Lagarijum bez premca i bez obala #Retrovizor

Na pedeset sedmu godišnjicu eksplozije u beogradskom bioskopu „20 oktobar“ otrpeli smo teroristički napad u istoj ulici, nisu nam bili potrebni fanatici izvana, napala nas je naša rođena država, njen bezumni, bezdušni i bestidni atak u celosti pripada terorizmu: i namera i svrha su mu čisto i jedino terorističke; protiv golorukih, mirnih demonstranata, koji su ćutali i bili nepomični, jer je trajao kolektivni pomen onima koje je država ubila, upotrebljena je, bez upozorenja, sila dosad nečuvena; počinilac je napao građane, među kojima je bilo i dece, i starih, i hroničnih bolesnika; većina napadnutih pomislila je da na njih pada mlazni avion, da se majka zemlja pod njima razdvaja i da će propasti u ponor neviđeni, neke je vazdušni udar porušio, drugi su pokušali da beže, Svemogući je podrugljivo porekao da se išta ispod njegovog radnog mesta desilo, njegov Fuše nam se isprva takođe narugao: šta je vama, pa to bi bilo protivzakonito! Malo li chto je protivzakonito, pa se ipak u Srbiji neskriveno i nekažnjeno čini?!

Potom nastaje lagarijum bez obala: mi zvučni top nemamo, ako ga kojim slučajem, možda, i imamo, ne znamo ni u kom je magacinu, pa ako bi se magacioner i setio, to nije raspakovano, niko nije obučen da rukuje tim protivzakonitim oruđem…

Ispostavilo se ubrzo, da je Vulin bio široke ruke kad je pazario čudovišne igračke za nedozrele državne velikodostojnike, kaparisao je bio i lasa, i mreže za hvatanje ljudi, ali je taj šinteraj na ljude ipak, barem privremeno, osujećen. Topove jeste kupio, jeste ih bilo nekoliko u centru grada, ali bili su tu za svaki slučaj, i da smo hteli malo da ulepšamo taj dosadni parastos, ne bismo, verujte ni znali kako se iz protivzakonitog topa puca…. Šarmantna BIA se oštećenima i povređenima narugala da su podlegli histeriji, a upotrebljeno je sredstvo nepoznato ljudskoj vrsti, i naravno da je urodilo strahom neizrecivim, ali, avaj, teroristički napad omanuo je u onome što je bila njegova srž i svrha: izostao je ipak željeni stampedo, koji bi po broju mrtvih i povređenih morao nadmašiti novosadsku nastrešnicu, pa bi Svedržitelj, koji, eto, ipak ima pod svojim komandom i zvučnu artiljeriju, proglasio vanredno stanje, koje je drugima muka, a njega bi držalo u stalnoj ekstazi.

Vseznaika je lagao da su studenti udarali policajca po očnoj jabučici – Bujošević i Nenad Lj. Stefanović videli su napad na služb. lice vireći kroz tanušne otvore na blagoslovenim žaluzinama, ali se ipak nisu prijavili da svedoče u korist svoga gospodara – ta laž morala je biti dovoljna da se vladar postidi, da se odene u kostret i da nestane u nekoj od pustinja čiji su gruntovni vlasnici njegovi ortaci iz Beograda na vodi, ali makar zbog pucnja iz zvučnog topa morao bi biti tropa! Ne! Njegovi vazali iz tužilaštva odmah su naložili poteru za onima koji imaju i dele snimke nemilog, ali ipak dogođenog događaja, teroriste zaginci nisu ni pominjali, a kamoli tražili, jer Srbija ima samo jedan izvor istine, a to je car samodržac! Koji, umesto da podvije carski rep i utekne, iznova i još mračnije preti stanovništvu da će ubuduće biti okrutniji i delotvorniji. Mogao je – to bi možda i razmotrio da sam ja na plat. spisku savetnika – upravo blamažu i greh i zbog zvučnog topa iskoristiti da da ostavku: „Zapanjen što je mimo zakona, bez mog znanja, i protivno Božijim zapovestima upotrebljeno sredstvo koje je povredilo nevine ljude, ogorčen i postiđen što ministar zdravlja poriče da je iko potražio lekarsku pomoć, uvređen i zgrožen što imam policiju koja ne ume ni da pronađe tog vajnog artiljerca, niti ima snage da prizna ako je sama to učinila – podnosim neopozivo ostavku na mesto predsednika Republike uz zavet da me nećete više nikad videti na televiziji, a najverovatnije ni na nekoj utakmici ili drugom javnom događaju.“ Pošto to nije učinio, ni svojim ni mojim rečima, moram, nema mi druge, da predsednika Republike vidim kao mozak propalog plana, plana da se najveći protest u Srbiji – a to je pobuna protiv njegovog sve bezumnijeg i bezumnijeg samovlašća – prekine izazivanjem stampeda, koji bi bio potpomognut projektilima sa Dekijevog nedovršenog stambenog raja za bogataše, i istovremenim napadom iz paravojne baze u Pionirskom parku!

&

Nekoliko dana kasnije je, oglušivši se ko zna koji put o moja upozorenja da ne sme ulaziti u odeljenje intenzivne nege kao da ulazi u stranačke prostorije, uradio to isto, sa svitom još brojnijom nego ranije, ušetao se među Makedonce koji su sa teškim opekotinama dovezeni u Beograd (a ko ih je dovezao!? ko im je spasao, produžio i ulepšao živote!? – sad bi uzvratio dobrotvor, kad bi se udostojio da čita ovo), sve okolne zemlje prihvatile su da leče povređene, ali jedan jedini domaćin je odlučio da ovekoveči svoje čovekoljublje tako što je, sa četom kamermana, nahrupio u odeljenje intenzivne nege, nekog nevoljnika je i dotakao rukom, pa nisi ti Mesija, nisi iscelitelj, a kliconoša možeš biti kao i bilo ko od nas smrtnika! Doduše. Nema reklame, nema filma uzbudljivijeg od filma gde je neko u smrtnoj opasnosti, to je zlatno pravilo propagande, koje je njen prvokorisnik iskoristio bez milosti, bez obzirnosti i bez stida.

Ali tako je kako je! Za teroristički čin nema kod nas ni kazne, ni istrage, a kad u Nišu na gradonačelnika poleti koji nasad jaja, to je onda fašizam, koji se valja po mahalama. Da. Mala specifičnost, pikanterija takoreći, kojoj je mesto u budućem remek-delu o obojenim revolucijama, crk. dabogda sve do poslednje: teroristi se diče i hvališu svakim svojim poduhvatom, kriju se od neprijatelja, koji bi, prirodno, da ih kazni, ali obznanjuju urbi et orbi da su oni to učinili; deluju u državama na čiju su vrhušku kivni, kod nas je obratno: 1. teroristi se odriču svoje neslavne akcije; 2. nisu došli iz strane države, naprotiv: država je upriličila teroristički čin protiv svog stanovništva!

Jedva da ima mesta za rubriku „gde su, šta rade?“ Svaka čast svima koji su se ukazali u karavojnom lageru zvanom „Ćacilend“, takozvani Leka, koji oproštajnicu za časni greh libida plaća i na „Pinku“ i  Ćacilendu, blebeće kako bi Đinđić, da je živ, zacelo bio tu, pa naravno da bi bio tu, ko ne bi voleo da se sretne sa pripadnicima jedinice koja ga je ubila?! Jer, „Crvene beretke“ bile su ukras i dika ove haotične i moram reći sve prljavije tvrđave opervažene traktorima onih kojima je predsednik draži od oranja i sejanja, general Lazarević, osuđen u Hagu, počastio je ćacije vizitom, ali zar si na jednog haškog osuđenika spala, Srbijo!? Zar nemaš na raspolaganja još kojeg ratnog zločinca?! Harizmatični Šaja koji je jedne večeri izdominirao na mislim Hepiju nije posetio ćacije i njihovu oktroisanu bratiju, ako je, daleko bilo, bolestan, morao je to obznaniti, isto važi i za glumca Ristovskog, grešna mi duša i daću demanti ako grešim, ali je nestao sad kad su vladaru svi najpotrebniji, dočim njegov kolega Antonijević, naš Gaga, blista: rektora Beogradskog univerziteta samozadovoljno naziva rektalnim đokom, pa tu jezičku dosetku i poslasticu ponavlja, dok ćaci, koji samo žele da uče, uče u prirodi kako se besedi o dušmanima, uče od umetnika koji zamalo uze „Oskara“.

U logoru se, s onu stranu traktora, jedni kriju, a drugi idu baš zato da bi bili snimljeni i viđeni, u ove druge spada Gaga: liči sad na nedužnog Rajka Grlića, ali drveni krst pravoslavni, ispod Adamove jabučice same, svedoči da u Ćacilend nije ubačen neko iz Hrvatske; i Njegova svetost je svojom smuti pa prosti besedarijom o blagovolji – koju besplatno šalje i preporučuje svima – razočarala svetovnog vladara, ispaštaće kad bude vreme, ali najviše je podbacio g. Ristovski: sedi ti samo, Lazo, mudro ćuti i u skrovitosti doma svoga piši neki scenario, ali se nemoj iznenaditi ako Gaga snimi još koje remek-delo o mnogostradalnom srpskom narodu, koji i u miru strada gledajući Gagino delo, a ti i tvoj festival’chik u Dobrom Selu, čak i tvoj potomak, koji se isto uspešno odao sedmoj umetnosti, ostanete još malo pa švorc.