Ekskurzija
Postoje ozbiljne indicije da zaludnost koju nude mediji prevazilazi kapacitete prosečnog konzumenta. Na takav zaključak nagone nas brojni izveštaji sa ekskurzije koju su, u čast stogodišnjice Velikog rata, sebi upriličili državni činovnici. Autobus na putu za Niš bio je pretesan da primi sve zainteresovane za to ko će s kim sedeti, ko će sa zadnjih sedišta podvriskivati, ko će biti duhovitiji u sprdanju s kolegama a ko će se, kao onaj Vulin, usuditi da u partiji šaha preti šefovom skakaču. Aca bi rekao – konju. Koji Aca?
I dok je autobus krcat vremešnim maturantima, a praznog gepeka, jezdio srpskim drumovima ka nekadašnjoj prestonici, svako se o svom jadu zabavljao. Sevale su pošalice, snimali su se „selfiji” (moderan naziv za autoportret uslikan mobilnim telefonom), pesma je stizala pesmu, samo je onaj Vulin glasno razmišljao o imenima ljudi u javnim preduzećima plašeći tim imenima šefa s namerom da mu upregne oba konja.
Šta su za to vreme radili ostali? Iz medija prepunih snimaka i fotografija vidi se da su poneki odsutno gledali kako kraj njih promiču predeli, menjaju se pejzaži, u suprotnom smeru od njihovog kretanja prolaze drveće i bandere, a sve s ciljem da zaključe ko se zaista kreće. Da li se to autobus kreće napred ili priroda ide nekuda unazad? Biće da autobus s maturantima stoji u mestu. Razredni starešina tu činjenicu ne opaža zasenjen samozadovoljstvom, a dežurni redar, onaj Vulin, nije u stanju da mu na to ukaže zbog ospednutosti mogućnošću da se domogne dizgina šefovih konja.
Dvojica iz razreda, u daljem tekstu NN lica – za koje postoji sumnja da su blizanci (dvojajni) – nisu štedela fotografske mogućnosti svojih mobilnih telefona ne bi li ovekovečila sličnost u oblačenju, stilu frizure, facijalnom grču koji imitira osmeh i modelu naočara. I isti žar u oku. Njihova drugarica, klupa do, blajhano prosvetljena igrala se na elektronskoj spravi koja može da pokaže da li je ekskurzija na pravom koridoru ili je maršruta opet promašena. Pitala bi onog Vulina da li su na pravom putu, ali zna da će joj on reći bilo šta što bi mu pomoglo da istimari šefovu ergelu.
Tu je i jedan pored kog su se mnogi ustezali da sednu da ga ne bi ometali u bajkovitoj zadubljenosti misli o džadi do svog sela. On kroz prozor autobusa odmerava asfaltnu košuljicu autoputa sećajući se vremena svog ministrovanja za čijeg je vakta pohapšena putarska mafija. Gleda, uzdiše, brižno razmišlja o novinarima kojima je potrebna psihijatrijska pomoć, o ispravnosti fusnota i citata u svom magistarskom radu, o prepečenici i Guči. Povremeno se namršti kad baci pogled na onog Vulina koji se upinje da zauzda šefove konje, a povremeno se i nasmeši. Kad se seti Medlin Olbrajt.
Jedan putnik je u autobus prošvercovao orkestar, Halida Bešlića nije zvao, jer taj s Rasimom, takođe odsutnim, ovih dana praznuje. Ovom koji voli da zapeva više nego ekskurzijski sendvič da pojede, terciraju ovi s manjkom sluha, a Miljacka tiho teče do Kruševca grada iz kog je ona koju zovu sele. Onaj Vulin se u taj repertoar ne meša, on zvižduće borbene pesme iz vremena Če Gevare i merači da zajaše šefovog konja.
A šef, koji se većim delom puta branio od nasrtaja onog Vulina da mu osedla konja, smišljao je tekst za novo obraćanje naciji koje će, posle onog prijateljskog pisma na Fejsbuku i Tviteru, ovaj put, i za promenu, objaviti „Politika”. Zadubljen u misli, odbijajući Vulinove napade na svoju konjicu, šef je mudrovao o sto dana provedenih s maturantima. Ekskurzija je, zna i on to, propala investicija koja će samo poslužiti zaludnima da njom ispiraju usta. Ali ne bi on to priznao – taman da mu onaj Vulin konja istimari – iako i sam zna da pun autobus vuče sobom i onaj prazan gepek.
