispred ubijene Železničke stanice, e sad više nema šta da izmisli, pomisle doktorovi taoci, koji u buljucima čekaju retka i sve ređe dolazeća vozila gradskog prevoza, kad, doktor se, više nego bik u koridi, razjari kad ugleda crveno vozilo Gradskog saobraćajnog. Ovo mora da prestane! Crvena boja je boja komunizma, boja kioska u kojem je PKB, crko i on dabogda, prodavao viršle, ta boja ponižava najpre GSP, ali i vređa ravnogorske tankoćutne rodoljupce, vozila koja su fabrički ofarbana u crveno biće prefarbana u plavo, a novi autobusi, tramvaji i trolejbusi biće kupovani samo ako ih fabrike proizvode u nijansi plave koju su ljubili svi Nemanjići, Grad će u te fabrike poslati pedesetoro ili stotinu istoričara, heraldičara i autolakirera da nadziru proces farbanja i lakiranja.

Ne usuđujem se da izračunam koliko će nas ovaj autolakirerski zamysel koštati, kakve će gužve nastati dok autobusi budu farbani i lakirani, koliko će šmirgle, gita, laka upiti te umorne i zapuštene šasije, koliko će radnih sati misija progutati, pa i to ćemo sve platiti, mi sve platimo (pa posle patimo), ali ako zajapurenom doktoru neko ne stane na put – pa gradonačelnik nije car, nego imamo i Gradsku skupštinu – doktor se neće skrasiti: njegova pomama koja se najpre ticala istorijskih ličnosti, proširila se na jedno od dva donedavno ravnopravna pisma, pri čemu su oba pisma podjednako ukorenjena među stanovnicima prestonice, sve to doktoru je malo, te se okomio na boju koja ga podseća na mrske stvari, na soc-realizam, odjednom je nadležan i za umetnost, podseća ga dakle na omraženi socijalizam, i rešen je da to zatre, šta košta da košta, uostalom ne košta njega, koštaće nas, ali ako zaista ofarba autobuse, to će biti šamar razumu, nokaut razboritosti, coup de grace štedljivosti, posle toga možemo očekivati patrole, trojke po uzoru na četničke formacije, koje će po gradu beležiti koja prodavnica, kafana ili knjižara ima latinična ili crvena slova u nazivu i u neonskoj reklami: „Gospodine gradonačelniče, ‘Laguna’ se drsko reklamira i latiničnim i crvenim slovima, a ni sama reč ‘laguna’ ne znamo da li je srpska, podseća nas na Jadran, vi doduše imate kućicu na njemu, ali ne na hrvatskoj, nego na italijanskoj obali, treba nam nalog da tablu sa tim latiničnim slovima u antinemanjićkoj boji skinemo, ako je sami ne budu uklonili za četrdeset osam sati, i da ih propismo kaznimo, potom ima da pročešljamo sve kafane koje imaju kockaste čaršave, crveno-bele, to su hiljade i hiljade šahovnica sa kojih Srbadija jede i koje doduše tu i tamo ufleka ribićem u saftu, ili dok iz sifona nišane u čaše da naprave špricer, ups, ni to nije srpska reč, ali čišćenje jezika još nije u vašoj kak se veli agendi.“

Foto: Instagram@gradonacelnikbg