Nova slava

Radikalki koja je obogatila naš jezik novim, živopisnim i mrtvopisnim kletvama spočitavalo se da je bezdušna, da je prevršila meru, ali zar ona sa svojom tviter-šegom nije mogla da ode i dalje, da je samo bila onakvom kakvom je dušmani Srpske radikalne stranke opisuju: nije li mogla da izrazi sumnju i u smrt same Hatidže Mehmedović? Šta ako je i to lažirano, pa se navodna pokojnica pridružila svojima u belom svetu?

Vjerica je zahvaljujući dosad čak i kod nas neviđenoj kontra-čitulji dobila petnaest novih minuta slave, pa se u jednom intervjuu prisetila svojih zlatnih i mladih dana, kad su na sarajevskom Pravnom fakultetu oko mlađanog partijskog rukovodioca Šešelja obigravali dotadašnji skojevci, željni svi da mu budu desna ruka; među najupornijima bila je, gle, i junakinja našeg doba, o kojoj je budući najmlađi doktor u SFRJ izvoleo reći: ova bavem ima tvi gvama mozga, ova može da bude sekvetavica. Budući haški sužanj i osuđenik još je u vreme komunizma bio duhovit i neposredan! Ovo dvoje će se sresti nakon sedamnaest godina, ponovo će Vjerica, kose ofarbane u crveno, prići nekadašnjem boljševiku, i ponovo će biti primljena oberučke: ostalo je istorija.

Za svoj hrabri tvit radikalka je sa najvišeg mesta dobila ukor, predsednik Republike ne ljubi više kao nekada humor iz svoje partijske prapostojbine, a oštrija od ostalih bila je ministarka saobraćaja, što je pa zasmetalo predsedniku Izvršnog odbora Stranke (umalo da napišem ‘Izvrsnog odbora’), te je Zoranu Mihajlović u slobodnom sastavu nagrdio zbog toga što ju opija moć. Zaboravlja, veli pomen. Glišić, kome treba da bude večno zahvalna što se domogla novca i što sa skupih destinacija popuje više nego onaj koji joj je, kao i svima ostalim u olimpijskom plemenu, omogućio da živuje u luksuzu i privilegijama! Tako nekako, samo lepše sročeno!
Da neko od poraženih na izborima truje stanovništvo pričama o predsedniku koji omogućuje saradnicima da se obogate, to bi se dalo razumeti, ovo nam pak poverava predsednikov obožavalac: sve ono čega su se velokodostojnici tako naglo i tako nestvarno lako domogli, sve potiče od predsednika, od njegove moći i dobrote!

Da li mi, čija je siromašenje palo u najzlatnije doba Vučićevo, treba isto tako da mu budemo zahvalni što je u nama probudio instinkt samoodržanja?

Neki umišljaju, raspisao se i zajapurio Glišić Darko, da su veći košarkaši nego Lebron, da igraju bolje tenis od Đokovića, i da bi bili bolji predsednici od Aleksandra Vučića! Tako nas je Darko – koga sam zapazio kad dobije od dobrotvora mig da donese šampanjac, kako leti brže od najboljeg konobara, kako iz stranačkog frižidera donosi propisno rashlađeno shampanskoe, i kako oduševljeno drma bocu da pjenušavac svojim prvim mlazom dosegne plafon i najbliže zvanice – na retorički izvanredno dopadljiv način prosvetlio da je naš vladar među drugim vladarima isto što i Lebron među košarkašima, vrh brate!

Da imam neki fond nagradio bih ga kao udvoricu meseca, ovaku mogu samo da ga predložim za tu laskavu titulu, a čaša će se njegova prepunjati iz blagodatnog izvora iz kojeg se, according to him, napaja i ministarka saobraćaja.