Orlovi visoko lete

Ovo je zamalo mogla da bude priča o rejtingu predsednika Republike Tomislava Nikolića, o podršci koju (ne) uživa u narodu. Srećom, nije. Nekako u isto vreme, u Španiji je održan javni čas košarke koji s Nikolićem – a ni bilo s kim od te fele – nema dodirne tačke. Pobedom nad Francuzima (90:85), košarkaška reprezentacija Srbije plasirala se u finale Svetskog prvenstva. Tamo će se sresti s moćnom reprezentacijom Sjedinjenih Američkih Država.

Reprezentacija Srbije

Nije potrebno naglašavati koliko je narodne sreće izazvala pobeda košarkaša. U takvoj euforiji potkralo se, nažalost, i ono neželjeno, nepotrebno apostrofiranje političkih jedinki koje sa uspehom košarkaša nemaju ama baš nikakve veze. Uzavrela krv na socijalnim mrežama slavila je pobedu dvanaestorice izabranika Saše Đorđevića, ali i neprimereno politizovala njihov uspeh nadgornjavanjem o važnosti nosilaca političkih funkcija u trenažnom ciklusu, takmičenju u grupi i pobedama košarkaša u nastavku takmičenja. Te večeri, zasigurno, politici nije bilo mesta ni na klupi za rezerve. Uprkos toj činjenici, rasprava o važnosti ovog i onog političkog činioca za uspeh srpske košarke u Španiji otišla je dalje od dobrog ukusa.

Kao što rekosmo na početku, ova priča umalo nije zastranila u sličnom, neželjenom smeru. U raspravu o tome da, npr. predsednik države ne uživa poverenje 45 odsto građana svoje zemlje, a da mu je samo 16 odsto anketiranih naklonjeno. Rečeno jezikom košarke, Nikolić je već u prvom poluvremenu pregažen s 29 poena razlike. U pauzi bi mogao da prepeče rakiju u Bajčetini i da ažurira sajt supruge predsednika, tj. svoje. Ili da glavicu kupusa ubacuje u kacu. A za kiseljenje je neophodno…šta? Kaca, voda, kupus, so. I kamen.

Iz priloženog je sasvim očigledno koliko naklapanje o predsednikovom rejtingu žulja u ovoj priči o košarkašima. Kao što bode oči i svaka priča u kojoj se uz imena košarkaša podmeću imena iz sveta politike. Nalik kamenu za kupus.

   Reprezentacija Srbije
Zato oni, mladići u dresovima s grbom Srbije, zaslužuju svu pažnju i poštovanje čitaoca: Miloš Teodosić, Marko Simonović, Stefan Jović, Bogdan Bogdanović, Nemanja Bjelica, Stefan Marković, Nikola Kalinić, Stefan Birčević, Nenad Krstić, Miroslav Raduljica, Raško Katić i Vladimir Štimac. Ime Saše Đorđevića se podrazumeva. Na prvenstvo su otišli bez prevelikih očekivanja, svesni snage protivnika, otišli da igraju onako kako znaju i umeju, da se ne obrukaju. Na kraju, vratiće se „orlovi” širom raširenih krila i visoko podignutih čela. Takav uspeh ne duguju nikome, zasigurno ne političkim figurama i funkcijama koje na socijalnim mrežama pojedini trpaju u isti koš. Sašina dvanaestorica su ti koji trpaju u koš. A da se pritom glagol trpati shvati u najboljem svetlu srpske košarkaške tradicije. Uspeh košarkaša je samo i jedino njihov. Svako pominjanje bilo čijeg imena iz onog omraženog segmenta naših života, a zove se politika, zaslužuje tehničku grešku. Malo je, zaslužuje isključenje.
 

Reprezentacija Srbije

Momci, ne obraćajte pažnju na one koji se danas iz funkcionerskih fotelja hvale da su u mladosti bili talentovani sportisti, ali ih je đavo u tom poslu omeo i poslao ih po partijsku knjižicu. Jedini sport koji po partijskom zadatku upražnjavaju jeste dolazak u ložu na finalnu utakmicu, pisanje telegrama-čestitke i u ovalnim kabinetima organizovanje prijema u čast šampiona. Takvi su sa sportom na vi, takvi bi i zicer promašili. Za vreme tajm-auta mogli bi da glume reklamu. Ne obazirite se ni na one koji takve netalentovane političare-amatere prišivaju vašem uspehu.

Ako vam u nedeljnoj večeri (21h) ne uspe da torpedujete moćnu američku Šestu flotu niko vam neće zameriti; ako pak od nje ostane samo da viri jarbol iz vode, znaćemo da ste to postigli veštinom, borbenošću, talentom, poletom i nadahnućem i da vam političari znače koliko i gipsane figure lavova na kapijama njihovih avlija.

www.dejanjeremic.com