Dom narodnog fudbala

„Vaša Svetosti, ostaću na vlasti dok Svetosavski hram ne bude potpuno dovršen!“, obećao je dvostruki predsednik (Republike i Vlade) patrijarhu Srpske pravoslavne crkve, dobro, nije tako rekao, tako sam uskršnji zavet predsednikov ja razumeo, crkvenom poglavaru je svetovni poglavar svečano izjavio: „Hram Sv. Save biće završen do kraja mog mandata“, ali pošto na tolikoj bogomolji uvek ima još nešto da se doradi pomislio sam da će i vladavina morati da se produži barem do predsednikove sredovečnosti, možda i duže.

Nema jake Srbije bez jake Srpske pravoslavne crkve, šta god komunisti crk. dabogda o tome mislili, predsednikpredsednik koji je u ranoj fazi svoga svevlašća dao besu da država neće nikad dopustiti da propadnu večiti rivali „Partizan“ i „Zvezda“, doveo bi Svetu materu u neravnopravan položaj ako ne bi lično poradio na nerazdvojnosti države i Crkve, potonja bi za dosadašnju i buduću brigu oko Hrama mogla da se oduži tako što bi njeni trudbenici osveštali plac i temelje ako Vlada odluči da sagradi još stariju i još upečatljiviju Savamalu. To bi i Vladi i svima nama služilo na čast, da se na podesnom mestu sagradi replika svega što je bilo na gumnu rašćišćenom u veličanstvenoj izbornoj noći, jer Vlada ne može doveka trpeti zlobne prekore zbog bagera, kompletnih idiota i zbog policije koja je cele noći od svoje dužnosti bežala kao đavo od krsta: rekonstruisane barake i potleušice bile bi spomenik siromaštvu i divljoj gradnji, samouko i samovoljno zidanje na gradskom i katastarski spornom zemljištu deo su našeg identiteta, onoga sa kojim je Boris Tadić hteo da se priključi porodici evropskih naroda. Budući naraštaji i turisti dolazili bi da vide zbog čega su najbolji sinovi i dve ili tri najbolje kćeri obrevše se u Vladi bili prekorevani celo jedno leto Gospodnje, jer Tužilaštvo za dvanaest meseci ništa nije ustanovilo ni kazalo. Ako smo napravili novi toranj na Avali, istovetan kakav je NATO srušio, zašto da ne napravimo, makar i na drugom mestu, kvartić koji su porušili kompletni idioti? Ostaće samo malena senka na svetlom licu policije, ali bivaće i ona sve bleđa kako posetioci spomen-muzeja budu shvatali sa kakvim su se ruglom kompletni idioti na svoju ruku kobne noći uhvatili. Iz šuta bi uostalom zlokobno izvirivale gole žice koje bi i varničile: kroz taj bakar je u stvarnoj Savamali tekla trofazna struja koju njeni korisnici bog zna da li su i plaćali, a koja bi odnela ko zna koliko života da se policija kojim slučajem smilovala i pojavila na licu mesta. Da. Ta Savamala je izrasla u mračnu grdobinu i gadnu fleku u prečistoj povesti vladajuće partije, ne izgradi li se u prirodnoj veličini i u vaskolikoj oronulosti sve što je porušeno dobiće ona mitske razmere: bespravno sklepane straćare sa karatavanima prometnuće se u naselje koje je neko na pravdi boga sravnio sa zemljicom čarnom. 

                        &

Predsednik Vlade tj. Republike uveliko prima pisma razvedenih majki kojima su sudovi uskratili starateljstvo nad decom i maloletne potomke poverili očevima. Raščulo se šta predsednikpredsednik o tome misli, a misli da deca treba da pripadnu majci, to je na istorijskom sastanku sa ženama u Šumicama (gde je gospođa Ražnatović lično zamolila Isusa da Vučiću da lavlje srce) mislim prvi put obelodanio, svoj načelni stav je, reče, već oprobao, jedan prijatelj ga je već poslušao i porod vratio sudski poraženoj majci tj. svojoj bivšoj ženi. Eto. Ono oko čega se socijalni radnici, psiholozi, sudije i advokati glože mesecima, vladar rešava po kratkom, ali pravičnom postupku. Građankama, razočaranim što sudovi podležu pritisku njihovih bivših muževa, preostaje još samo apel dvojnom predsedniku, koji nam dođe kao Maršalat na dve noge: kad ti sve lađe potonu, kad sve državne ustanove podbace, tu je neko ko na sve misli i ko svakome pruža nadu, utehu i pravdu. 

Maja Gojković nije dozvolila da u odmorenu Skupštinu uđe četrdesetoro mladobundžija koji uporno na ulicama ometaju opravdani trijumfalizam njezinog partijskog šefa: zašto ih je baš četrdesetoro htelo u Dom narodne Skupštine, i ko je malim partibrejkersima Alibaba? 

Siniša Mali blagoizjavio je da se neće kandidovati za još koji mandat, pa ne možete tek tako, g. gradonačelniče, zar niste i vi obavezni da ostanete na čelu grada barem dok Svetosavski hram ne bude završen? Drugo, ili prvo, kako je ova neočekivana, samovoljna i nadasve prenagljena odluka g. Malog pala predsedniku Vučiću? Zašto građani još ne potpisuju peticiju da g. Siniša ostane na čelu grada, šta se čeka? U planu je izgradnja nacionalnog stadiona, ako nam se fudbal prometnuo u nasilje i trgovinu igračkim robljem, i ako se tu ne može ništa, napravićemo barem stadion po uzoru na Vembli: baš zato što našem fudbalu ne cvetaju ruže dovodićemo tu Ligu šampiona, evropska i svetska prvenstva, zaslužuje valjda i naš čovek da u svome gradu vidi timove iz boljeg i njemu nedostupnog života. 

Ako smo onoliko zaradili držeći novogodišnje i božićne svetleće ukrase mesecima po celom Beogradu, ako su džidžabidže privukle toliko mnogo stranih gostiju koji su, očarani što su u gradu svetlosti i kriskindli, pali u pravi potrošački i takoreći rasipnički trans, koliko ćemo tek zaraditi ako budemo imali Nacionalni stadion? Izgradićemo i Administravnu kuću fudbala, tako će se zdanje zvati, dosta su se sportski radnici zlopatili u kojekakvim barakama, suterenima i magacinima, i to će turisti želeti da posete, da vide gde rade prijatelji fudbala i velikani fudbalske strategije, teorije i prakse. Samo mi se ime ne sviđa, zašto nije nešto kao Dom Narodne Skupštine, to kad čuješ puno ti srce, pa zašto onda ne bude Dom narodnog fudbala?