Večiti rivali #Retrovizor

Čoveku se ne može ugoditi, našem, razmaženom i blaziranom pogotovo: gunđamo i škrgućemo zubima kad se neko državino zdanje, dvaput svečano otvarano i ponosno predato na blagokorišćenje, stropošta na ljude, a ne podržavamo gradonačelnika Beograda, naoštrenog da sruši stari, patriotski zapuštani most, mrsku uspomenu na inženjeriju Vermahta; na gradonačelnikovoj strani je, gle, i predsednik Republike, kome takođe smeta ovaj spomenik okupatoru, ali, više nego što to čini gradonačelnik, naglašava trulost drvenih stubova… Kad hoće da preduprede tragediju, gde bi u Savu propala tri tramvaja, više od stotinu pešaka i barem dvanaest biciklista, mi ih protivzakonito, protivustavno ometamo, i još su blagi bili Dačićevi panduri koji su Savu Manojlovića, sa licem okrenutim voljenoj ćupriji, odneli do marice, držeći ga za ruke i noge, testirajući tako pobunjenikove zglobove, ligamente, kralježnicu i sl. I gle, dobro beše veoma, na rukama države nošeni građanin obreo se u Urgentnom centru, odakle je brzinom munje zemlju obigrala vest da i pored najbolje volje i najsavremenijih medicinskih pomagala nije pronađena nijedna povreda, nijedno nagnječenje, nijedna modrica, nijedno od tolikih rebara nije napuklo, ni-šta!

Najnoviji meteži iznedrili su divnu misao, koja može postati i službeni moto policije: „Kad se pendrek isuče, nema stajanja!“ Pravo iz glave i iz srca najboljeg studenta političkih nauka, Slobinog potrčka i današnjeg ministra naših čisto unutrašnjih, takoreći porodičnih poslova. Poruka je dvosekla kao mač, jedno sečivo je podstrek samim policajcima, da ne posustanu kad sruše prvih dvoje ili troje građana, nego da udaraju dok im ruka ne utrne, pa onda onom slabijom, koliko uzmognu; drugo sečivo okrenuto je nama, koji ćemo morati da stojimo ili hodamo pored sve brojnijih i sve ozbiljnije opremljenih kordona: „Nemojte učiniti ništa što bi moglo razjariti bilo kog službenika sile, jer kad jedan potegne pendrek, za njim će se povesti sve njegove drugarice i drugovi, a onda neće biti stajanja, neće biti prestajanja dok svi ne popadate po asfaltu“. Predlažem da se ovaj poklič obavezno nađe na fasadi budućih hotela koje će izgraditi Trampov zetić, kao što sada na ruševinama Generalštaba stoji džinovski transparent sa prilično, za mene, besmislenim, tautološkim mudrolijama pripisanim vojvodi Mišiću: „Ko sme, taj može. Ko ne zna za strah, taj ide napred!“

Tamo gde je godinama stajalo ono što je bilo podstrek srpskom vojniku, da se suprotstavi tuđinu kad nas ovaj napadne, trebalo bi, kad luksuzni hotel bude gotov, da stoji ovo što je smislio i obznanio naš lični Fuše.

&

Generalštab mi nije ni rod ni pomoz Bog, nisam pre bombardovanja posebno uživao u njegovoj kamenoj monumentalnosti, ali sam kao protivnik bombardovanja mislio da će naši, kao što su učinili sa Avalskim tornjem, na istim temeljima obnoviti obe zgrade kao što su bile, pa ako docnije izvučemo ratnu odštetu od onih koji su nas bombardovali, da i te dve zgrade uđu u raboš! Ne. Ceo vek sve cenj. političke garniture ostavljaju ruglo onakvo kakvo je, samo su ga okitili tekstilom na kojem su štampane reči vojvode Mišića, na toj ruševini besmislenije nego igde drugde na svetu.

I kad smo se privikli na dva naša srušena Koloseuma, koji doduše nisu podesni za posete turista, čujemo da će grunt biti poklonjen nekom Amerikancu koji će tu naravno izgraditi ono što je njemu drago. Trampovom zetu hvala što poklonu ne gleda u zube, jer biće tu posla i šuta pre nego što bude prionuo na novograđenje, vlast, čiji je dični pripadnik bio i Aleksandar Vučić, osudila je Klintona, Blera i ne znam koga još zbog zločina nad stanovništvom Srbije i zbog ratne štete, ali se osuđeni nisu do danas predali, a Bler je dolazio da savetuje našeg vlasnika kako da svoj posed tj. celu zemlju i svakog od nas ponaosob zadrži pod punom vlasničkom kontrolom i sa neogračenim raspologanjem.

Najnoviji igrokaz upriličili su glumci-amateri Vučić i Vučević: Vučevič u klin, Vučić u ploču! Vučević odluči da povuče inače bezobrazan i poguban zakon o stranim univerzitetima, Vučić nam se, samosažaljiv kako ga je Bog stvorio, pojada da je o-ča-jan zbog Vučevićeve samovolje i nedokazanosti, te se oštri da lično, svojeručno vrati zakon u proceduru, iako nema na to pravo, pa šta, na koliko stvari predsednik nema pravo, a ipak su sve do jedne u njegovim rukama!

Ali, rekao sam već da se nama ne može ugoditi: zar sukob premijera i predsednika nije znak i dokaz o podeli vlasti?! Vladar nije premijerov šef (kao što jeste bio za Brnabić, koja ga je otvoreno tako i oslovljavala!), i ako predsednik Vlade nešto naumi, tako ima i da bude! Vlada je odgovorna samo Skupštini, nipošto predsedniku Republike, dakle podela vlasti nam se, ne možda na velika vrata, ali na važna vrata vraća, čekam samo da se sudska vlast trgne iz samrtničke obamrlosti i da njeni trudbenici počnu da rade ono zbog čega su decenijama preplaćivani, a bili su, i sad su, baš kao i narodna milicija, na bestidnoj usluzi vladajućoj feudalnoj klasi. (Voleo bih da Vučić i Vučević postanu večiti rivali, kao „Zvezda“ i „Partizan“: obojica vrhunski, a iz njihovog nadmetanja da smo mi stalni dobitnici, gledamo vrhunski fudbal, ili dobijamo savršenu vladavinu.)

Čovek koji sve zna, koji sve sme, i koji zato sve može, hrabrec koji ide napred, kao što mu samo ime stranke kaže, obećao nam je da će zamoliti Vesića da se prihvati zatvorske kakva je da je hrane, da prekine štrajk glađu, jedi, Gogo, jedi, čuli smo od Ješića da vam tamo daju neke pomije, i da ima stotinu stenica po svakom političkom pritvoreniku, ali jedi, Gogo, jedi, pa nisi li mi se još prilikom ostavke zahvalio što sam ti omogućio da radiš, pa samim tim i da grešiš, nisi li se preporučio za buduću saradnju čim ovaj zaista uznemirujući metež bude prestao? Jedi, Gogo, jedi, sad mi je možda prvi put žao što ne smem ni u najmanjoj meri da utičem na pravosuđe, sad nam ta svetinja pred kojom sam vazda bio ponizan ne ide na ruku, ali verujem da će časne sudije uraditi svoj neprijatni posao kako dolikuje, dotle možeš, kao i u JNA, da brojiš dane: „Još trideset dana, pa civilna rana!“

Ne znam Vladu koja brže menja svaki zakon koji se nađe na putu napretka, smeta nam što Tomislav Nikolić, preteča štrajkovanja glađu, živi besplatno i faraonski u vili namenjenoj šefu države? Evo Uredbe: „Ta i ta vila daje se na blagokorišćenje rukovodiocu Biroa za saradnju sa nezapadnim zemljama“, i vsjo! Uredba br. 2/24.: „Vila udove Josipa Broza koja je bila nužni smeštaj za predsednicu Vlade, odsad će biti nužni smeštaj za predsednicu Skupštine, čime država izbegava troškove selidbe, krečenja i adaptacije, a osoba priblizhennaia k imperaturu biva pošteđena dangube i stresa koji svaka selidba neminovno izaziva!“

Zakon je čudo, ali kod nas je sve po čudu, sve je po zakonu, sad čujem da se ukida, ili je ukinut, embargo na nuklearne elektrane, naša vlastela nema zort ni od atomskih jezgara, u jednom trenu se, nakon novosadske tragedije, demijurg možda bio štrecnuo: „Šta ako mi EKSPO padne dok su gosti još tu!?“, ali je ta mala slabost prevladana, za najslavniji događaj u istoriji i u budućnosti Srbije gradiće se još bolje nego u Novom Sadu, brže, bolje, jače!

Pošto očito ne idemo u porodicu evropskih naroda, zašto ne vratimo i smrtnu kaznu?! Ili nam potonja i ne treba: bićemo nasumično kažnjavani kako se šta od državinih građevinarskih čuda bude rušilo?

Naslovna fotografija: Instagram@buducnostsrbijeav