Rođen 1971. u Beogradu.
Ističe da je išao u Osnovnu školu „Vladislav Ribnikar“, u kojoj ih je profesorka francuskog jezika i razredni starešina Vesna Fila, koja je završila i glumu i francuski jezik, podsticala da se bave pozorištem.
„Verujem da su me roditelji vodili u pozorište za decu, ali ja ga se ne sećam. Prva predstava koje se sećam je Sveti Georgije ubiva aždahu u Ateljeu 212, u režiji Mucija Draškića. Bio sam u starijim razredima osnovne škole i sećam se da sam bio vrlo uzbuđen. Odrastao sam u umetničkoj porodici, moj pokojni otac je bio slikar, majka je arhitekta, pa sam na našim putovanjima, pre svega po inostranstvu, već u ranom detinjstvu video i doživeo neke od ključnih lokacija naše, zapadne civilizacije: u petoj godini Knosos, u šestoj rimske mozaike u Pjaci Armerini na Siciliji, Luvr u sedmoj, kosovske manastire u četrnaestoj… Kad ste nekom uticaju izloženi u tako ranom uzrastu, onda ga prihvatate spontano, prirodno, on vas bitno oblikuje: u mom slučaju to je značilo razvoj kosmopolitskog duha. I kasnije u životu, kada je senzibilitet u vizuelnim umetnostima i arhitekturi u pitanju, bio sam pod roditeljskim uticajem. Ali, što se tiče pozorišta, to je bio moj autentični, lični izbor.“ (Vreme, 10. 1. 2018. godine)
Kaže da je sa dvanaest-trinaest godina počeo da pravi predstave, „i to vrlo ambiciozno“, seća se da je i režirao, pisao tekst i igrao glavnu ulogu.
„To je bila aktuelizacija Šekspirove Ukroćene goropadi. U srednjoj školi već sam pokrenuo pozorišnu grupu, opet sam ja pisao tekst i režirao. Predstava se zvala Pogrešna dijagnoza, krimi komedija u bolničkom ambijentu. Mesecima smo vežbali u prostoriji za kućni savet koju je uspela da nam obezbedi jedna drugarica. Bili smo izuzetno ambiciozni, hteli smo da imamo svoje pozorište i nismo želeli nikom da pripadamo, ali ko bi deci od šesnaest godina dao prostor da u njemu prave pozorište. Na kraju smo se ipak obratili Dadovu. Naš uslov je bio da nas prime kolektivno, sa gotovom predstavom. Primili su nas, i na kraju smo svi ostali u Dadovu, mada se ja nisam dugo zadržao, igrao sam posle samo u još jednoj predstavi. Iz te naše predstave potekli su mnogi sadašnji akteri pozorišne scene: rediteljka Anja Suša, glumice Milena Pavlović i Milica Mihajlović, Milutin Dapčević, koji je završio glumu u Beogradu a sada ima uspešnu karijeru u Italiji, scenografkinja Marija Kalabić. Imao sam sreću, ili talenat, da vrlo rano prepoznam svoje sklonosti i sposobnosti, i nisam mnogo lutao. Već sa dvanaest godina, znači u osnovnoj školi, doneo sam odluku da hoću da se bavim pozorištem i ničim drugim.“ (Vreme, 10. 1. 2018. godine)
Upisao je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti.
„Već u sedamnaestoj godini shvatio sam, na osnovu svog tadašnjeg bavljenja režijom, da sam autoritet reditelja gradio isforsiranom strogošću, a da to nije dobro, i tako je režija otpala, a dramaturgija je postala moj logični izbor. Primljen sam na FDU iz drugog pokušaja, pa sam jedno vreme paralelno studirao filozofiju i dramaturgiju. Na kraju sam napustio filozofiju, i magistrirao i doktorirao na FDU.“(Vreme, 10. 1. 2018. godine)
U zvaničnoj biografiji navodi da je na Fakultetu dramskih umetnosti diplomirao 1995. godine.
„Na grupi za teatrologiju poslediplomskih studija Fakulteta dramskih umetnosti magistrirao je u februaru 2002. godine na temu ‘Rekonstrukcija kao model rediteljskog tumačenja dramske klasike’. U julu 2006. doktorirao je na istom fakultetu na temu Aktuelizacija i dekonstrukcija kao modeli rediteljskog tumačenja dramske klasike“, piše u biografiji.
Od 2008. član je, u nekoliko mandata, Izvršnog odbora Međunarodne asocijacije pozorišnih kritičara, a od 2014. do 2022. je direktor konferencija ove asocijacije. Bio je i predsednik nacionalne sekcije IATC – Udruženja pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije.
„Paralelno sa pedagoškim i naučnim radom, aktivno se bavi i pozorišnom kritikom. Pozorišne kritike piše u dnevniku Politika, nedeljnicima Vreme i NIN i časopisu Teatron. Nagradu za najbolju pozorišnu kritiku (Sterijinu nagradu) osvojio je 1999, 2001, 2004, 2008, 2011. i 2017. godine. Dobitnik je i Tanjugove nagrade ‘Zlatno pero’ za najbolju kritiku napisanu o predstavama s Bitefa (2008). Osmislio je i vodio projekat Kritičarski karavan, čija je misija redovna kritičarska evaluacija pozorišta u manjim sredinama. Od 2001. do 2012. jedan je od urednika pozorišnog časopisa Teatron. U njegovom mandatu časopis je dobio prestižno međunarodno priznaje koje dodeljuje Sterijino pozorje iz Novog Sada. Od 2003. do 2007. bio je selektor i umetnički direktor Sterijinog pozorja. Uneo je značajne novine u koncept našeg vodećeg nacionalnog pozorišnog festivala (prevashodno u domenu internacionalizacije), ne zanemarujući njegovu tradiciju“, ističe u biografiji.
Pozorišne kritike objavljuje u nedeljniku „Radar“ (od osnivanja lista u martu 2024).
Napominje da je od juna do decembra 2007. bio stipendista umetničke rezidencije Academie Schloss Solitude u Štutgartu.
„U periodu 2011-2013. stipendista je u naučno-istraživačkom centru International Research Center ‘Interweaving Performance Cultures’, Freie Universität u Berlinu. U oktobru 2015. imenovan je za umetničkog direktora Bitef-a. Po izboru domaćih medija, 51. Bitef bio je najbolje izdanje festivala u poslednjih deset godina, a gostovanje predstave Olimp Jana Fabra jedan od kulturnih događaja u zemlji 2017. Tim povodom, nedeljnik Vreme proglasio ga je za ličnost godine 2017. Iste godine izabran je za člana žirija za dodelu najvećeg evropskog pozorišnog priznanja, Premio Europa. Te godine dobio je visoko francusko odlikovanje, orden Viteza reda Umetnosti i Književnosti“, piše u biografiji.
Foto: FoNet, Milica Vučković
