Sv. Trojstvo

„Penzionerima dajem časove aritmetike, popust 66,6% svim polaznicima koji savladaju procentni račun. Šifra: Odlikaš“

Dođe mi da dam ovakav oglas, od predsednikove i premijerkine matematike moralo se zavrteti u glavi i onima koji su završili prirodno-matematički smer: penzije, smanjene pre nekoliko godina, nadmašile su same sebe i porasle su više nego što bi ikad porasle da nije bilo njihovog blagoslovenog potkresivanja u svrhu što bržeg i što pravilnijeg naknadnog rasta! Taman smo ovaj deo gradiva nekako savladali, nastade borba neprestana između naših demokratski izabranih predstavnika i nedemokratski naturenog nam Međunarodnog monetarnog fonda: koji stalež zaslužuje da još malo poživi, a kojem je došao vakat da ponovi sudbinu džinovskih paprati? 

Predsednik državu vidi ne samo kao organizam, nego i kao ličnost, govori kako Srbiju niko neće ponižavati i sl, nas podanike i ne znam kako vidi, ali smo u njegovim očima zacelo svi deca koju samo što ne pita koga više vole, Njega, koji nam je i Otac, i Sin, i Sveti duh, ili međunarodnu ustanovu koja već i u svom imenu priznaje da joj je novac važniji od svega: ko nas siromahe više voli, MMF ili Vučić i Brnabić, recite slobodno?! Jer, stranci drže stranu patricijima među umirovljenicima, a predsedniku i premijerki je na srcu siromaška većina… Sadašnji ministar odbrane, a negdašnji ministar za rad i socijalna pitanja, da ne kažem za socijalne slučajeve, žarko je želeo da korisnike državine pomoći iskoristi prethodno kao part-time robove. Zašto ne bi i penzioneri sami organizovali radne akcije, čišćenje rečnih obala, otpušavanje premalenih otvora u kontejnerima (koje je doduše poručila prethodna vladajuća klasa, crk. dabogd.)? Tako bi postali društveno vidljivi, umesto što čame u staračkim domovima i zauzimaju bolničke krevete, iako od njihovog eventualnog privremenog i zapravo prividnog oporavka neće zajednica imati nikakve vajde: ne pitaj šta PIO, MMF i Vučić mogu da urade za tebe, nego pitaj šta ti, dok ti se krune poslednja godišnja doba možeš da učiniš za Sv. Trojstvo.

U Srbiji svako ima pravo da misli i da štaviše svaku svoju misao pretoči u reč, a ovu, kako nas je drug Tito učio, u delo. Ova sloboda obuhvata i ministra odbrane, svestranu ličnost u crnom, rastrzanu između rata i mira: obožava neutralnost, ali prave neutralnosti nema dok se do zuba ne naoružaš i dok dušmanima ne uteraš strah u svaku dušmansku koščicu. Pošto je herojski i slavodobitno odbio mučki napad na porodično ognjište (raspaljeno i ogrevom od kanadskog javora koji mu je teretnim lađama slala ženina tetica), kao zapeta puška čeka da se tako neko zameri i Srbiji. Kad prizovem devedesete u sve varljivije moje sećanje, vidim uvek i par u kožnim čizmama: kao panjevi na nebu Milića od Mačve, tako se nad mapom Srbije nadvijaju Milijana Baletić i Aleksandar Vulin! Možda će jednog lepog dana ministar obući ratnu uniformu, koja je za njega kao super-rifle za moje pokolenje, a Milijanče će, u čizmama koje će laštiti njen posilni, još jedared da izveštava sa fronta koji će ako bog ushtedne biti opet u nekoj drugoj državi.

Srbija je majka neravnopravnosti i njezin večni jamac: pripadnici vojske i policije ako i ne dobiju stanove od države, platiće kvadrat po minimalnoj ceni, a civilima šta bog da! Dobro, i civili će biti povlašćeni ako rade u državnim nadleštvima. Nepovlašćeni će ostati samo oni koji su bez posla, oni koji su dopali penzije i oni koji upoznaju kapitalizam da bi ga više voleli – proleteri koje je država ljubazno preporučila stranim fabikantima.

Među veleprivilegovanima biće još i više nego dosad vrhunski sportisti, Bog ih sve do jednog, uključujući i sportske funkcionere i navijače, blagoslovio! Za njih mora da bude, a onima koji su bili oslobođeni fizičkog, ili koji su bolešljivi i nedorasli da predstave Srbiju, šta ostane! 

Predsednik vrhunskim sportistima obećava rajsko naselje u Srbiji ako se domognu ikakvog plemenitog metala na olimpijadi ili na prvenstvu starog kontinenta ili međunarodne zajednice, imamo viška u budžetu, i taj se višak vrpolji kom će od viših bića što pre pripasti. 

Naša vlastela je sva honekerovski nastrojena, veruje da će nekoliko sportskih timova i pojedinaca državu učiniti slavnom i veleštovanom. I nesrećni Čaušesku (koji unesreći tolike bližnje i daljnje) verovao je u Nađu Komaneči, ali ko je Istočnu Nemačku, ili ondašnju Rumuniju, zbog osvojenih medalja stavljao iznad drugih država i nacija?! Niko! Unesrećene i zdravstveno upropašćene plivačice nisu mogle da natkrile i ulepšaju ono što je radila tajna policija, gimnastičarka nije mogla da umanji ni da prikrije bedu u kojoj su živeli njeni sunarodnici. 

Vrhunski sport je vrhunsko preterivanje, te niukoliko ne bi smeo još i da ima podršku države. Oko ovoga sam se zakrvio bezmalo sa svima koji su se našli u dometu mog govornog organa, svi bi da šakom i kapom čašćavaju sportiste i istaknute umetnike, samo ja ne dam nikome ništa, kako ne daš, ne veruju svojim ušima, ja im kažem da mi je odvratan sistem takmičenja i bodovanja, koji se kao i sve drugo našao pod mrskom i sveobuhvatnom šapom kapitalizma… – „Pa zašto da neko izgara dok ne osvoji zlatnu medalju?!“, pitaju me, zgranuti mojom bezdušnošću. – „Ne mora da izgara što se mene tiče, kažem, meni kao građaninu nije potrebna nijedna medalja, ne treba mi pobeda na Evroviziji, država treba da brine o masovnom, rekreativnom sportu, a ne da se pokida oko onih koje ona smatra višim bićima!“ Avaj! Ljubitelji više rase pitaju me zašto ja, koji sam daleko od svake medalje, ne pišem i ne sviram besplatno, ja im kažem da radim tamo gde neko još uvek smatra da od mog zanata i od mene ima kakvu-tavu vajdu: „Neka neko skače u dalj na pesku braće Karić, ako ova napredna porodica želi da odgoji i prikaže i svoje sportske produkte, neka na njima posle nešto i zaradi, to me srdačno ne interesuje, ali reći da u budžetu imamo stalni i takoreći neizdržljivi višak – za mene je to nepristojno!“ Zaista, ko god je prošao kroz špalir bolesnika u uskom bolničkom hodniku, gde zagledani u jednu tačku na linoleumu sede pacijenti koji su pregled kod kardiologa zakazali pre četiri meseca, i koji su iz svojih nezamislivih postelja ustali u četiri ujutro da bi uhvatili autobus – ne može reći: imam višak u državnom budžetu i ponosim se njime! Dajem milione evra Republici Srpskoj, dajem desetine hiljada evra za svaki sportski uspeh! 

(Ne možeš se ponositi, jer višak potiče od stanovništva, od svega što mu je uzeto ili uskraćeno, nema drugog nalazišta viška osim stanovništva; drugo, višak moraju državni činovnici trčećim korakom da nose ka onima koji oskudevaju, gladuju ili umiru čekajući da ih primi specijalista.)

Pa dobro, šta bi bilo kad bi država rekla: „Braćo i sestre, vrhunski sportisti, i vi vrhunski estradni umetnici, ja sam vam propala, i od mene se barem još trideset leta ne nadajte ni jednom fileru, gledajte šta ćete, navijaću za vas ukoliko ostanete na sportskom nebu, a želim vam svako dobro ako shvatite da i izvan vrhunskog sporta i olimpijstva ima života!“ Ništa ne bi bilo. Shvatili bi da iz carske blagajne neće više ništa dobiti, pa bi se, budući mladi i zdravi, malko doškolovali i ponudili zajednici neke nove usluge, ili bi u inostranstvu našli sponzore koji bi sportski talenat i radinost sportista iskoristili da se sami još više obogate.

Vrhunski sport je vrhunski luksuz, država poput naše morala bi da se sabere i da ono što ima malko pravednije raspodeli, morala bi odustati od ideje više rase, ili ne bi morala, i neće odustati nikada?