Pasje popodne

Pasja naslovnica teško je pala i predsednikovoj savetnici, Vasiljević Suzani, pa je sirotica, potpuno nezavisno od predsednika Republike, i ne znajući kako će predsedniku poternica pasti, dala ostavku u Nadzornom odboru Kuće obrukane, gde lično ja nisam znao ni da je bila.
Grešna mi duša, nisam znao ni da „Ilustrovana Politika“ živi, kad, njena veleuprava privuče sveopštu bogme pažnju: kreativni tim na čelu sa Martić Đorđem – velikanom miloševićevskog novinarstva, slavnim trudbenikom slavne „Politike Eskpres“,  koja je čak i u „Politikinoj kući“ (u daljem tekstu: Kuća obrukana) prednjačila u ratnom huškaštvu i proganjanju malobrojnih antislobinaca – stavio je na naslovnu stranu iskeženog kera, oko njega je poređao „Vreme“, „NIN“, „Danas“, ne zna se da li kao kereću besnu braću, ili naprotiv kao one koji će biti rastrgnuti zbog svega što su protiv režima dosad nalajali! Na naslovnim stranama pobesnelih plaćeničkih pasa tj, novina su, gle, omraženi glumac, nepodnošljivi opozicionar, poslenik Sv. Matere u svojoj služb. uniformi… 

Delo je urađeno u duhu vremena, a to je duh poricanja bilo kakve krivice Miloševića i njegovih saučesnika, koji su svi, ako ih je samo Bog poživeo, uveliko opet na vlasti, gde će dugo još da ostanu, ali su u najboljoj nameri martićevci prekoračili prirodnu meru, tako da se slika nije dopala onome koga je najviše trebalo da obraduje, a to je po moemu Predsednik Republike. 
Potonji je u pola šest ujutru na radnom stolu ugledao kera, shvatio živopisnu poruku gospode hrišćanske iz „Ilustrovane“, i nije mu se ni kao predsedniku, ni kao običnom čoveku sve to dopalo, jer predsednik je kraj svega uzvišenog i jedinstvenog ipak i običan čovek, što je sam skromno i istinoljubivo naglasio. Obični čovek zatočen u telu predsednika Republike ubrzo je svoju nelagodu i obnarodovao, ne zaboravivši da pomene svoje lično stradanje u novinama i od ljudi načičkanih oko kera, kad se niko na njegovo stradalništvo nije sažalio niti je dušmanska glasila osudio. 
Ako se neko iz pasjeg nakota oseti uvređenim, imaće naše nezavisno sudstvo dosta posla, ali će umeti pravično i da obešteti koga treba. Iako nije bilo prijatno presuditi u korist ministra policije, a protiv građanke i protiv jedne novinarke, sud je osudio i građanku Pešić i „Peščanik“ na priličnu novčanu globu. 
Ja bih, da sam kojim slučajem bio član Vlade, tužio baš ministra Stefanovića, jer se tuženi i obeštećeni dotore uvredio zbog mišljenja prvooptužene da je on najgluplji u vladi. U svakoj skupini neko je najgluplji (ako postoji način da se glupavost ustanovi i izmeri), a ministar policije je od suda tražio napismeno da to nije on, što će reći da on smatra barem jednog ministra glupljim od sebe, ili nekolicinu, ili sve, uključujući i samu Anu! 
Pasja naslovnica teško je pala i predsednikovoj savetnici, Vasiljević Suzani, pa je sirotica, potpuno nezavisno od predsednika Republike, i ne znajući kako će predsedniku poternica pasti, dala ostavku u Nadzornom odboru Kuće obrukane, gde lično ja nisam znao ni da je bila, kao što nisam mogao naslutiti da predsednik Republike ima nekog ko ga svetuje kako da se ophodi sa javnošću, oličenoj najvećma u pripadnicima sedme sile; bio bih se kladio, kad ne bih bio zakleti protivnik klađenja, da predsednik zbori tako kako zbori jer nema nikoga živoga ko bi ga podučio šta bi bilo pametno da kaže, a od čega bi bilo mudro da se suzdrži („Šefe, vi ste vođa kakvog bi poželele i mnogo moćnije i razvijenije države, Proviđenje je ushtelo da pripadnete nama, i mi se listom i neprestance tome radujemo, ali kraj svih vaših božanskih osobina, ili upravo zbog njih, moram vam reći da nisu za vas šale: u humoru, čak i kad je vrhunski, ima nečeg nedostojnog, a vi baš kad poželite da se prikažete kao jedan od nas, to ispadne zlo i naopako! Bilo bi, zar ne, bolje da niste bili onoliko žovijalni sa predragim našim ortakom Turčinom, koga ste, moram vam reći, navijački zadirkivali da ima pik na sve švalje koje je zaposlio u svojoj čisto eksploatatorskoj fabrici…“). 
*
Suzana Vasiljević / Foto: Istinomer, Zoran Drekalović

Sad je nadzornica Suzi uskratila svoje usluge i Kući obrukanoj i Kući oslikanoj, ostavši na savetničkoj crkavici, ali s druge strane i posvećena odsad samo blagodeti svoga poslodavca, jer savetništvo traži celog čoveka. 

Tako će i Omerović Meho jesti samo savetnički lebac. Nisam upamtio koga će bivši poslanik da vodi kroz iskušenija politike i uvek pomalo grešnoga biznisa, ali bilo ko da je savetovani, naučiće kako da se sačuva sramote, i kako da se, ako je već izbrukan, iz sramote izvadi na najotmeniji način. 
&
U nekom od prethodnih nastavaka složio sam se prvi i jedini put sa akademikom Bećkovićem, koji je ukorio svoju prapostojbinu zbog toga što ima ime na stranom jeziku, pa sam se štrecnuo kad sam doznao da je pesniku, besedniku i članu Krunskog saveta zabranjen dolazak u Crnu Goru gde je bilo predviđeno da srbuje na svečanosti Srbadije Boke: šta ako i mojoj neznatnosti MNE uskrati pravo da je jednog lepog dana posetim? 
Ferbota je potkačila i istoričara Čedomira, i dvojicu meni još manje znanih mislilaca iz Srbije. Pravnik nad pravnicima se pravnički i pravednički neprijatno iznenadio doznavši kako Podgorica postupa sa našim velikanima, i uopšte sa nosiocima pasoša serbskago, obećao je da će razgovarati sa glavešinama te ipak prijateljske i susedne države; međutim je riječ u Podgoricu izrečena i ne može je Bog Otac promijenit, te će se Matija poštovaocima u Budvu obratiti preko viđeo-linka, što će biti još uzbudljivije nego da se na bini ukazao u svojoj šerlokholmskovoj pelerini i sa kapom kreiranom u bivšoj kolonijalnoj sili. 
*
Matija Bećković / Foto: Fonet, Medija centar

Priroda oponaša umetnost, i ono što se desilo u selu zvanom Banje, kad najdražem gostu nije dozvoljeno da dođe na lice mesta, pa su meštani preko zvučnika slušali samo glas Vođe i Dobročinitelja, tako će se i Crnogorcima, pardon, Srbima u Crnoj Gori, obratiti njihov idol sa svojim dosetkama izvađenim za tu priliku iz pesničke turšije; jednu je član Krunskog saveta već potrošio (planirao je bio da u Crnoj Gori živi kad umre, sad odustaje i od tog pesničkog nauma), nadam se da će i iz Budve u Beograd stizati slika i ton, da će i besednik moći da vidi koliko je sledbenika i vernika privukao, kako mu kliču i šta bi sve da ga pitaju, imaju i oni vremena da se pripreme, jer je profesionalni dovitljivac već primetio da se članica NATO pakta boji jednog pesnika i još trojice golorukih intelektualaca. 

Pitanje jesu li Crnogorci Srbi za mene je jedno od najnevažnijih i najglupljih u istoriji, na njega ni nauka ni logika ne mogu da odgovore, o tome odlučuje svaki Crnogorac ponaosob (i čak može da se predomišlja i takoreći presaldumljuje!), kao što ja mogu odlučiti da sam samo Banaćanin, a ne i Vojvođanin, Srbin, ili pripadnik kavkaske rase. U Crnoj Gori je to dosadno pitanje bilo i u srcu referenduma o nezavisnosti, i svi su odgovori bili tačni, ali ovih koji su se osetili samo Crnogorcima bejaše malo više, meni je ravno do Kosova (i to treba da izbacim iz rečnika: ispada kao da priznajem lažnu državu!) ako se svi izjasne kao Crnogorci, ili svi kao Srbi, ili ako se odonud i ubuduće budu odazivali kao na prozivci: „U vrstu zbor, na parove razbrojs!“ – „Prvi! Drugi! Prvi! Drugi! Srbin! Nesrbin!…“, meni je ravno do administrativne granice.