Rođak sa sela
Boris Tadić doživeo je još jedan poraz, a ponovo ga je porazio Dragan Đilas. Ne zna se ko je i šta je u ovoj vesti tužnije. Gubitnik ili dobitnik. Izglasavanje poverenja sadašnjem predsedniku Demokratske stranke podržala su 274 delegata Glavnog odbora, ostali, njih 127, dali su glas počasnom predsedniku. Đilas je – tako kaže matematika – pobedio ubedljivo, ako je pobediti Tadića ikakva pobeda. U svakom slučaju, delegati su imali jedinu mogućnost: da od dve loše opcije izaberu onu koja im je i ponuđena – lošu. Da su kojim slučajem glasali drugačije, rezultat glasanja bio bi isti – loš. Sa koje god strane posmatrano, Glavni odbor stranke učestvovao je u bacanju glasova.
Dragan Đilas, koji se ovaj put provukao i na čelu stranke o(p)staje do prvih (beogradskih) izbora, naslednik je loše politike uvređenog počasnog predsednika koji, osim što redovno gubi na izborima, dodatno srozava stranku nuđenjem sebe za njen spas. Đilas nastavlja tamo gde je Tadić stao potvrđujući ono što je jasno, da stranka doživljava svoj najlošiji period od osnivanja. O njegovim političkim kapacitetima ne bih dužio, oni su zakržljali u praistoriji političke misli dok je ona još bila na stupnju jednoćelijskih organizama koji se reprodukuju prostom deobom. Uostalom, tako je i došao na čelo stranke, podelio je s Tadićem funkcije pre nego što se Skupština o tome izjasnila. Obojica svesni da je DS dospeo u ćorsokak, a da je Tadić zreo za degažman iz predsedničke stolice, naslednik je u nju zaseo poput onih „demokratskih“ predsednika koji presto ostavljaju najstarijem sinu. A tata će, sine, da bude počasni dok ti ne zabrljaš.
Zabrljala su obojica. „Delotvornost” Tadićeve politike oseća se i danas, očijukanje s nacionalnim blokom više nije nikakva tajna; naslednik Đilas tvrdi da mu je strana bilo kakva kolaboracija sa sličnima, kao što mu je strana i ideja šta je dalje činiti stranci koja svakim danom gubi dah u trci za povratak u ozbiljnije političke vode. Đilas, navodno, neće u koaliciju sa SNS-om, Tadić je u jednom intervjuu ponudio i tu opciju, pa je kasnije demantovao. Najglasniji zagovornik saradnje DS-a i SNS-a, potpredsednik stranke Miodrag Miki Rakić, bliži je Tadićevoj struji i neskriveno navija za jedinstvo te dve stranke. Vonja na ono istorijsko pomirenje, već viđeno u ljubakanju sa SPS-om?
Od odlaska sa (svih nivoa) vlasti, Tadić je levitirao u bestežinskom stanju političara koji to više nije, ili jeste ukoliko njega pitate za mišljenje o sebi. Govorio je da nema želju da vodi DS, ali da je za to spreman: izjavljivao da je spremam da ponovo predvodi stranku ako to bude volja većine. Nije je bilo. Pričao je i da će biti savetnik u norveškom „Telekomu“, a na sednici Glavnog odbora delegatima je saopštio: „Zbog svoje finansijske situacije preselio sam se i sada živim na selu.” Pa to je da se čovek sažali. Gradsko dete na zimovanju s rogatom stokom i pernatom živinom.
Dok se Tadić bakće seoskim poslovima, Đilas će u gradu pokušati da postigne nemoguće – da se vrati na tron gradonačelnika. Šanse da se to dogodi su minimalne kao što je i mogućnost da na čelu stranke dočeka cvetanje lipa (platana takođe) gotovo nikakva. Ako se prognoze obistine, pred Demokratskom strankom biće težak zadatak revitalizacije, a podrazumeva se da u njoj ne učestvuje nijedan od bivših vodećih ljudi te stranke. Sve što su do sada rekli – rekli su, ako neko očekuje nešto novo od bivših i sam je zatočenik loše prošlosti. Pompezna Tadićeva izjava u trenutku silaska s vlasti: „Vidimo se u nekom drugom filmu“, može se shvatiti i kao mogućnost da ga Radoš Bajić angažuje za ulogu Sekule. Serija bi, naravno, bila snimana na selu, tamo gde Tadić već siri mleko. A čim s proleća i Đilas shvati – ukoliko shvati! – da je politički beznadežan slučaj, Radoš bi mogao da ga angažuje za ulogu seoskog arhitekte koji bi napravio mostić preko plitkog potoka ne bi li tako Boris i Dragan uspeli da savladaju, svojim rukama, iskopan politički ponor.
