Zaključivanje ocena

Nije li za turobne dane nakon izborne svetkovine Knjiga propovednikova najprikladnija lektira? Zamislimo da nam rukovođa RIK-a govori drevne reči ove: „Naraštaj jedan odlazi i drugi dolazi, a predsjednik Vlade stoji uvijek. Sunce izlazi i zalazi, i opet hiti na mjesto svoje odakle izlazi. Vjetar ide na jug i obrće se, i u obrtanju svom vraća se.“ A CESID će: „Šta je bilo to će biti, šta se činilo to će se činiti, i nema ništa novo pod suncem. Ima li išta za šta bi ko rekao: Vidi, to je novo! Već je bilo za izbora koji su iza nas.“ 

Pa da nam glumac Goncić (koga zovite i vi Bule, iako ga lično ne poznajete) poveri o predvodniku svome i našem: „Jer su svi dani njegovi muka, a poslovi njegova briga. Ni noću se ne odmara srce njegovo.“ A onda da nam se ukaže i sam ekstramučenik: „I tako postah veći i silniji od svih koji biše pre mene; i mudrost moja osta sa mnom.“ 

Kao učesnik i očevidac izbora mogu reći da nisam primetio ni najmanje potkradanje, niti je iko pokušao da prekroji moju izbornu volju, koju ispoljio sam doduše tek oko pola osam; sad na sve strane samo o tome slušam: pokradeni ovi koji su u poslednji čas namakli pet procenata, pokradeni ovi koji imaju skoro pedeset posto, šta li je tek sa onima koji neće priviriti u Dom Narodne Skupštine? 

Anonimni i meni nepoznati, nepotpisani pošiljalac me, evo danas, SMS-om poziva da se ispred opštine Vračar suprotstavim i ja izbornoj krađi: ne znam je li mi pisao neko od veleoštećenih, ili neko ko veruje da su svi kandidati u okviru svojih mogućnosti petljali i švindlovali… 

Išao bih jedino na demonstracije zbog utaje glasova – kako drukčije da zovem ono čemu je pribegao svaki drugi birač, isuviše otmen da se nadnese nad katalog nedostojni, isuviše svilen i lenj da uzme širmu i da glasanja radi nakratko napusti voljenu plazmu u koju pilji kao omađijan. 

Žurio sam na koncert da slušam izvanredne tamburaše, duvače, tarabukistu i harmonikaša iz Sent Andreje, pa sam slatku jezu iščekivanja glasova propustio; ipak, dok sam se iz službene crnine (svirao sam do sedam uveče) presvlačio za koncert, ugledao sam unezverena lica takozvanog Borisa i takozvanog Čede: „Isuse Blagi i Bogorodice Djevo, nećemo valjda morati da radimo?! Zar je volja Gospodnja da se ja pognute sede glave vratim u mrsku zbornicu, da pod mišku, prikazanu na televiziji tokom mog predsedničkog vakcinisanja, stavljam gnusni dnevnik sa đačkim imenima, neopravdanim časovima i ocenama, a moj koalicioni partner, koga su preplanulog i golog iznad pasa gledala nebesa Anda i Kordiljera, zar da radi kao mlinar u kompaniji svoje rođene žene?!“ 

U magnovenju sam ugledao i doktoricu Sandu: „Kose mi moje vrane i Dinare mi moje neprežalne, zar ću u ovome rimskom kompletu koji mi stoji kao saliven svako jutro u bolnicu za duševno poremećenu srpsku braću i sestre?! Koliko mi je ljudi, doduše i Boškiću, klicalo dok sam im sa bine mojim pevajućim primorskim glasom pričala o Rusiji, zar je moguće da ni svaki dvadeseti birač nije zaokružilo prelepu slavensku reč ‘Dveri’, koja je opčinila i samog Matiju?!“ 

Taj njihov privremeni zabezek razveselio me je kao kmeta Simana pogled na Turčina koji odlazi bez natovarenog uobičajenog desetka: već tokom noći poznala se, međutim, krivda-pravda, otpisani su osvojili, kako ko, pet zarez nula nula osam posto, pet nula-nula-nula, kao da i sama Izborna komisija nije imala srca da nekoga pošalje na popravni, ili da ga obori na četiri godine – niko nije osvojio 4,99%! 

Premijer Vučić koji je, kad sve sabere, lopatu, ašov i makaze držao u rukama 697 sati, što izađe dvadeset devet dana, oštri se da lično prebroji glas po glas, iako je kao grafolog samouk proučiće svojeočno sve potpise, jedan po jedan,  listu po listu, čekaju ga besane noći do 2. juna, jer neće ovaj inspektorski posao da obavlja u radno vreme. Pomisao da bi na izborima moglo biti krađe toliko mu je mrska, da je govoreći o krađi, na suprotan tas stavio najveću vrednotu koju je njegov neispavan um mogao da smisli, a to je sama njegova vladavina: „Bolje je da nikad ne vladam, nego da je ijedan glas ukraden!“

Tako nam i treba kad stalno biramo odlikaša, koji iz brucoških dana pamti ono „bolje je da stotinu prestupnika svi do jednog umaknu pravdi, nego da jedan nevin čovek bude osuđen“, bolje je, dakle, čak i da Vučić ne vlada, nego da je ukraden neki sveti glas! 

Rimsko pravo je mnogi naš vlastelin primenjivao i na našu braću koja su prekardašila u borbi za srpstvo: „Bolje je da centurija ratnih zločinaca fino živi u Srbiji, nego da i jedan jedini srpski oficir bude pozvan na informativni razgovor, a možda u neutralisanju neprijateljske žive sile nije uopšte prekoračio prirodnu meru!“ 

Na stranu to što premijer o sebi govori kao o vladaru, a on nije vladar, nego sluga naroda. Predsednik Vlade je činovnik, koji izvršava volju Skupštine i koji predlaže Skupštini ono što smatra bogougodnim i što bi išlo na polzu otačestvu, daj, sad i ti, pa vidiš da ima većinu u Skupštini, ima, ali ako u Skupštini sede savesni i razboriti ljudi, oni u jednom trenutku mogu reći: naš se partijski vođa malo zaneo, nećemo ga u svakome njegovom zanosu pratiti; može na partijskom sastanku da nas drugarski iskritikuje i ukori, možda može i da nas istera iz Partije, možda može da nas ispujda i iz Skupštine, ako ne glasamo vazda kako Partija nalaže, ali mi smo i na to gotovi, pa nismo se mi od našeg bivšeg života i od naše profesije zanavek odučili i odbili kao takozvani Boris!