Umfragesüchtiger #Retrovizor

Dođe mi žao predsednika Vučića: svakog dana, svakog sata izgubi još jedan stalež, još jedno pokolenje; utehu i ohrabrenje traži u anketama, gde vidi izvor istine i odakle očekuje pouke kako da svoje svevlašće produži dok je njemu na ramenu glave, nedavno je prepričao rezultate ankete koja je obelodanila šta najviše tišti građane Srbije i na šta su najviše kivni: najviše ih boli kad nekud žure, ali i kad šetaju, a neko zakrči raskrsnicu (na čitavih četvrt sata), i onda ogorčeni prolaznici i vozači ne mogu da prođu. Nisam, priznajem, hteo da pogledam ni ko je naučno istražio ovaj fenomen, ni na kakvom i kolikom uzorku je dođeno do ove istine koja protivureči onome što svakodnevno svojim kakve su da su očima vidim: sve je više građana na protestima širom zemlje, studenti i srednjoškolci su ne samo shvatili u koliko naopakoj državi žive, nego su odlučni da se naopakosti suprotstave, većina profesora stoji uz njih, doduše, čast izuzecima, dekan i prodekani Prirodno-matematičkog fakulteta u Nišu podneli su ostavke iz kako rekoše ličnih razloga, Fakultet se suprotstavio projektu „Jadar“, pa su ozlojeđeni rukovodioci demonstrativno, strojevim korakom napustili zgradu u kojoj caruje neposluh, njih trojica, ili njih troje, ne znam, imaju lične razloge da budu uz vladara, uz Šolca, fon Kramonku i uz „Rio Tinto“, svoju budućnost naučni radnici, teoretičari, istraživači i predavači vide u litijumu, biće da ste se kladili na pogrešnog konja, ali vi se slobodno nadajte da će na PMF-u svi osim vas nagraisati, a da će vaša trojna abdikacija biti ispravno shvaćena i pravično nagrađena! Ima nečeg viteškog ostati uz vođu koji više ne može da izvuče remi sa sve brojnijim i sve odlučnijim protivnicima, simultanka na baš ovoliko mnogo tabli previše je čak i za Aleka (kao delija je i na Maksimir nosio džepnu garnituru za šah, tuča sa Bad Blue Boys-ima i damin gambit odražavali su osebujnost njegove prirode).

Svega nekoliko dana posle tragedije u Novom Sadu predsednik je likujući obznanio da je njegov rejting vrlo dobar, uprkos istini koja se nije dala sakriti i uprkos svemu što je olimpijsko pleme bulaznilo i što je sam prvoplasirani tih dana trabunjao i preduzeo (odlazak u Novi Sad radi odbrane fasade i staklarije sedišta partijskog ogranka), sad je iz Švajcarske poručio studentima da se ne tuku oko novca koji dobijaju za rušenje vlasti, ko studentariju obasipa zlatom žeženim nije potrebno da nam odaje, zna se, RTS je predsednikovo otkriće predstavio kao istinu koja se sama brani svojom očiglednošću.

U petak je vozač pežoom povredio četvoro (po nekim izvorima šestoro) koji su u Uzun Mirkovoj odavali petnaestominutnu počast žrtvama novosadskog masakra, šezdesetsedmogodišnjak iz Kikinde priveden je, i provešće sa stenicama dvoe sutok, ali šta mi to govori? Da čoveku nije Zobenica naredio da dođe u prestonicu radi proboja parastosa, a pošto je sin Banata priveden rekao bih da nije član Partije; njegov šoferski zulum navodi me na pomisao da je u svežem sećanju ili u podsvesti možda imao nedavno umovanje Predsednika Republike: one koji zakrčuju naše raskrsnice – za koje su živote dali toliki naši preci, da bismo mi kroz njih slobodarski prolazili! – dozvoljeno je i štaviše poželjno voziti na haubi automobila. Noga je, nagazivši gas, računala da će probijanje kordona biti lepo primljeno ako glas o tome bude dopro do ušiju svetlog cara! Nagovaranje na krivično delo takođe je krivično delo, ali osoba koju ja vidim kao podstrekača neće na ovo ni trepnuti, ili će, možda, ko zna, reći dežurnom tužiocu koju lepu reč o ovom odveć revnosnom, dosad neznanom sledbeniku, da, možda se i tužilac sa zebnjom preispituje: da nisam ja prenebregao reči predsednikove o voženju sugrađana na haubi!? Jer sve što vladar kaže jeste i tumačenje zakona i izvor je zakona!

Kako se dalekim čine bivša nepočinstva, protivpravno i protivprirodno donošenje budžeta, protivzakonito, proizvoljno privođenje onih koji tuguju i koji su besni na državu jer ova bestidno, bezobrazno poriče ono što je učinila preplaćujući svoje miljenike da obnove staničnu zgradu, navikavamo se da policija ne sme da pisne kad parapolicijske snage nasrću na ljude koji mirno stoje na najavljenom protestu, niko od identifikovanih batinaša-crnokapuljaša nije sprečen da udara sugrađane, niti je naknadno uzapćen, pa opet, pobunjeni studenti i njihovi profesori prenebregavaju nešto mnogo važnije i lepše: lično predsednik nameran je da im na noge dovede najbolje profesore sa najslavnijih stranih univerziteta, sporečkao se, radi dobrobiti studenata sa, verovali ili ne, Vučevićem, ćelavim tvrdoglavcem i samovoljnikom koji je stranim pametnjakovićima rekao odlučno „ne“, pa se neposlušani predsednik Republike lomi bi li sam (možda i o svom trošku?) doveo strane fakultete u naše jezičko i klimatsko područje.

Kako su daleki i nestvarni dani kad je Vesić davao ostavku, pa bio pritvoren, gde se smesta zaputio blagoslovenim stopama Tomislava Nikolića, otpočeo je štrajk glađu, Tomislavov beše do smrti, ako se ne varam, premda je taj cilj ostao nedosegnut, Vesić je bio rešio da gladuje dok ne bude prebačen u bolnicu, dan kasnije na intenzivnoj nezi obreo se i njegov sapatnik Šurlan, meni doskora nepoznat i otuda neomražen potencijalni saučesnik zlokobne rekonstrukcije, zašto ih odmah ne šaljete pravo u Kamenicu, da se na laganoj infuziji odmore od krvožedne javnosti, čemu pritvor, ali dok sam ja ovo pomislio dobiše pacijenti otpusne liste, platiše participaciju i otada se Vesiću gubi svaki trag.

Naš vodeći premda samouki nutricionista Mona podneo je ostavku, ne shvatam zašto, ali ga sad pa bije glas da je i nestao, ministar je možda bio nestalna ličnost, ali ne verujem da je nestala osoba, nestala je sa našeg zluradog i sitničavog obzorja, navodno se prerušen u bageristu pojavljuje na Savskom mostu, gde radi pro bono, da okaje eventualnu grešku koja mu se kao ministru možda potkrala, po drugom praznoverju upravo se Mona, u uniformi Gradske čistoće sukobio se sa protestantima, jer zbog njihovog kukumavčenja i škrgutanja zubima nije mogao da usisava jesenje lišće, ali vratimo se još jednom našem vlasniku, opijenom anketama, pazite da ne prođete kao Sveta matera i umalo ne rekoh Vojska spasa, zavisniče od vesti o vlastitom rejtingu: sve posleratne ankete pokazuju da Srbi veruju Crkvi i Armiji više nego ikom drugom na belom svetu, a da neko okupi anketirane i naloži im da nabroje podrobno u šta tačno veruju, većina bi u ispitivača blenula kao Drobnjak u Vučića: šta vam Crkva i Armija obećavaju, šta vam stalno njih dve došaptavaju, pa u taj večni šapat verujete? Verujete da će vojska odbraniti teritoriju i ustavni poredak, verujete da će popa ponovo doći da sveti vodicu?

Jedva smo dočekali da se ne mora u vojsku, na liturgiju i jutrenja jedva ako ide, i to neredovno, svaki stoti ili petstoti parohijan, obe udruge stoje bolje u istraživanjima nego u stvarnosti, moglo bi se to dogoditi i pojedincu uljuljkanom u procente omiljenosti koje mu njegovi najamnici svakodnevno serviraju uz parizer i uz dva jaja.