Predsednik Vlade u raskopčanom sakou na mrazu, predsednik Vlade gologlav na kiši i vetru, premijer na gvozdenom vojničkom krevetu, predsednik Vlade, bez šlema, šleperom švedske proizvodnje prolazi u svojstvu probnog pilota kroz tunel o kome se pisalo da je prenizak, da, svečano je otvoren put Ljig-Preljina, u najlepšem sovjetskom maniru državna televizija izbrojala je sve mostove, sva vodoskretanija, kilometre, krivine, kruna svega je vožnja premijera šleperom kroz tunel, verovatno je trebalo lično da ga proveze i da tako zapuši usta onima koji pišu da je sve kasnilo zato što je trebalo sastrugati pedalj i po betona, ali se od spektakla odustalo jer premijer nema položeno za teretna vozila i na drugom delu tunela šleper bi mu bio oduzet, iako nije njegov.
Za razliku od gradskih autobusa, u kabini šlepera očito nema table “zabranjen razgovor sa vozačem”, te je suvozač Vučić sve vreme zagovarao šofera, lep je ovaj takovski kraj, i tome slično, sad čujem da je za volanom bio lično direktor Koridora, drug Dmitar, koji je besedio koliko se moralo i koliko je bilo dogovoreno, vožnja traži celog čoveka: iako ima tu kategoriju u dozvoli, jedno je kad prevozi teret, a drugo je kad mu život poveri osoba od opšteg društvenog interesa. Naravno, uza svu usredotočenost na vožnju, nije rukovodilac Koridora zaboravio da napomene kako bez premijerove podrške ne bi bilo ni puta, ni tunela, ni bankine, ni pune linije.
Aleksandar Vučić i Dmitar Đurović /Foto: Fonet
Uglavnom je in vivo dokazano da strop nije nizak, zimske gume na “Skaniji” bile su propisno napumpane, šleper je bio u prirodnoj velični, neopatuljen, na krovu si komotno mogao uspravno postaviti tri ili četiri bicikla, da je samo bilo potrebe, ili da je naš vođa poželeo da ovaj uspeh Vlade simbolično istakne i uveća, u svakom slučaju će vožnja kroz tunele biti uživancija, a ako betonski plafončik jeste bio dodatno strugan (ruskim, navodno, mašinama koje su se tu stvorile kao i uvek kad nam je stani-pani), ako je to trajalo dve nedelje, i ako je to koštalo koji milion evra, bože moj, triput meri, a jedared seci: da je tunel, naoborot, ispao odviše visok, da je cug bio prejak, dodali bismo koji sloj, bilo asfalta dole, bilo betona gore, ako je, pak, bio plitak, produbljen je, i zar to treba da se našim dobrotvorima spočitava?! Pa zašto kod šnajdera ideš nekoliko puta na probu, maestro svaki put negde nešto doda, negde nešto uštine, nabere, nafalta ako treba.
&
U isto vreme, nekoliko morskih milja južnije, tugovao je otac srpske putne mreže, nije dobio pozivnicu za svečanost, u potresnom pismu javnosti ukazao je da se velikodostojnici kite njegovim perjem, ali nije, veli Veljo, prvina da najvredniji primerci u evoluciji i najzaslužniji pojedinci budu skrajnuti, zaista, ovaj skrajnuti velikaš, skrajputaš takoreći, koji u svoje zlatno doba ne bi ustuknuo ni pred ustaničkim hrastom kad je u pitanju graditeljski zanos, zar da svečanost prati preko malog ekrana: predlažem da se barem jedan od četiri tunela nazove “Velimir Ilić” i da se današnji greh okaje čim prije.
Velimir Ilić / Foto: Fonet
Samoskrajnuti predsednik Nikolić oglasio se povodom svijetlog oružja nađenog u ničijoj limuzini nadomak roditeljske kuće predsednika Vlade, neko će zbog ovoga odgovarati, tako je, samo svojim rečima, pripretio šef države, koga su mora biti preplavila nelepa sećanja na lica koja mu ne htedoše dati zimske gume usled čega je predsedničko vozilo kršilo Zakon o javn. saobraćaju i dovodilo u opasnost lice voženo pod pratnjom.
Pa i ta pratnja je u dva navratnja bila ugrožena, a šefa države možda je oba puta spaslo Proviđenje kome je dabome bilo uveliko poznato da predsednik na svome placu dovršava crkvu.
Speaking of church, premijer se malo zaneo nabrajajući šta će sve naši mili penzioneri moći da si priušte kad im primanja naprasno premda jednokratno polete u pravoslavno nebo: imaće za Svetog Aranđela, Svetog Nikolu…
Premijer me podsetio na moj razgovor sa devojčicom koja je prosila na semaforu podno Pančevačkog mosta, to je bilo pre pet ili šest godina, udelio sam joj pre Uskrsa, nedelju dana docnije vraćam se istim putem, ona na istom radnom mestu, pitam je: “Jesi potrošila četrdeset dinara što sam ti dao prošli put?” – “Otišlo sve”, kaže spremno, “za farbu, za jaja”, dakle, nikakav nikotin, ni slatkiši, nego je sve do dinara otišlo na veru.
Predsednik vlade ne bi morao, ali izgleda da mora, podučavati živalj šta sve ovaj može da si priušti kad naglo uđe u novac, neko će kupiti sortis, neko preduktal, neko će preduprediti seču struje, drugo, zar premijer u viziji svekolikog pauperizovanog podaništva nema mesta i za nas slaboverce, neznabošce i inoverce? Ja da sam u njegovom timu podsetio bih ga da uz Svetog Mratu pomene i kakav jevrejski praznik, pa neki muslimanski, i neki katolički, Šabat, Jom kipur, Hanuka, Kurban-bajram, Ramazanski bajram, Lejlet al-Kadr, Sveti Stjepan, Tri kralja… Ne padaju možda svi tuđinski blagdani kad i Vladin milodar penzionerima, ali ako predsednik Vlade želi da povišica bude svagde utrošena na bogougodan način, mora se makar u poslednji čas spomenuti da vlada zemljom u kojoj žive i nepravoslavci, ne bi bilo rđavo da svoju govoranciju začini i kakvom tuđinskom svetkovinom, ima sve na internetu, treba ih se samo setiti.
