Predsedniče, kako je biti majka?

Ovo su ukratko te briljantne mere za podsticaj rađanja koje je predsednik predložio i zakleo se da za njih ima dovoljno novca. Još je i obećao majkama da ne brinu za posao, te da će se država pobrinuti da nijednu majku ne bude sramota u društvu što nema najmoderniju tašnu. 

Da se razumemo, populaciona politika i mere za podsticaj rađanja legitimna su briga svake države na svetu. Problem sa Srbijom i načinom na koji se rešava problem niskog nataliteta leži na drugom mestu: u načinu na koji se ovoj temi prilazi. Prvo, sve što smo čuli, čuli smo isključivo od jednog čoveka, Aleksandra Vučića, kao da je sam seo i smislio mere podsticaja. Drugo, predsednik je svu krivicu za to što „nas ima sve manje“ svalio na žene koje tobož ne žele da rađaju. U tom ključu se o populacionoj krizi govori već godinama, pa smo u „najstarijem listu na Balkanu“ svojevremeno imali tekstove o ženama koje se „nisu ostvarile kao majke“ zbog toga što su navikle na „hedonistički način života“. Dakle, sve što je do sada izgovoreno i predloženo, pre se može svesti pod populističke, nego pod populacione mere. 

Možda najznačajnija, a u medijima najmanje zapažena stvar, jeste nešto što je Vučić izgovorio na toj subotnjoj vanrednoj konferenciji za novinare, a čime je automatski predupredio svaku javnu raspravu: „Kao predsednik, imam pravo da ukažem na katastrofalne posledice (niske stope rađanja, prim. aut.)“, rekao je i dodao da ga ne interesuju reakcije ni iz Vlade ni onih „iz sveta koji bi da mu sole pamet“: „Pišite saopštenja, bavite se feminističkim, ovakvim i onakvim pokretima… Na tome rade svi od Nemačke, Danske, Švedske. Samo mi ne preduzimamo ništa, jer smo samoživi.“ Naravno da su reakcije usledile, ali Vučić je već rekao da svi možemo slobodno da pišemo, no – njega baš briga, biće onako kako je on odlučio. Posebno naglašavanje „feminističkih“ saopštenja zapravo je još jedna mera isključivanja žena i njihovog glasa iz rasprave o nečemu što se tiče direktno i samo njih. Različite ženske i feminističke organizacije odmah su reagovale, skrenuvši pažnju na to da Vučić govori u nacionalističkom ključu, obraćajući se isključivo Srpkinjama. Na taj narativ se nadovezao i javni servis, isticanjem kako Srbija ima negativan prirodni priraštaj svuda „osim u Bujanovcu“, čime, valjda, treba da nas uplaše što Albanke i pripadnice drugih nacionalnih manjina rađaju više dece nego etničke Srpkinje. 

Dakle, ovde uopšte nije reč o opadanju broja građana Srbije, nego o opadanju broja Srba. Uostalom: „Došlo je vreme da Srbija vrati malo od onog što joj je dao Gvozdeni puk, što su dali ljudi Toplice“, rekao je predsednik govoreći o natalitetu. Ako ima neko ko ne zna, reč je o puku srpske vojske koji je učestvovao u oba balkanska i Prvom svetskom ratu, a statistika (koja je predsedniku tako draga) kaže da je za osam godina postojanja, od oko 19.000 pripadnika poginulo 32 oficira, 1239 vojnika i podoficira, ranjeno 148 oficira i 6492 vojnika i podoficira puka. U ove podatke nisu uračunati gubici od bolesti, naročito od kolere 1913. i tifusa 1915. godine, jer nikad nisu precizno utvrđeni. Neki su skloni da ovo poređenje koje je Vučić napravio tumače kao nespretno, međutim, ono je najpre surovo, kao uostalom i ceo predsednikov nastup. 

Nijedna priča o populacionoj politici, naročito kad se krivica za sve što ne valja svaljuje na žene, ne može da prođe bez pominjanja abortusa. Aleksandar Vučić je već jednom, krajem prošle godine, gostujući na RTS-u izjavio da se, kad je reč o abortusu, zalaže za „makedonski model“, ali nije elaborirao o čemu se radi. Sada je konačno pojasnio, ali nije pomenuo da je to zapravo „makedonski model“: „I još nešto, kada govorimo o abortusima, pa neka se ljute sve organizacije za prava žena i druge, mora da se ispoštuje procedura. Između ostalog, da pokažete majci ultrazvuk s otkucajima srca njene bebe, pa neka se odluči. Onda još jedan razgovor pre odluke… Jednostavno, hoćemo da ljudi razumeju koliko su deca potrebna našoj Srbiji.“ Ako bude po njegovom, svaka žena koja želi da prekine trudnoću, biće smeštena u bolnički krevet, pa će posmatrati plod na ultrazvuku i slušati otkucaje srca. Ovo je čisto mučenje i zlostavljanje žena, pa nije ni čudo što Vučića ne zanima šta imaju da kažu organizacije za prava žena. Ženska prava nisu bitna, bitno je da nas bude više. Umesto da smisli suvisao odgovor zašto je važno da nas ima, Vučić predlaže sadistički model i ograničavanje prava žena. 

To što je neznalica i nije se raspitao oko toga koja je zakonska granica starosti ploda za prekid trudnoće (10 do 12 nedelja), te da li se srce baš uvek razvije u tom periodu (otkucaji se mogu sa sigurnošću čuti tek oko 10. nedelje), apsolutno je nebitno. On je odlučio i tako ima da bude. A mi možemo slobodno da pišemo. 

Sve reference na „Služavkinu priču“, upozorenja na represiju i mizoginiju suvišna su. Sve smo već odavno rekle, ali on ne želi da sluša. Ali, iz viševekovnog iskustva, svaka žena zna: kad se ograniče reproduktivna prava, babe vračare oštre štrikaće igle, a smrtnost žena raste. Predsednika nije briga za građanke i njihove živote, on samo, kao onaj zli frulaš iz bajke, želi da pokupi decu.

Naslovna fotografija: Istinomer/Zoran Drekalović