Žertva očina
Genocid, pa genocid.
&
U bitku protiv tuđica uključio se i predsednik Nikolić, u Srebrenici je according to President of Serbia izvršen veliki zločin, tako sin Šumadije lektoriše presudu Međunarodnog suda koji, pak tako veeliki zločin tvrdoglavo zove genocidom; uglavnom se nekadašnji Šešeljev humanitarac, radikal bez granica, koji je lično nosio pomoć u Slavoniju, i službeno i lično potresao zbog predložene (za sada srećom propale) Rezolucije o Srebrenici, pa je napisao pisma svim predsednicima čije je adrese imao, počeo je prirodno od slova „P“. Ne daj nas, Vladimire Vladimiroviču. Je li vladarima pisao svakom ponaosob, ili u je zaglavlju stajalo kao u cirkularnim e-mailovima „dragi svi“? Možda je na početku bilo ono, kao kad vam piše banka ili vaš internet provajder: „Poštovani“, a ti ionako znaš ko si! Pisanje pisama osladilo mu se, pa je jedno sročio i poslao engleskoj kruni, Njenom Veličanstvu Kraljici Elizabeti: „Draga i poštovana koleginice, ono što ste Vi na Ostrvu, to smo Dragica, deca i ja u našem umereno-kontinentalnom pojasu…“
Milošević je običavao čestitati Božić i Uskrs samo patijarhu, nije čak ni sa cenj. klerom hteo da se bakće. To carski prepušta Skupštini, Vladi i ministarstvu vera. Njegovo Svetovno Visočanstvo opšti samo sa onima koji su mu po činu ravni. Presekao sam se da je ta boljka potkačila i novog vladaoca. Zaista, i Tomi kao da je na nas već zaboravio, ne čestita mi Prvi maj, ne znam je li mi čestitao Dan ustanka, ide kao kod Pape, piše Putinu, te se javlja kraljici koja mu nije ni odgovorila. Lepo ju je kraljica majka vaspitala: gledam na Vimbldonu to mirno lice, koje kao da nije uopšte upoznato sa pismom od od sudbinskog značaja za jedan narod. Žali bože tolikog truda oko uvoda, razrade i zaključka…
A možda je na generalnoj probi pred Krunskim savetom odlučeno da se kraljica ne izloži tako emotivnom štivu, jer su se čak dvojica učesnika resitala zaplakala? Jesu li savetnici objasnili kraljici da pismo iz pera nekadašnjeg kragujevačkog komunalca nije baš toliko neumesno: „Vaše Veličanstvo jamačno znade da je gospodin Nikolić pripadnik srpskog plemstva, on je tamo Vojvoda, te se pišući Vama nije ogrešio o srednjovekovnu feudalnu etikeciju…“
&
Sve je dobro što se dobrim svrši. Rusi su rekli istorijsko „njet“. Nećemo u analima Ujedinjenih, kakve su da su, nacija ostati žigosani kao teške genocidlije. Ali, ne bih da celokupnu svoju blagodarnost posvetim ruskoj braći – ko je i njih podstakao na plemenitost i pravičnost?!
Tomislav Nikolić / Foto: predsednik.rs
Spasao nas je naš rođeni predsednik, koji se nije libio da srpstva radi moljaka i levo i desno, i to ne u četiri oka, nego crno na belo. I nećemo znati koje je od stotinu pisama prevagnulo da dobro pobedi: šta ako je na primer baš kraljica potegla tajne veze i nagovorila Ruse da u Ujedinjenim nacijama stave ovde odavno priželjkivani pravoslavni veto?!
&
Ne znam ko se, osim možda Svetog Save, ovoliko pokidao da rodu svome donese boljitak. Avaj! Unatoč tomu, Predsednik me svojom žrtvom, gde za srpski narod kamči nešto što za sebe i za svoje najbliže nikad ne bi iskao, podseća na vic o muzičkoj kapeli sastavljenoj od pripadnika ravnopr. manjine: bakšiš dele na ravne časti, pa ipak, dok se vraćaju sa svadbe, jedan brat pita drugog, vodeći računa da ga ne čuju otac, stric i zet: „Je li, kako si proš’o?“
E, u takvom ansamblu sinovi nakon obavljene diobe bakšiša pritisnu oca, kapelnika, i nađu mu banknote, skrivene u violini, u čarapi, u levom zadnjem džepu čakšira: “Kako te nije sramota, mator čovek, a kradeš!”, na šta će okrivljeni kao iz puške: „Pa, dobro, za koga ja to radim?! Za koga uzimam greh na dušu!? Za vas! I ovo mi je fala! Pa neću ja to u grob da nosim, za vas sam ‘teo to da čuvam…“
Tako i master, magister vitae Nikolić: ne presamićuje se on za sebe, nego za nas, ali neki od nas misle, kao i kapelnikovi sinovi, da je u pitanju sitnosopstvenički interes: predsednik je gladan veličine i kao što zida crkvu u Bajčetini, tako predano, pobožno i promišljeno zida kamenčić po kamenčić svoje vladarsko žitije. Da ga bar daleki budući naraštaji stave uz Konstantina Velikog, Nišliju koji je voljene hrišćane, cvet čovečanstva, spasao od pogroma i iščeznuća sa verske scene, tako bi Tomislav, da ga istorija pamti po bremenu koje je primio na svoja nekada radnička i činovnička, a danas vladarska pleća. Zato je, po moemu, pisao i čovečanstvu i kraljici bivše kolonijalne sile, a mi smo mu izgovor i štaviše sredstvo. Pa dobro, uzvišeni cilj predsednikov daje i mom životu, iz kojeg, kao u jesen sa krošnji, nestaju, jedna po jedna, žarke boje – mnogo tananiju svrhu, zar ne?
Ali.
Aleksandar Vučić / Foto: Fonet
Predsednikov uspeh pao je ubrzo u zasenak, premijer Vučić ostavio je još jači umetnički dojam: na srebreničkom groblju bio je zasut upaljačima, kamenicama i pogrdama; kad je obezbeđenje poturilo širmu da ga zaštiti, on je taj sve u svemu meteorološki štit ljutito odbio, gađajte me i pozleđujte, ono što me ne ubije i što ne nagrdi moje lice učiniće me još jačim! Istina živa! Topli grobljanski zec će ga još više izdići iznad predsednika Srbije koji je gospodstveno odlučio da ne ide u Srebrenicu i sad pokušava da, sa bezbedne razdaljine i iz ‘lada debeloga, ublaži štetu i smanji svoje zaostajanje za Vučić AlEksandrom. Napad na premijera podseća ga, reče, na srpske svatove pobijene u Sarajevu… Good try, mister President!