Lider Dveri već duže vreme se nalazi u epicentru političkih zbivanja, pre svega u opozicionom taboru. Članstvo u Savezu za Srbiju od početka je izazivalo niz kontroverzi. Građanskoj Srbiji, pojedinim strankama i pokretima koje deluju na tom fonu, ovaj Čačanin je često bio ključni razlog da zadrže distancu prema SzS. Vlast u njemu vidi „ljotićevca“ i „fašistu“, a opšte je poznato sa kakvom indignacijom organizacije civilnog društva gledaju na Dveri.
Boško Obradović / Foto: Istinomer/Zoran Drekalović
I, ne bi se moglo reći da gore nabrojani previše greše. Dokaz je da se ni Obradović ne trudi previše da opovrgne ovakva mišljenja. Naprotiv, upadom na RTS i opsadom Predsedništva, rvanjem sa policajcima i ponovljenim stavovima o gej populaciji i presudi Radovanu Karadžiću, Boško očigledno želi da dokaže da su njegovi oponenti u pravu. Razlog je jednostavan. Pokretu Dveri to ne donosi štetu. Naprotiv, čini se da bez obzira kako se okonča ova situacija sa protestima, Boško Obradović i Dveri su jedini izvesni separatni dobitnik.
Ovaj nesuđeni profesor srpske književnosti i bivši bibliotekar, naime, podiže rejting nudeći svojoj ciljnoj grupi upravo ono što se od njega i očekuje. Svi oni koji se zgražavaju nad Boškovim političkim stavovima i praktičnim delovanjem, zna to vrlo dobro Obradović, nisu i neće nikad da glasaju za Dveri. No, desničarima, onima kojima se on i obraća, pođe voda na usta kada lider Dveri pošalje pismo Putinu, pošiba se žandarmercima, oplete po Haškom tribunalu ili, u poslednje vreme, doduše ređe, potkači gej populaciju.
Boško Obradović je talentovan političar i vrlo dobro zna do koje granice može da ide a da ne ugrozi opstanak Dveri u Savezu za Srbiju, jer je svestan da bi ga tako nešto bacilo na marginu i umnogome smanjilo njegovu vidljivost. Zato i primenjuje strategiju koja podrazumeva da govori najčešće ono što osetljive želuce, recimo Lutovčevih demokrata, verbalno ne iritira previše, ali uglavnom radi ono što (samo) njemu objektivno donosi korist. Zato mu se često mora objašnjavati da SzS ne znači Savez za Sebe.
Najbolji primer je RTS. Sad već nije nikakva tajna da nasilni ulazak u Javni servis nije bio deo nekog plana. Možda Boškovog, ali ne i SzS, savim sigurno. E, sad, kad se već to dogodilo, Đilas i društvo nisu imali kud nego da se pridruže Bošku u njegovom avetanju po hodnicima Bujoševićevog lavirinta, tražeći neuspešno “mesto odakle se emituje Dnevnik”.
Foto: Istinomer/Zoran Drekalović
Videlo se na licima lidera SzS da nisu baš oduševljeni mizanscenom koji je Obradović postavio, ali nisu imali kud, jer šta god uradili bilo je samo pitanje kontrolisanja štete jer neke praktične koristi nije ni moglo biti, za sve njih osim za Obradovića. Boško se nije pojavio u programu RTS, ali jeste na svim ostalim. U pozitivnom ili negativnom smislu, svejedno, jer publicitet koji je dobio te noći i kasnije ne može se platiti suvim zlatom.
Znao je to lider Dveri i zato je Dverjanima, ali i svima koji su impregnirani besom i nekontrolisanom energijom, a takvih nije malo ne samo na protestu već i među građanima Srbije, ponudio silu, odlučnost i hrabrost, ono što većina bolje razume od toga da je upad u RTS zapravo neprihvatljiv sa elementarnog demokratskog aspekta.
Upravo zato, 13. april je njegova nova šansa. Ko će od ovog događaja imati veću korist, vlast ili opozicija, teško je predvideti. Jedno je, čini se, sigurno. Boško Obradović neće biti među gubitnicima.
Naslovna fotografija: Istinomer/Zoran Drekalović
