Jeftino pismo
Predsednik vlade Aleksandar Vučić seo je i napisao pismo. Bez poštanske marke i bez poštanskog žiga. Odaslao ga je na Fejsbuk i Tviter, tamo gde uobičajena poštanska procedura nije neophodna. A i jeftinije je.
A u pismu sitno slovo poručuje da vlada Vlada neće odstupiti od zakona kojima je rad svrha i koji treba da omuguće brže i lakše zapošljavanje i nova radna mesta. U daljem tekstu piše: „Svaka od ovih mera ima samo jedan cilj – da ljudi u Srbiji rade. Rad je jedini način da nam, zaista, bude bolje. Rad mora da bude naša glavna ideologija, osnova naše vere, naš zalog za svaku i svačiju budućnost”.
Gde to rad nije jedini način da ikome bude bolje? Gde rad nije zalog za svačiju budućnost? Navedeno u pismu se podrazumeva te njegovo apostrofiranje u pisanom radu na stranicama na kojima najčešće obitavaju sajber prijatelji ima snagu virtuelne stvarnosti.
Vučić ocenjuje da je onaj ko se sukobi sa srpskim mentalitetom, navikama i taborima, osuđen na propast: „Taj začarani krug moramo da prekinemo i pobedimo sebe. Nema zavera, za sve što nam se desilo, u najvećoj meri, krivi smo sami. Sanjali smo i stradali, vreme je da se probudimo”. Na prvo čitanje nema se šta zameriti, ali…
Buđenje na koje poziva trebalo bi da se odnosi na izlazak iz začaranog kruga u kojem vladaju mentalitet, navike i tabori. Kako on to misli da postigne? Drekom, vikanjem, nipodaštavanjem, arogancijom, apsolutizmom, diktaturom, čvrstom rukom…? Metodom: Tišina, glas da nisam čuo…?! A tabori? Da li je to grupa građana zalutala u začaranom krugu ili ustrojena formacija vernih poslušnika?
Predsednik vlade koja brani prvih 100 dana promašaja dodaje i da je od američkog predsednika Frenklina Delanora Ruzvelta naučio da je jedino čega treba da se plašimo jeste strah: „Danas, kada Srbiji predstoji usvajanje niza reformskih zakona, Zakon o radu, privatizaciji, stečaju, planiranju i izgradnji, kao i set zakona koji regulišu medijsku sferu, što je svakako najsmeliji politički potez u poslednjih dvadesetak godina, želim da vam kažem da se ova vlada neće plašiti. I da neće odustati”. Ni reči o svenarodnom strahu od udaranja packi i tabora u kojima vri partijska ljubav. I nepotizam kao protivprirodni blud.
Podrazumeva se da u pismu ima i pepela, po sopstvenom temenu: „Svojom neodgovornošću, pre svega, nas političara, uspeli smo da, samo u periodu od 2008. do 2012. povećamo nezasposlenost sa 14,4 na čak 26,1 odsto, kao i da povećanjem penzija i plata u javnom sektoru, bez ekonomske podloge, podignemo javni dug sa 34,2 na 62,5 odsto bruto domaćeg proizvoda”. A krađe, mito, korupcija…? U koje tabore su se prelili procenti o kojima se nikada neće raspravljati? Ni toga u pismu nema ni na marginama.
Vučić piše i da „danas, možda, prvi put u savremenoj srpskoj politici, Srbija ima jasan plan za uspostavljanje stabilne ekonomije, čvrste države sa uređenim javnim finansijama”. Dalje: „Do tog svetla moraćemo da prođemo kroz mnogo trnja u mračnom tunelu, ali sam potpuno siguran da će na kraju mandata Vlade, mnogi koji nas kritikuju, morati da priznaju da smo uradili veliki posao za našu zemlju i za našu decu”. Deca će imati čime da se zabavljaju u budućnosti. Velikom metlom raščišćavaće ono što je u „velikom poslu“ za njih urađeno. Krčenje trnja u mračnom tunelu se podrazumeva.
Pred kraj, još malo poetsko-elegičnog tona kojim Vučić želi da upozori da će, ukoliko ne bude onako kako je predočio, to biti njegov i lični poraz. Lične tabore nije pominjao. „Ako promašimo ovaj put, u ovom mandatu, ja ću morati zauvek, oslobođen i sujete i patetike, da napustim politički teren. Biće to i moj, lični poraz, u poslu u kojem nema ničeg ličnog”, navedeno je pri kraju pisma.
I tek na kraju stiglo se do suštine: sujeta i patetika. U tom začaranom krugu vrte se sve nevolje i svi promašaji. Pismo je jedno u nizu promašaja. Pamfletska proza koja osim opštih mesta praznine nema sadržaj. A kako je bez marke i pečata, neće ništa značiti ni filatelistima. Jeftino je. Otuda, pismo koje je završilo na socijalnim mrežama, nema upotrebnu vrednost. Nema ni papira koji se posle čitanja zgužva i pospremi u korpu za otpatke. A ni poštar u bliskoj budućnosti neće morati da zvoni dvaput.
