Luda kuća

 Jagma za Slavicom Đukić Dejanović ne jenjava, univerzitetsku profesorku i narodnu poslanicu preklinju da se prihvati i rukovođenja psihijatrijskom ustanovom. Nijedan posao neće trpeti ništa, ni „Laza“, ni Skupština, ni budući lekari, uskliknula je socijalistička trojeručica. Pitaće ipak nadležne da ne postoji možda kakav neznatan sukob ili nesklad interesa, ali ustanova koja o tome odlučuje zar nije i sama u sukobu interesa: njenim članovima osladilo se da bdiju nad ćudoređem, jer tu plemenitu kontrolu ne sprovode pro bono, so, nevoljko se i retko zameraju osobama iz vladajućih partija.

Da, verovali ili ne, ima sad komisija za ocenu doktorata ministra policije, ne bio ja u njoj. U Bugarskoj za vreme Todora Živkova policajac kažnjava vozača zbog prebrze vožnje, saobraćajci su imali onu mašinu kao kondukteri i samu dozvolu probušili bi na određenom mestu. E, milicioner već napravio rupu (dupku), tek onda vidi da se prekršilac preziva kao i ja: „Uh, da niste u srodstvu?…“ – „Predsednik mi je deda stric!“, kaže ovaj, policajac hemijskom olovkom dopisuje pored rupe: „Taa dupka nee dupka.“

&

Čitam kako svaki četvrti zaposleni u „Srbijagasu“ ima službeni automobil, ali moje kolege novinari kao da ne pozdravljaju ovaj rog izobilja. Pa zar naš ideal nije da svaki zaposleni, a u daljoj budućnosti i svaki nezaposleni, ima službeni auto!? Za đake u Preševu, Bujanovcu i Medveđi te nema dovoljno udžbenika na albanskom, te im se iz Beograda poručuje da će za Albančad biti obezbeđeno dovoljno besplatnih bukvara i čitanki na jeziku njihovih otaca. Tja, ne dovode li se pripadničići drugih manjina, ali i maloletni izdanci većinskog naroda, u neravnopravan položaj (kao ja što sam bio na granici sa Makedonijom)?

Predsednik Vlade javio pripadniku policije da je ovaj dobio sina, Ozna sve prva dozna. Ako će predsednik lično i prvi da javlja samo dobre vesti, neka nastavi, nije li i Makijaveli savetovao vladaocu da dobre stvari obznanjuje sam, da svoje ime poveže sa onim što je podanicima milo em drago (bolje to nego da telefonira mojima: „Ljuba vam se šetao po krovu…“). Predsednik Nikolić i Prva dama odali su se dobročinjenju i ne znaju šta je dosta. Predali su lično i svojeručno ključeve triju obnovljenih kuća u Varvarinu. Kad god budu ulazili i izlazili iz kuće ukućanima će pred oči izlaziti ovaj blagosloveni bračni par. Da, speaking of president, sećate li se Tadića Borisa? Izvinio se makedonskom narodu što mu se nije izvinio kad je trebalo, zbog čega se veleporaženi i zaboravljeni vladar tek sada izvinjava – zbog prisustva srpske žandarmerije u Makedoniji! Makedonci ako hoće da ljudski prime izvinjenje moraju džumle na internet ili u Arhiv BJRM da obnove uspomenu na uvredu, usput će se setiti i bivšeg predsednika susedne države koji je u matici bogatoj žandarmerijom uveliko izručen zasluženom zaboravu. 

 Dok smo kod zaborava koji je u srcu svih stvari, obezglavljena desničarska sektica zvana DSS traži u razbežanom članstvu zamenu za besmrtnog vođu koji se uvređeno povukao, kivan na stanovništvo, na istoriju i na dijalektiku, čitam da se ni Koštuncijev verni štitonošta Smaradžić neće ni za živu glavu kandidovati na stranačkim izborima. Ako, ako, precenjeni ste bili i preplaćeni godinama, sad ćete predsednika morati da izaberete žrebom. Na redu je rubrika „Nasilje i mi“. Gostioničar iz Sombora ujeo zaposlenog za mislim levu karotidu, vlasnik mercedesa bejzbol palicom polomio rampu u vlasništvu Parking servisa; platiće dakako materijal i ruke majstorima da to oprave, ama bih ga ja rado video na dve nedelje u kaznioni: to što si pokrjao rampu ni po jada, ali odležaćeš najmanje pola meseca zbog nedozvoljenog posedovanja i nošenja hladnog oružja: gde ti je članska karta bejzbol-kluba, gde treniraš, ko ti je trener, kakva su pravila te sve u svemu tuđinske igre?

Dvadeset osmog avgusta umro je Mirko Tepavac. Najstariji dnevni list na Balkanu posvetio je svom bivšem glavnom uredniku površinu nešto veću od kutije cigareta, a zašto, zato što je nekadašnji ministar inostranih poslova, ambasador i partizan, bio javno protiv svega za šta se „Politika“ devedesetih godina kao organ Slobodana Miloševića svojski, ulizički i ratnohuškački zalagala.

Umro je i akademik Palavestra, te je Matija Bećković održao svoje milionito posmrtno slovu u Aleji pretpostavljam velikana. Iz besede (jer Pesnik besedi ili kazuje, da govori ume svak) sam razabrao da je smrtnost u Krunskom savetu znatna, pa sam se u okv. sv. mogućnosti potresao, ali sam se brzo i utešio, jer će tolika da kažemo protočnost pružiti priliku i drugim monarhistima da budu članovi te nepojmljive udruge. Podučava li Krunski savet prestolonaslednika da ne plaća struju i vodu, ili potonji to čini po vlastitom kraljevskom nahođenju? Ali vratimo se pokojniku koga je Matija kovao u zvezde. Svuda je u svetu raskrinkavao prokl. komunističku crkvu, reče tj. pobesedi naš Mate, prvak svita. Tja, srpski velikan kao bespravnu i divlju gradnju ruši komunističke crkve, a Matija mu sa bezbedne razdaljine, da šut ne pada na njegovu dolamu, aplaudira.