Pretplatu za RTS niko neće hteti da plaća

Dok je politike ona će pokušavati da utiče na medije i finansije i to je normalno. I dok je medija novinari će biti u kontaktu sa političarima, jer to je način da se dođe do informacija. Ali, to je odnos koji mora da ima svoja pravila i granice. Problem je što su ta pravila pala i što je poštovanje prema novinarima na veoma niskom nivou, kaže u razgovoru za Istinomer Aleksandar Crkvenjakov, nekadašnji direktor Radio-televizije Srbije i ambasador Srbije u Bugarskoj. 

„Sećam se da je osamdesetih godina, kada sam bio mlad novinar, tadašnji predsednik republičke Vlade Stanko Radmilović zaustavljao ceo eskort i izlazio iz automobila da se pozdravi sa mnom, jer me je video kroz prozor. Ne zato što sam ja bio nešto posebno, već su se novinari tada više poštovali. To je danas nemoguće.“  

Ima krivice i novinara, ali i političara i njihovog okruženja. To više nije odnos novinar-političar, već su sada između njih razni pi-arovi, šefovi kabineta. Često oni napumpaju loš odnos, više nego što bi to političar voleo. Hoće time sebi da daju na značaju.

Moguće. Poslednjih godina nisam uključen u rad neke redakcije, ali pretpostavljam da to nije više odnos novinara i političara, već novinara i vlasnika ili novinara i šefova kabineta.

Da. Cela transmisija vesti je sada drugačija. Mi smo nekada prisustvovali sednicama Vlade, jedino bi nas, kada je nešto bilo strogo poverljivo, zamolili da nakratko izađemo, pa bi nas posle pozivali  da se vratimo. Dobijali smo ceo materijal i niko nam nije govorio šta bi trebalo da pišemo. Vremena su se promenila i sad je medijski prostor industrija, ranije je bio manufaktura. 

Nikada nije bilo mirno. Nakon Titove smrti, kada se još nije znalo ko je gazda, moglo je komotnije da se radi, naravno, ako se ne čačka u fundamentalne stvari, poput JNA. Ja sam nadrljao jer sam optužen da sam ismevao samoupravljanje, ali mi se nije desilo ništa strašno. Prođete kroz „toplog zeca“, pa vas ostave na miru (smeh). Drame su počele posle Osme sednice i dolaska Miloševića i rigidnog društva na vlast. 

Pretpostavljam, ali imao je on svoje pomagače. Tadašnji direktor televizije Dušan Mitević strašno je zalegao za njega, dolazio da nas moli da shvatimo koliko je Milošević važan, ali nije za to imao podršku u samoj kući. Većina nas je zamenjena, a došla je ekipa iz „Politike“ da vodi računa o televiziji. Sećam se da sam kada je sve počelo bio urednik Dnevnika 2 i mislio da će to sve proći, ali kao kad kuvaju žabu, postajalo je sve toplije.  Jednom sam dobio tešku kaznu pred isključenje jer sam objavio da je tadašnja potpredsednica Vlade Živana Olbina podnela ostavku na mesto predsednice Upravnog odbora „Politike“. Zamereno mi je što sam pustio vest koja je stigla faksom, a nisam sačekao da je dobijemo od Tanjuga. Shvatili smo da biva sve toplije.   

Tada su bile neke barijere i nije nikome padalo na pamet da ih dira, ali Dnevnik kao struktura je bio mnogo bolji nego današnji. Imao je neku dramaturgiju. Morao je da se spakuje u 25 minuta makar plafon pao. Ako se probije termin, onda televizija gubi prihod od reklama koje su emitovane u pet do osam, a tačno u 20 časova startovala je jugoslovenska šema. U to vreme urednik Dnevnika bio je i voditelj, mogao je da reaguje u trenutku, a poslednjih petnaestak godina tekstove čitaju prezenteri, koji nemaju odnos prema sadržaju. To je povratak na šezdesete godine. Ne znam kakva su iskustva Gorana Milića, ali mislim da se ranije u medijima nije toliko manipulisalo.

Ne. Kao urednik Dnevnika, iznad mene su bili samo glavni i odgovorni urednik i generalni direktor. Sećam se da sam direktora Milana Vukosa samo jednom video u desku. Ali, kažem, bilo je nekih okvira koji se nisu prelazili.

Nije, zaista. Pritom smo bili na ti. Nikad mi nije komentarisao program, nikad se nije javio. Moram da kažem da nije ni Beba Popović. On je ponekad, možda, dizao galamu za nešto, ali to nije bilo u smislu „nemoj da pustiš nešto“ ili „zašto nisi pustio ovo“. Tada je urednica informativnog programa bila Bojana Lekić, a ona je prilično nezgodna (smeh). 

Ima benignih i malignih poziva. Ako neko zove i pita zašto mene nema, a nekoga ima, to nije pritisak. Jeste jednom Velja Ilić zvao da mi preti u svom stilu, „da će nas izbaciti na ulicu“. Ali, kad sam ja digao glas, onda je on ućutao. Ali, prave pretnje nisam dobijao. Jednom sam ja zvao Vučića i rekao mu: „Aman, iz mrtvih smo vas vratili, bili ste na ivici cenzusa. Svaki dan ste u programu, a kad god otvorite usta u Skupštini vi raspalite po RTS-u“. On mi je odgovorio da su mu to politički poeni. Pa, nemojte na nama da dobijate političke poene! Jedino smo držali embargo na pojavljivanje Šešelja uživo, jer je svaki put napravio cirkus. 

Deluje mi ograničenije nego osamdesetih. Živim u Moskvi, ali pratim sve preko interneta, doduše televizije manje. Sada ima nekih stvari koje se ne čačkaju uopšte ili koje budu u orbiti dva dana, pa nestanu. Stalno imamo neke teme koje se pokrenu, pa iščile ili ih pokriju neke druge.

Da, afere. One bi u svakoj drugoj zemlji bile isterane do kraja, a ovde je to tema tek nekoliko dana. Mediji bi trebalo da insistiraju na tome.  

Ne znam. Uvek sam bio nesklon da verujem u velike organizacije i zavere, jer mislim da mi nismo sposobni za to. A možda se spontano događa da novo pokriva staro. Ali, mislim da nam državu obeležava nekompetentnost na svakom nivou i da je sišla do medija. Danas se lakše postaje novinar nego što je to bilo nekada i površnije se radi. Potpuno razumem mlade novinare, oni danas trče na pet konferencija za medije, a onda ih pitaju što ne postavljaju pitanja. Kako da postave kad skoro da ne znaju ni gde su došli, a već moraju da trče na sledeće snimanje. Malo ljudi je u situaciji da sedne i osmisli. Istraživačko novinarstvo traži da mesec dana radiš na jednoj stvari, da imaš podršku. I finansijsku, ali i da ti neko čuva leđa da možeš da plasiraš ono što si napravio. 

Da li su finansije osnovni razlog za trenutno stanje u medijima?

Ne može novinarstvo da se vadi iz šireg društvenog konteksta. Previše je medija, a premalo novca na tržištu.

Iskreno rečeno, nisam previše ozbiljno shvatio tu kandidaturu. Ceo život sam proveo na televiziji, znam sistem, konkurisao sam samo da ne bi na to mesto došao neko pogrešan. Svestan sam da bih, da sam izabran, imao isti problem koji danas ima Bujošević. Nakon Petog oktobra sistem RTS-a bio je glomazniji nego sadašnji, imao je i TV Novi Sad i ostatke TV Priština, sa mesečnim budžetom od četiri do šest miliona evra.  Nešto smo dobijali od države, a nešto su bili marketinški prihodi. Preživljavali smo, proizvodili program i nismo bili u gubitku. Čujem da je sada gubitak milionski. Znači da ipak treba negde racionalizovati, nešto se u sistemu raštelovalo što troši mnogo novca.  

Mislim da je to latentno stanje RTS-a. Za vreme mog mandata smanjio sam broj zaposlenih za 2.000 i – ostao živ. Na kraju, nije mene Tijanić oterao 2004, otišao sam sam, jer sam smatrao da je red da podelim sudbinu svih tih ljudi. RTS je veliki sistem, napravljen, pre svega, da proizvodi informativni program. Mašineriju koju ima RTS niko nema, da 300-400 ljudi bude u informativnom programu, plus dopisništva. I da pravi kulturni program, školski, dečiji…

Ne verujem da će moći da ožive pretplatu. Kad nešto dvaput ukidate, pa vraćate, to niko neće da plaća. Ja plaćam jer smatram da mi je to moralna obaveza. Mislim da je jedan od klišea da je evropski princip da javni servis mora da bude na prihodima kao što su taksa, pretplata, a da ne može da bude na budžetu. Znam da u Evropi ima više primera da je javni servis na budžetskim parama, a da mu je zakonom garantovana nezavisnost. Tako je u Bugarskoj, Španiji, dobrim delom u Grčkoj… Dok je Đelić bio ministar finansija napravili smo vrlo lep predlog sistema finansiranja RTS-a, kao parafiskalnu stavku. Bila je to minimalna taksa u platnom prometu, koju niko ne bi osetio na uplatnici. Došli smo do vrlo solidnog rešenja, pustili ga u Skupštinu kao zakonski predlog, ali to je bio period kraja Vlade Zorana Živkovića i desilo da čak ni svi poslanici DS-a  nisu glasali za predlog i on je propao. Mislim da bi to bilo stabilno rešenje za RTS, koje bi moglo i sada da se primeni, ali bi verovatno bilo dosta galame. Ovako, mislim da pretplata neće profunkcionisati. Jedino ako se uvede kao porez, što je slučaj u Velikoj Britaniji. Bi-Bi-Si zaradi sam pet dosto, a od takse dobija 95 odsto.

Da, to je uništilo Drugi program. Političarima je u interesu da imaju estradnu skupštinu, a i kolegama novinarima odgovara da ima prenosa kako ne bi morali da idu na sednice. I predstavnici EU su nam govorili „ jeste da nije po evropskim principima da vas neko tera da prenosite, ali vi ste mlada demokratija, možda u ovom trenutku to nije loše“. Niko ne sme javni servis da primorava da prenosi bilo šta, osim u slučajevima ratne opasnosti, urgentnih situacija. A kada vam svaki dan curi po nekoliko sati na te sadržaje, to je ubijanje programa. Isto je i sa konferencijama za štampu. Jednom me je prevario Koštunica, tada je bio predsednik SR Jugoslavije. Javljeno nam je da je hitna konferencija za medije u 16 časova. Mislio sam da će da bude nešto od velike važnosti.  Pošaljem reportažna kola, promenim programsku šemu, kad ono – puć. Potpuno nebitno. To sam uradio tada i nikad više. Koštunica je, inače, bio stalno uvređen, tvrdio da ga ne volimo, da RTS radi protiv njega. Prva odluka po dolasku na čelo Vlade Srbije bila je da me smeni.  

Pričam sa kolegama koje kažu: „Šta da radim, kad svi prenose, onda moram i ja“. Mislim da je kontraproduktivno, ali političarima to nema ko da kaže.  

Bio sam insajder u državi od početka, možda je to razlika u novinarskom statusu nekad i sad. Ako sam kao novinar akreditovan u Vladi Srbije, već sam na neki način u tom sistemu. A i posle Petog oktobra malo-malo pa sam išao u Vladu da tražim pare za RTS (smeh). Tako da moje kolege i ja poznajemo državu mnogo bolje nego državni službenici. Kada sam otišao u diplomatiju, moja komparativna prednost bila je to što sam znao kako sve funkcioniše. Mislim da nam je nivo kompetencije u državi opao, nekada su profesionalno potkovaniji dolazili na pozicije.  

Kako kao arhitekta i Savamalac gledate na projekat „Beograd na vodi“?

Ne mogu da kažem da mi smeta što su u taj deo grada ušle mašine. Ako se isele železnička i autobuska stanica i raščisti taj prostor, dobro je. Ali, ceo postupak na koji se to radi je iščašen. I sa pravnog i sa stručnog stanovišta. Mislim da će velika energija i ideja da se izduvaju na gradnji nekoliko objekata. 

Bojim se da hoće. Red koraka je pogrešan, to raščišćavanje može da generiše novi haos. Cela ideja počiva na nadi da će se neki objekti prodati, pa će se od tog novca graditi dalje. A šta ako taj novac ne dođe? 

Nikada nisam bio član stranke, u diplomatiju sam ušao kao novinar i nisam siguran da će se takav trenutak ponoviti. Inače, vrlo rado bih ponovo bio diplomata, jer verujem da sam to dobro radio. Mislim da su novinari uspešni na takvim pozicijama, jer su komunikativni. Brzo sklapaju kontakte.     

Puno znam o televiziji, ali u ovoj konstelaciji odnosa na medijskoj sceni ne vidim da bi me neko zvao. U Engleskoj ili SAD čovek u mojim godinama i sa iskustvom vodi intervjue. A kod nas to rade klinci od 30 godina, koji možda dobro govore i dobro izgledaju, ali ne znaju mnogo. Matorce imate samo u novinama, a televizija je postala estrada. 

Dobio sam ponudu koja se ne odbija (smeh). Mitrović je imao dobre namere, želeo je da preko informativnog programa dobije još nekoliko poena dnevnog rejtinga i to je postigao. Kad smo se dogovarali pitao sam ga da li je svestan koliko to košta, a on je kazao da zna. Ipak, nije znao. Utrčali smo sa velim ambicijama, ali je Željku u roku od sedam dana postalo jasno da je pravi informativni program mnogo skup. Na primer, uključenje iz Brisela 2.000 dolara. On je posle sveo informativni program na vesti koje se generišu na bazi servisa i dve kamere na terenu. Time ne može da se takmiči sa RTS-om koji ima na terenu 30 kamera. Sve što smo se sa njim dogovorili na personalnom nivou bilo je ispoštovano, ali na profesinalnom je puklo, jer je bilo skupo. 

Ne znam, ne gledam ga. Ne znam koliki je rejting tog programa. Mislim da je narodu dosta informativnog programa. Neka su druga interesovanja danas.