Što si se naljutio?! #Retrovizor

Taman pomislimo da su batinaši-crnokapuljaši dobili slobodne dane – jer je jasno da ih vladajuća stranka sa predumišljajem šalje na mirne protestante – pojave se siledžije koje su sad mahom u automobilima: pešadija je privremeno povučena, ali eto nama mehanizovanih jedinica! Predsednikova pohvala voženju sugrađana na haubi urodila je plodom, ali u Novom Sadu se pojavila prva što bi vladar rekao hibridna lasta: borna kola najpre poruše i bezmalo pregaze one koji odaju počast ubijenima, a onda iz oklopnog vozila izlaze i pešice se vraćaju četvorica da pesnicama i nogama dodatno kazne one koje su porušili, da ih takoreći overe, pa ko su oni, to su prijatelji koji su žurili na ručak, policajac i tri jarana iz „Gradske čistoće“; bili su u crnom civilu, jer su poštovali dress code gostione u koju se behu zaputili. Za divno čudo, obreli su se u pritvoru, pa ovom prilikom pozdravljam meni nepoznate poslenike pravosuđa, ali već sinoć na „Pinku“ Šešelj podučava publiku da se ne brani samo haubama, nego da se maši pištolja, ja sam to već radio, pucao sam u vazduh, i opet bih, neće mene niko da ponižava… U metežu nastalom nakon 1. novembra nisam ni primetio da najmlađeg doktora u SFRJ iko ponižava, ili ugrožava, nadam se da njegova harizma i njegova rečitost neće podstaći povodljivu, a naoružanu braću u Hristu da se late vatrenog oružja.

Sve je u Srbiji još uvek u domenu pesnica, nogu, kolena (policijska stanica u Novom Sadu, rezultat: odstranjen testis privedenog kako bi oni rekli lica), sve je u Srbiji još u domenu automobilskih guma, branika i hauba, evo, anesteziologa su četiri specijalca u Novom Sadu samo pretukla, što je mnogo bolje od onoga u borskoj policijskoj postaji (smrt od batina): četiri homo sapiensa zapravo su službena lica, plaćam ih i ja, godinama, da danonoćno štite kontroverznog biznismena (imati „Hepi“ televiziju strašnije je od puke kontroverze), štitila su i nepropisno parkiranu limuzinu svog štićenika, koji je unutra mirno sedeo sa belom portiklom oko vrata: nije dakle tačno da niko više u Srbiji nije bezbedan, samo su neki, poput sinjor Peconija, bezbedniji od drugih.

Bio sam ispod zdanja takozvanog Predsedništva, sa šest stotina studenata i profesorom starijim, gle, i od mene, nisam mogao ostati na kolovozu u Maršala Tita, niti na trotoaru, centripetalna sila uvukla me je među studente koji su došli da bodre našeg vođu ne bi li potonji u govoranciji prevazišao sebe, tek ću docnije na televiziji videti da je svojeručno doneo naramak registratora o poreklu zločina na novosadskoj stanici, a uzeo ih je, iako je to protivzakonito, samo da bi izišao u susret zapravo dosadnoj želji omladine za pravdom; nisam tada ni razmišljao da bih mogao biti viđen kao ubačeni provokator ili čak kao tajni nameštenik BIA-e, maskiran u starca, prihvatio sam radosno nekoliko pruženih ruku i desetine osmeha, došlo mi bilo da im kažem: „Nisam se ovako dobro proveo još od Pariske komune!“ Za slogan večeri, možda i meseca proglasio sam njihovo veselo, nadmoćno, začikivačko „Što-si-se-naljutio“, glasovi zvonki, lica nasmejana, intonacija namerno dečija, pučkoškolska, ali zadirkivanje je zapravo ozbiljno, i pun je pogodak, jer je dvadesetak koraka dalje patio naš vlasnik, koga su studenti razočarali; kao što čovek misli da mu pripada kvalitetnija rodbina, tako i vladar smatra da mu pripada kvalitetnija omladina, poput njegovog komsomola od kojeg je uzaman tražio da mu slobodno saopšte makar jednu primedbu na njegovo svevlašće.

U takozvanom „Hit tvitu“ ugledao sam nakratko Sinišu Malog, Petra Pana Srpske napredne stranke, večitog dečačića čija je neodustajna vedrina neodoljiva, to se mlado stvorenje puno života uvek raduje i šali, pa nisam ni upamtio njegovu nijednu jučerašnju dosetku; u studiju bijaše i Ristić Ljubiša, nelečeni julovac, koji je uprkos naporima činodejstvujuće boginje Verice da ga ućutka uspeo da kaže ono što je smislio: zašto je nastrešnica pala u podne, a ne u pola tri ujutro? Da nije neko to namerno uradio?! – Tako to biva kad si režiser: na sceni se događa samo ono što je unapred smišljeno, što je reditelj odobrio, umetnik ne shvata da je do tragedije došlo ni slučajno, a ni po zamisli terorista, nego se tragedija desila kao nešto neminovno, zakonito: bratija koja je pokorila zajednicu, koja je pogazila zakone društva, prestala je da se obazire i na zakone prirode – u padu nastrešnice susrela su se najgora svojstva onih koji su stanicu obnavljali: korupcija, nemar, neznanje, bezobzirnost, pohlepa…

Vladar je pokušao da odobrovolji studente tako što će ih, pucnuvši palcem, stambeno zbrinuti, samoinicijativno je svotu potrebnu da se digne stambeni kredit sroljao sa dve hiljade i mislim dvesto pedeset evra na hiljadu evra, pa je tokom besane noći shvatio da je i to mnogo, daćete sedamsto pedeset evra i bog da vas vidi! Iako dirnuti ovolikom brigom i počašćeni tolikom plemenitošću studenti su odgovorili: „Nećemo sad da stanujemo, mada se i to mora, hoćemo da živimo u društvu koje će biti normalno!“ Demijurg dakako na svoje delo gleda kao na savršenstvo, ali kad bi na kineskoj tabli pokazao svoju formulu stvaranja sveta, kao što je Bog pokazao Ajnštajnu svoju formulu, naš bivši zet bi i njemu rekao: „Imaš ovde grešku!“, samo što je Bog rezignirano izustio „znam“, a naš pantokrator bi izvikanog pametnjakovića bacio na milost i nemilost tablodima.

Što se dizajna tiče, moj heroj je anonimus koji je studentima doneo svežanj novčanica sa Vućićevim likom i sa zna se kolikom nominalnom vrednošću, neko je – mislim Kesić, jer događaji sustižu jedan drugi kao bandere pored pruge, kad se voz zauka – glavnog glumca naše nebožanstvene komedije uporedio sa trgovačkim putnikom koji nudi i pokazuje enciklopedije, kad iz registratora izvuče dragoceno štivo namenjeno pobunjenim studentima i počne da ga predusretljivo lista, evo, ima i ilustracija, u boji…

Meni dosad nepoznati inženjer, koga ovim putem pozdravljam, rekao je da su vladaru bila dovoljna tri registratora, jer šibicari rade sa tri kutije, ali dok ja pokušavam da pomenem sugrađane koji imaju duha, oni drugi, primljeni u porodicu SNS-a, teraju po svome: ministarka Đedović Handanović prosvetlila nas je i obradovala: „Videli smo plan za kopanje litijuma u Nemačkoj, sličan je Jadru!“

Nisam naravno hteo da to još i čitam, Nemcima decenijama ne spočitavam ni rečju Drugi svetski rat, kapitulirali su, pokajali se, plaćali ratnu odštetu, ali u njihovoj, Šolcovoj naročito, sadašnjoj nadmenosti ima nečega što me podseća na njihov blebet o životnom prostoru, koji je predratnoj Nemačkoj tako bolno nedostajao; kad bezobzirno govori koliko im je potreban litijum, Šolc me podstrekava da razmišljam o ustanku, pa i šarmantnom kancelaru i ministarki kažem, na maternjem jeziku, jer, gle, ne znam njemački: „Nećete kopati!“. 

Naslovna fotografija: FoNet/TV FoNet