Čije će biti naše njive?

Srpski farmeri i mali poljoprivredni proizvođači će se za dve godine, tačnije nakon 1. septembra 2017. godine naći u poziciji da se takmiče na tržištu sa mnogo krupnijim proizvođačima iz zemalja članica EU, koji će legalno moći da kupuju srpsko poljoprivredno zemljište. Ovo je omogućeno potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) sa Evropskom Unijom 2008. godine. Ministarstvo poljoprivrede najavilo je još pre dve godine pokretanje inicijative za pomeranje ovog roka, međutim to bi značilo da bi izmenu sporazuma morale da ratifikuje sve članice EU, što je malo verovatno. Da li je ova inicijativa uopšte pokrenuta nismo uspeli da saznamo jer nam na to pitanje iz Vlade Srbije nisu odgovorili.

Danas je sve izvesnije da će naša država morati da, u skladu sa potpisanim SSP-om, izmeni zakone i omogući državljanima zemalja članica Evropske unije da pod istim uslovima kao i domaći kupuju srpske oranice. Tako će praktično, naša država biti jedina zemlja koja će početi sa prodajom zemljišta strancima i pre samog ulaska u EU.

Međutim, stranci odavno oru srpske njive i to nije nikakva tajna. Prema navodima srpskih medija inostrane kompanije poseduju 22.000 hektara u Srbiji, a neke od njih su i Žitogrupa iz Hrvatske, “Baltik properti investment limited” iz Irske ili “Hajdu Avis” iz Mađarske. Iako je zakonom zabranjena prodaja poljoprivrednog zemljišta stranim državljanima, našem pravnom sistemu oni uspevaju da doskoče registracijom firme u Srbiji, pa im status pravnih lica omogućava kupovinu zemljišta.

Međudržavnim sporazumom, koji je potpisao premijer Aleksandar Vučić sa UAE, takođe se otvaraju vrata strancima, ovog puta u pitanju su Arapi, sa čijom firmom pod nazivom Al Ravafed je naša zemlja potpisala sporazum, a koja je dobila zemlju u zakup po povoljnijim uslovima nego što ih imaju domaći ratari. Naime, kako tvrde srpski ratari, zemlja se daje arapskim investitorima po ceni od 250 evra po hektaru, dok se ista takva zemlja na licitaciji njima izdavala u zakup za 300 do 500 evra po hektaru.

Miroslav Kiš, poljoprivrednik i predsednik Asocijacije poljoprivrednika, kaže za Istinomer da ovakvo favorizovanje subjekta ide na štetu malom proizvođaču i dodaje da prodajom i zakupom zemljišta strancima na duži vremenski period mi radimo protiv sebe, jer se na taj način ubrzava napuštanje sela.

Naš sagovornik iznosi i predlog zaštite srpskih poljoprivrednika – 200.000 hektara zemlje trebalo bi prodati domaćim farmerima po tržišnim cenama sa ograničenjem do 20 hektara po gazdinstvu. Time bi se, dodaje Kiš, realno napravio Fond od milijardu do dve milijarde evra realnih para koje bi bile zamajac srpskoj poljoprivredi.

Slično razmišlja i Đorđe Bugarin, sekretar Udruženja za poljoprivredu u Privrednoj komori Vojvodine koji takođe smatra da bi najbolje bilo da država proda deo zemljišta u javnoj svojini, vlasnicima malih gazdinstava i to pod prihvatljivim kreditim uslovima, jer se na taj način ova gazdinstva dovode u konkurentnu sposobnost sa gazdinstvima na tržištu EU.

Ovo su samo neki od načina kako bi poljoprivrednici mogli da se zaštite, pre dolaska stranaca na naše prostore. Međutim, u većini evropskih zemalja ne postoji praksa prodaje zemljišta i mnoge zemlje imaju različite mehanizme kako bi to sprečile. Susedna Hrvatska će, na primer, najranije 2020. godine početi sa prodajom zemlje stranim državljanima. Primer je i Danska, koja postavlja jasne kriterijume kada je u pitanju kupovina zemljišta. Naime, tamo se može kupiti samo ograničena površina i stranac mora biti stanovnik najmanje deset godina i mora se i baviti poljoprivredom. Referendum o ovom pitanju bi bilo nešto što je najradikalnije, ali izvodljivo i realno, kaže Milan Prostran.

Ovih dana poljoprivrednici razgovaraju sa predstavnicima Vlade i prema rečima Kiša, prihvaćeno je da se jedan deo zemlje prodaje domaćim poljoprivrednicima. Očekuje se da će se za manje od mesec dana ova pitanja urediti novim Zakonom o poljoprivrednom zemljištu.