Kluni u turskoj seriji

Da ima pravde i fer pleja u politici, najpoštenije bi bilo da predsednički kandidat koalicije naprednjaka i socijalista bude – Boris Tadić. Jer, i jednima i drugima upravo je Tadić omogućio pranje prošlosti neophodno za ulazak u uloge proevropskih političara. I time im, suštinski, otvorio vrata vlasti ali i zapadnih ambasada gde su se, pokazalo se, snašli mnogo bolje od (neopravdano) samouverenog prethodnika. 

Za propiranje socijalista poslužila je Deklaracija o političkom pomirenju potpisana sa Tadićevom Demokratskom strankom 18. oktobra 2008, odmah posle formiranja koalicine vlade (efektno skidanje najokorelijih mrlja vladajuće stranke iz devedesetiih, ne treba zaboraviti, omogućilo je „pretpranje“ obavljeno u vreme pružanja parlamentarne podrške manjinskoj vladi Vojislava Koštunice).

Za još uvek aktuelnog predsednika Tomislava Nikolića i pretendenta na mesto njegovog naslednika, Aleksandra Vučića, bio je potreban temeljniji tretman, pa se pristupilo formiranju Srpske napredne stranke, čije je jezgro, preuzeto iz ekstremističke Srpske radikalne stranke, kasnije dopunjavano i brojnim prepakovanim demokratama. Nova stranka formirana je samo tri dana nakon potpisivanja „Deklaracije o dva bola“ (za mrtvim liderima DS i SPS, Zoranom Đinđićem i Slobodanom Miloševićem) a preko Vikiliksa smo saznali da je Miki Rakić, Tadićev šef kabineta, šest meseci ranije dobio zadatak da radi na „ohrabrivanju“ Nikolića da podeli SRS „jer bi njihovi simpatizeri bili presudni na evropskom putu Srbije“. 

Dragan Šutanovac, sadašnji predsednik DS-a, tvrdio je da su se „neki od Tadićevih kadrova zalagali za tzv. veliku koaliciju, radeći pri tom sve kako bi pocepali SRS“, te da je „njihova ideja bila da podele ili ugase i DS, a onda od te dve partije naprave demokratsko-naprednjačkog mutanta“. Sam Tadić je objašnjavao da on nije osnivač SNS, ali da je „podržao demontiranje SRS koje je bilo direktna posledica formiranja SNS”.

Prema njegovoj verziji, koaliciju DS sa SPS, kao i formiranje SNS i “spuštanje DSS na ivicu cenzusa”, treba gledati u kontekstu “strateškog zadatka” – postizanja konsenzusa oko integracije Srbije u EU, kao “pretpostavke elementarne političke stabilnosti, očuvanja demokratije i ekonomskog razvoja”.

Umesto zahvalnice u vidu davanja prilike Tadiću da se još jednom vrati na poziciju predsednika Srbije, Vučić je, izgleda, rešio da pokuša da pokuša da primeni (još jedan) njegov recept: da sve konce u državi vuče sa ustavno slabe pozicije predsednika, zahvaljujući činjenici da se nije odrekao pozicije predsednika partije koja ima „većinski paket“ u parlamentu.

Nije ga (Vučića) od tog recepta odvratila ni činjenica da preseljenje moći u predsednički kabinet uz potpunu instrumentalizaciju parlamenta i vlade, Tadića nije samo koštalo vlasti, već mu je zalepilo etiketu čoveka koji je poništio pozitivne tekovine 5. oktobra i Srbiju izručio u ruke moderno našminkanim snagama iz devedesetih. Poltronski mediji i naručene ankete samo su ga, na kraju mandata, sprečili da shvati da dorćolski šarm i harizmatična pojava „srpskog Džordža Klunija“ više nisu dovoljni za održavanje nekadašnjeg visokog rejtinga, o kome su i Dragoljub Mićunović i Zoran Đinđić, njegovi prethodnici na mestu lidera DS, mogli samo da sanjaju. 

Naravno da je visoke rejtinge bilo teško održati nakon preuzimanja odgovornosti za stanje u državi opterećenoj širokim spektrom ogromnih problema. Ali bi pad mogao biti manji da je, umesto malog kruga ljudi potpuno otuđenog od „obične“ Srbije koji su se, vodjeni lični interesima, okupili oko njega, slušao savete nekih svojih dugogodišnjih prijatelja. 

Na primer, Zagorke Golubović, koja je, početkom 2012, pre izbora na kojima je izgubio vlast, uzalud od njega tražila da odvoji vremena za sastanak i ozbiljan razgovor o problemima društva. Na kraju mu se obratila otvorenim pismom u kome je, između ostalog, ocenila da je „stanje katastrofalno“ i postavila nekoliko pitanja:“ Da li želiš da te građani upamte kao glavnog krivca za propast društva i zatiranje i ono malo demokratskog potencijala osvojenog 5. oktobra? Zašto si godinama tolerisao obavljanje loše privatizacije, koju je inaugurisao Vojislav Koštunica, a koja je nastavljena i u periodu tvoje vlasti, ne insistirajući da se raskinu ugovori sa novim vlasnicima koji su namerno dovodili kupljena preduzeća do stečaja i bukvalno uništavali privredu?  U čijem interesu se nastavljaju malverzacije sa privatizacijom, uprkos dokazanim pogubnim rezultatima u većini privatizovanih firmi…“ 

Pismo, čiji je povod bila ozbiljna pretnja „namerno proizvedenim“ stečajem „Jugoremedije“, profesorka Golubović završila je ocenom da test sa zrenjaninskom fabrikom lekova „može da ojača poverenje građana u demokratsku vlast ako se pravično reši, ili da skrši demokratsku koaliciju, ali i veru građana i bar minimalni demokratski potencijal današnje Srbije, ako se dozvoli da društvom upravljaju tajkuni i kriminalci“.

Već istog proleća, pokazalo se da Tadićeva vlast nema šanse da položi test: na predsedničkim izborima, raspisanim pre isteka mandata  (što je propagandno upakovano u floskulu „skraćenje mandata“) Tomislav Nikolić napokon je, iz trećeg pokušaja,  sa 1.552.063 (49,54 odsto) osvojenih glasova, uspeo da pobedi lidera DS-a, koga je podržalo 1.481.952 (47,31 odsto) građana.

Time je započeta aktuelna revizija istorije u kojoj se „mračnim snagama prošlosti“ nazivaju snage koje su pobedile režim Slobodana Miloševića i njegovih radikalskih pomagača. Paradoksalno, Nikolićevoj pobedi, po nekima čak i presudno, doprineli su „beli listići“ odnosno građani, uglavnom nekadašnji oštri protivnici Miloševićevog režima, koji su, na poziv nekoliko istaknutih intelektualaca, svoju ljutnju zbog stanja u kome se zemlja nalazi iskazali protestnim poništavanjem biračkih listića (u drugom krugu izbora 2012. zabeleženo je čak 98.664, odnosno 3,15 posto nevažećih listića, što jeste bilo više nego obično, ali ne toliko da „pokrije“ razliku od 70.000 glasova koliko je Nikolić prednjačio nad Tadićem – primera radi, u drugom krugu predsedničkih izbora 2008. nevažećih je bilo 78.462, a 2004. znatno manje, 42.975). 

Pošteno je, međutim, reći da se brojne kritike, poput, recimo, ocene Vesne Pešić da je „Tadić uzurpirao vlast“, ne mogu odnositi na ceo period njegove vladavine. U svom prvom mandatu, osvojenom na izborima u junu 2004, Tadić je, zapravo, bio slab predsednik, nemoćan da potpuno uzurpira vlast, sve i da je to želeo. Pobedu u drugom krugu tada mu je donelo osvojenih 1.681.528 glasova  (Nikolić je dobio 1.434.068) a postignutom rezultatu svakako su doprinele i podrške Vojislava Koštunice i Bogoljuba Karića (čuvena kampanja „salata“ lansirala ga je na treće mesto u prvom krugu, sa nešto preko 18 posto glasova, dok je kandidat DSS-a Dragan Maršićanin bio četvrti). 

Bilo je to vreme kohabitacije sa vladom Vojislava Koštunice, formirane marta 2004, a u zamenu za njegovu podršku u drugom izbornom krugu, Tadić se bio obavezao da on i njegova stranka neće rušiti vladu do donošenja novog Ustava. Time je, zapravo, DS dobila lagodnu poziciju partije koja ne snosi odgovornost za nevolje tranzicije, koje su pale na manjinsku koalicionu vladu DSS, G 17 plus Mlađana Dinkića i SPO-NS Vuka Draškovića i Velimira Ilića, kojoj su podršku u parlamentu davali socijalisti Ivice Dačića. 

Ta vlada jeste dobila Studiju izvodljivosti o pridruživanju EU, tada važan korak na evropskom putu, ali je, usled odsustva saradnje sa Haškim tribunalom, potom, došlo do prekida pregovora sa EU (3. maja 2006). Krajem istog meseca završena je i agonija uređivanja odnosa dve preostale članice bivše Jugoslavije. Odlukom građana Crne Gore na referendumu o nezavisnosti osamostaljena je i Srbija, pa je neminovna bila i promena Ustava.

Nakon dvodnevnog uterivanja glasova na referendumu za potvrdu „Mitrovdanskog Ustava“, raspisani su parlamentarni izbori za januar 2007. U drugoj Koštuničinoj vladi, u većini su bile Tadićeve demokrate (64 mandata), a vlast su delili sa koalicijom DSS-NS (47 mandata u Skupštini) i G 17 plus (19 mandata). Novinar Vremena Milan Milošević precizno je opisao efekte borbe za premoć koja je tu vladu potresala od samog početka: „Ugovarana 120 dana, vladala je devet meseci i 25 dana i raspala se za 48 sekundi, koliko je trajala sednica Vlade u ponedeljak 10. marta 2008. u podne“, kada je Vlada Srbije predložila predsedniku Srbije da raspiše vanredne parlamentaren izbore za 11. maj. Na pitanje zašto je vlada pala, predsednik i premijer imali su oprečne odgovore: “Vlada Srbije više nema jedinstvenu politiku po pitanju Kosova i Metohije“, tvrdio je Koštunica (Kosovo je jednostrano proglasilo nezavisnost 17. februara 2008). Prema Tadićevoj verziji, „Vlada nije imala jedinstven stav oko evropske i ekonomske perspektive Srbije i njenih građana“. 

Da Vlada nije imala jedinstven stav gotovo ni o čemu, videlo se, uostalom i na predsedničkim izborima 20. januara 2008, na kojima je Tadić, bez podrške Koštunice čak ni u drugom krugu, osvojio drugi predsednički mandat (za Tadića je tada glasalo 2.304.467, a za Nikolića 2.197.155 birača). Praktično na samom početku drugog predsedničkog mandata, Tadić je dobio bitno pojačanje – nakon vanrednih parlamentarnih izbora u maju te godine, formirana je vlada sastavljena od koalicije okupljene oko DS („Za evropsku Srbiju“), Dačićevih socijalista,  Mađarske koalicije (Ištvan Pastor) i Bošnjačke liste (Sulejman Ugljanin).  Tadićeva koalicija imala je 102 od ukupno 128 mandata vladajuće koalicije, ali i ona sama je sadržala mnoštvo malih stranaka – a sve ih je valjalo podmiriti, što je bila idealna osnova za brojne kompromise, ali i štetu opštim interesima koju su prouzrokovali. 

Od početka se moglo sumnjati, a iz dana u dan postajalo je sve očiglednije da premijer Mirko Cvetković, kao ličnost bez političkog utemeljenja, zapravo, nije glavni nosilac moći, već da je ona koncentrisana u kabinetu Borisa Tadića, kao predsednika države i lidera najmoćnije partije. Račun je ispostavljen u proleće 2012.

Ispostavilo se, naime, da je uspostavljanje sistema u kome su sve odluke donosili „dvorjani“ iz Tadićevog kabineta bilo i početak kraja njegove vladavine. Ogromna moć koju je posedovao i svođenje politike na marketing bez suštine prouzrokovali ono otuđenje vladajuće elite od društva, zbog koga su se i pojavila tumačenja da su srpski predsednički izbori 2012, bili, zapravo, preteča „antiestablišment pobune“ na kojoj je u novembru Donald Tramp postao 35. predsednik Amerike.

Iako je, nakon što je izgubio izbore, u večenjim satima 20. maja 2012, poručio „vidimo se u nekom drugom filmu“, Tadić se, umesto u ostvarenju visoke produkcije, našao u nečem što više liči na tursku seriju. Najpre je, u novembru 2012. pomeren sa čela DS na funkciju počasnog predsednika stranke, ali je to ostao samo do početka 2014. Tada je, uoči parlamentarnih izbora, istupio iz DS i formirao Novu demokratsku stranku (osvojila 12 poslaničkih mesta). Na prošlogodišnjim parlamentarnim izborima ista ekipa nastupila je pod imenom Socijaldemokratska partija Srbije, a koalicija te stranke sa strankama Čedomira Jovanovića i Nenada Čanka trajala je samo do izbornog dana. Za predstojeće predsedničke izbore pruža podršku Vuku Jeremiću, svom nekadašnjem bliskom saradniku i ministru spoljnih poslova za koga je jedno vreme tvrdio da je bio njegova najveća greška.

Naslovna fotografija: Fonet / Nenad Đorđević

<<< Pouka Milana Milutinovića političkim fikusima